1. А кад се утиша метеж, дозва Павле ученике, и утјешивши их опрости се с њима, и изиђе да иде у Македонију.
2. И пошто прође оне крајеве и посавјетова их многим поукама, дође у Јеладу.
3. И остаде тамо три мјесеца; а како Јудејци створише завјеру против њега када је хтио отпутовати у Сирију, он намисли да се врати преко Македоније.
4. И пође с њим до Азије Сосипатар Пиров из Верије, и Солуњани Аристарх и Секунд, и Гај из Дерве и Тимотеј, и Тихик и Трофим из Азије.
5. Ови отишавши напријед чекаху нас у Троади.
6. А ми отпловисмо послије дана бесквасних хљебова из Филипа, и дођосмо њима у Троаду за пет дана, и ондје остасмо седам дана.
7. А у први дан недјеље, кад се сабраше ученици да ломе хљеб, бесјеђаше им Павле, јер намјераваше сутрадан да отиде, и продужи бесједу до поноћи.
8. И бијаху многе свијеће у горњој соби гдје се бијасмо сабрали.
9. А сјеђаше на прозору један младић, по имену Евтих, обузет дубоким сном; пошто Павле дуго говораше, он, савладан од сна, паде доље са трећега спрата, и дигоше га мртва.
10. А Павле сишавши паде на њ, и загрливши га рече: Не узнемиравајте се јер је душа његова у њему.
11. Онда изиђе горе па, преломивши хљеб и причестивши се, дуго говораше све до зоре, и тако отиде.
12. А младића доведоше живог и утјешише се не мало.
13. А ми дођосмо раније у лађу и отпловисмо у Ас, да бисмо оданде узели Павла; јер тако бјеше заповједио, хотећи сам да иде пјешице.
14. А кад се састаде с нама у Асу, узесмо га, и дођосмо у Митилину.
15. И оданде отпловисмо и стигосмо сутрадан наспрам Хиоса; а идућега дана приближисмо се Самосу и застадосмо у Трогилији, па слиједећега дана дођосмо у Милит.
16. Јер Павле одлучи да прође мимо Ефес да се не би задржао у Азији; јер хиташе, ако би му било могуће, да о Педесетници буде у Јерусалиму.
17. Из Милита пак посла у Ефес и дозва старјешине црквене.
18. И кад дођоше к њему, рече им: Ви знате од првога дана када дођох у Азију, да бијах са вама све вријеме,
19. Служећи Господу са сваким смирењем и многим сузама и напастима које ме снађоше од завјера Јудејаца.
20. Да нисам изоставио ништа што је корисно да вам не објавим и да вас поучим јавно и по домовима;
21. Свједочећи и Јудејцима и Јелинима покајање пред Богом и вјеру у Господа нашега Исуса Христа.
22. И сад ево, ја свезан Духом идем у Јерусалим не знајући шта ће ми се у њему догодити,
23. Осим да Дух Свети у свакоме граду свједочи, говорећи да ме окови и невоље чекају.
24. Али се ни за што не бринем, нити марим за свој живот, само да завршим пут свој с радошћу и служење које примих од Господа Исуса: да посвједочим јеванђеље благодати Божије.
25. И ево сад ја знам да више нећете видјети мојега лица ви сви међу којима пролазих проповиједајући Царство Божије.
26. Зато вам свједочим у данашњи дан да сам чист од крви свију.
27. Јер не пропустих да вам објавим сву вољу Божију.
28. Пазите, дакле, на себе и на све стадо у коме вас Дух Свети постави за епископе да напасате Цркву Господа и Бога коју стече крвљу својом.
29. Јер ја знам то да ће по одласку моме ући међу вас грабљиви вуци који не штеде стада;
30. И између вас самих устаће људи који ће говорити наопако да одвлаче ученике за собом.
31. Зато пазите и опомињите се да три године дан и ноћ не престајах поучавати са сузама свакога од вас.
32. А од сада, браћо, предајем вас Богу и ријечи благодати његове, која може назидати и дати вам насљедство међу свима освећенима.
33. Сребра, или злата, или руха, ни од кога не зажељех.
34. Сами знате да потребама мојим и оних који су са мном били послужише ове руке моје.
35. Све вам показах да се тако ваља трудити и помагати немоћнима, и опомињати се ријечи Господа Исуса коју он рече: Блаженије је давати него примати.
36. И ово рекавши, клече на кољена своја са свима њима и помоли се Богу.
37. И настаде велики плач свију и грлећи Павла цјеливаху га,
38. Особито растужени због ријечи коју је казао да они неће више видјети лица његова; и отпратише га у лађу.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.