Зоран Туцаковић: ОЦУ НИКАДА НИСАМ ПЕВАО

Посвећено оцу Ђорђу (23. 02. 1935 – 24. 11. 2004)

Оцу никада нисам певао (I Never Sang for My Father) назив је америчког филма из 1970. године, у ком су осликани односи доминантног оца и сина који не испуњава оно што је отац „зацртао“, и има потешкоће у остваривању тежње за осамостаљењем. Џин Хекман је прилично убедљив у улози растрзаног сина. Колико се сећам, на крају ипак бива неко разумевање, отац у болници пригрли сина, и он му по први пут у животу отпева неку песмицу. Типично амерички. 

Филм сам гледао у раним средњошколским данима, и налазио сличности у односима са својим оцем, енергичним и преким човеком са урођеним осећањем за неку „вишу“ правду, прилично затвореним у себе, али способним да почесто направи компензацију за своју повученост у облику еуфорије изазване конзумирањем алкохола. 

Крагујевачки гимназијалац (у то време то је била ШКОЛА), родом са обронака Гледићких планина, отац је рано исказивао посебан таленат за сликарство и поезију. Перспективу није морао посебно да учи – вероватно му је видик са брда изазивао непогрешиво унутарње осећање за близину и даљину, јасноћу и маглину… То његово умеће прво је примећено од стране честинског учитеља, а затим и потврђено у Крагујевцу, када је руски емигрант у својству професора цртања открио уметника у снебивљивом дечаку, чији су акварели почели да красе учионице и хол Гимназије. Запамтио сам очеве речи изречене у име целе генерације: „Ми смо мислили да професори нити једу, нити обављају малу и велику нужду … За нас су они били богови!“

Покушавао сам да замислим оца у то доба, али није ишло. Није ми помогло ни оно неколико сачуваних слика из тог времена: издужено лице са истакнутим јагодицама, извијене веђе, фино извајане усне, крупне очи, изразити нос у складу са својим блиским окружењем… Мешавина горштачког Кирка Дагласа и лепушкастог Монтгомерија Клифта. Покушавао сам, такође, да „уђем“ у његова осећања у том периоду: без мајке остао са 10 месеци (бригу о старијој сестри по мајци преузела је њена родбина); неколико маћехи (деда се шест пута женио!); повреда десне шаке и губитак два прста у десетој години услед двоструког пуњења пушке и пуцања на скровитом месту, далеко од очију укућана; одрастање са старијим братом и сестром, обоје по оцу; губитак сестре услед харајућег тифуса непосредно по завршетку Другог светског рата; становање код газдарице у Крагујевцу; трпљење вишедневне глади… Ни то уживљавање није успевало. 

Као свршени гимназијалац, отац је имао срећу да буде примљен у „Црвену заставу“ (синоним за крагујевачко радништво); убрзо му је пријатељски предочено да му напредак зависи од учлањења у Партију (једну и једину), што је и прихватио након неколико непроспаваних ноћи. Уследила је војска. Лом већ осакаћене руке, на фудбалској утакмици. И ход по мукама због политичког вица испричаног у наизглед поверљивом окружењу (нешто везано за Тита, Јованку и Кардеља). На саслушању, дакако, није признао од кога је виц чуо. Масирање типа: „Када то причају чланови Партије, шта очекивати од других?“ Цепање књижице пред иследницима, тако да је искључивање из Партије обављено post festum. Упућивање у казнену колонију у Билећи, уз уношење одговарајуће ознаке у биографији. Десет месеци кажњеничког статуса и рада. Размишљање о самоубиству. Спас у виду истомученика у виду писца са философским претензијама, који је умео да унесе хумор и шегу у суморне притвореничке дане. Слобода… 

Познанство са мојом (будућом) мајком уследио је у Крагујевцу, на Вишој педагошкој. Разочаран много чиме, отац је и то прекинуо. Мислим, похађање, не и забављање. И напокон – прелазак у Краљево, венчање, становање код више газда, рађање деце (првенца мене и две године млађе сестре), скућивање (плац и решење добила мајка, као наставник у краљевачкој основној школи). Отац се некако запослио на железници (Секција за вучу возова), као службеник. Уписао Вишу економску школу у Београду, и приљежно давао испит за испитом, све док нису остала три. Дедина смрт избацила га је прилично из колосека (адекватан железнички термин). Три испита остала су и даље да чекају на његов излазак. 

