Историјска свеска са чијом садржином желимо укратко да упознамо посетиоце овог сајта у себи спаја нека од главних обележја албума старих слика, монографије, илустрованог алманаха, дивот издања и сликовнице. Једна баш добра свеска.
Необично лепо и садржајно издање „МАНАСТИР ЖИЧА на старим разгледницама и фотографијама“ ауторског пара Виктор Маричић – Миланко Јемуовић (о Миланку ОВДЕ), прављено зналачки, са укусом и мером, просто захтева да буде узето у руке и прелистано од стране сваког љубитеља лепих речи и слика. Почев од избора боје за корице, која краљевском пуноћом и сјајем прави директну асоцијацију на Жичу, па до сваког детаља понаособ – све истовремено указује на озбиљност у приступу, примену професионалних стандарда и уметничку слободу, који узев у целини дају историјску свеску за подсећање, али и упознавање са оним што Жича представља и симболизује.
На насловници се тако запажају два детаља, у први мах необична у споју, али наговештавајућа и упућујућа што се садржине свеске тиче. Први је сомотска пантљика која оперважује предњу корицу и средину свеске придајући јој патину и изглед повеље, односно значајног документа. Други су раскриљујућа врата, којима се на средини корица симболично отвара улаз у садржину свеске, односно у манастирску цркву чији је фронтални део представљен на паусу. У уводном тексту на паусу истакнута је обавеза „да се свечани обреди устоличења увек обављају у овом храму“ , те да је храм „са поштовањем означаван као мати многим црквама и често називан великом црквом“, уз објашњење назива „седмоврата Жича“.
Уз бројне уметничке слике, фотографије и разгледнице, заступљени су и други докази повезаности историјског времена са славном задужбином Стефана Првовенчаног. Запажају се факсимили страница Жичког благовесника и Прегледа Цркве Епархије Жичке, делови посвећени миропомазању Краља Александра I Обреновића 20. јуна 1889. (са позивницом, медаљом израђеном тим поводом и текстом који описује протокол поводом миропомазања, објављеним у листу „Босанска вила“, Сарајево, са датумом 16. јун 1889.године) и миропомазању Краља Петра Карађорђевића 9. октобра 1904. у манастиру Жича.
Ова историјска свеска издата је 2006. године, а допуњено и осавремењено издање ускоро следи, па је овај приказ уједно и његова најава. Но, и постојеће издање је изузетно високог квалитета израде и обраде, а квалитет папира чини да изгледа као потпуно ново. Део пратећег текста дат је упоредо на српском и на енглеском језику. Посебан раритет представљају оригиналне фотографије из Другог светског рата, откупљене од колекционара из Немачке; на двема од њих види се немачки официр у дворишту манастира.
На свакој заступљеној разгледници забележени су подаци о издавачу, као и о томе да ли је и када упућена поштом, што у неким случајевима представља значајан историографски податак. Посебно је занимљива фотографија која је припремана за разгледницу, али због извесних недостатака (објектив апарата је „исекао“ крстове на куполи и звонику у позадини) није ушла у оптицај; на њој се уочавају порушен дрвени мост преко Жичке реке, човек који прелази речицу са камена на камен и две жене које перу веш. Изабрани призор и старост фотографије упућују на претпоставку да је снимљена непосредно после велике поплаве Ибра 1898. године.
Од заступљених уметничких дела свакако треба истаћи фреску Христос Спаситељ с почетка XIV века, на јужном пиластару тријумфалног лука (источна страна). Надвременски израз спаја у себи одлучност и благост, постојаност и смиреност, а таквим садржајем надахњује и преданог посматрача, чак и оног који пред собом има само репродукцију. Међу каснијим делима налази се уље „Жича“ Ђорђа Крстића (1881-1883.год, Народни музеј Београд), као и композиције које је осликао Паја Јовановић, у намери да их пренесе на зидове цркве на Опленцу („Крунисање Стефана Првовенчаног“ и „Свети Сава мири браћу“, обе у Саборној цркви у Сремским Карловцима).
Можда би овај приказ ваљало завршити неким саветом, у смислу чиме би ваљало допунити ову историјску свеску како би ново издање оправдало себе. Одговор је: оним што Миланко Јемуовић и Виктор Маричић нађу за сходно. Зато што су знање, професионалност и умешност показали у припреми постојећег издања, па не треба сумњати да ће све то преточити у ново издање, на ползу спознаје нашег наслеђа и богатства наше духовности.