Суво набрајање података заузело је већ много простора. Ничему не служи, осим што се на овај начин, сасвим могуће, оправдавам пред собом. И покушавам да писањем одгонетнем зашто оцу никада нисам певао. Чак ми је било блиско његово стање после конзумирања алкохола, када би се црвен у лицу и размахнут појавио на вратима, громким гласом дајући до знања да и други треба да поделе његово одушевљење. Знао је често да кући доведе другове из кафане, на увесељење мајчино, чији се задатак знао: „Жено, све редно!“ То редно подразумевало је: кафу и слатко, пиће, предјело и главно јело. У недостатку главног јела, предјело је морало квалитетом и количином да то надомести. За нас, децу, највећи доживљај би био када би отац свратио неког мајчиног колегу из школе, добрано наћефлеисаног. Понекад смо се ваљали по поду од смеха у другој соби, не исказујући пуно обзира за мајчине муке. 

Годинама је петак био црвено слово у мојој породици. Знало се да ће отац доћи кући касно, загрејан и еуфоричан, најчешће у друштву. Сестра и ја били смо спремни на трагање за местима која у ситне сате продају цигарете, уколико би пушачи – „намерници“ остали без њих. 

Али, временом су се петкарењу придружили уторкарење, четврткарење… Отац који је, по властитим речима, пио из чистог задовољства, постајао је све више замерљив и свадљив. Његови дружбеници често нису могли да спроведу намеру одласка из куће – стао би испред њих, и наређивао да поново седну за столицу. Много пута је наредног дана пуштао Богу душу, и зарицао се да се то више неће поновити. Пар дана, и опет Јово-наново. Дане које није пратило опијање запамтили смо по блаженству: отац би нам помагао из математике, сликања, књижевности…. Указивао нам на разлику истине и лажи, поштења и покварености. Био је много више упућен у поезију српских, руских и иних песника од мајке (чија је то била струка). Ђура Јакшић је за њега био и остао непревазиђен, због много чега. Одазивао се и на наше молбе да нам својеручно припреми неки специјалитет на честински начин. Њему рецепти нису били потребни: очас посла припреми и усоли изнутрице или месо, па или наређа у плех, или спакује у ширу шерпу или тепсију са поврћем, углавном то обавезно иде у рерну. А по вађењу из рерне не знаш шта ћеш пре: да ли да хлеб умачеш у сафт, или да сецкаш од овог или оног комада који се пуши ширећи саблажњиви мирис две улице унаоколо…

Пролазиле су године. Отац је поново пропушио са нама, вероватно се враћајући кроз наше средњошколске дане у своју младост. Деценију касније ипак је оставио цигарете, и то приликом боравка у родном Честину. Запахнут мирисом багрема, згужвао је паклицу и са све упаљачем бацио у врзину. И пиће је свео на подношљиву меру, послушавши савет лекара да високи притисак мора да се лечи. Уследиле су три године приличнога мира. А онда – гром из ведрог неба, у облику шлога, који га је задесио на послу. Физичка конституција је издржала притисак 270/160, при којем челик пуца. Али, ликвор је био потпуно замућен, са крвављењем на левој страни мозга (што је погодило десну страну тела). Тај 16. март 1992. године означио је преломну тачку у нашој породици (сестра је већ била удата, а ја сам се шепурио као ујак уз своју петогодишњу мезимицу). 

Дванаест година је проживео мој отац после болести. С почетка пријемчив на лекарску негу и рехабилитацију, опоравио се првих година до могућности самосталног кретања, вежбања и подмиривања основних потреба. Десила су се, међутим, још два удара, које је преживео, али је сваки пут био све слабији. На крају је мало шта од њега подсећало на мог некадањег оца. Најтеже су ми падале његове сузе, које му никада нисам видео на образима док је био здрав. И то што је покушавао нешто да ми каже баш онда, када је за то било најмање могућности, услед његовог стања. Спознајући огроман напор и невероватну жељу у његовим очима да ми укаже на нешто што се иначе речима не би дало исказати, пригрлио бих га тада и потапшао по леђима. Четврти удар га је 2004. године, после неколико болничких дана, раставио са нама овоземаљским, на Светог Мрату (24. новембра по новом календару). 

Сањам баш ретко. Оца сањам још ређе. За ових петнаест година од смрти, можда сам га десетак пута сањао. Само једном ми је у сан дошао здрав и насмејан. Можда то и није чудо. Све више у себи препознајем њега. Већ је ту. Зашто би ми се и у сновима јављао? Осим ако не буде зажелео да чује песму од мене, ону која се само једном пева.