Безнадно а постојано призива Димитрије Правду, Доброту и Лепоту као симболична исходишта Оца, Сина и Светог Духа. Светост Правде оличена је у именицама испуњеним суштином, самим тим што адекватно именују појмове и ствари чинећи једно са њима.
У необичном филму „Бунраку“, названом по традиционалном јапанском луткарском театру, који нам слика далеку будућност где влада апсолутни закон јачег уз широку употребу хладног оружја, са мотивима испуњења завета и освете, један од главних јунака изговара следећу тврдњу: „Љубав је привремена. Нада је вечна.“ Наравно, филм и поред несумњивих философских претензија и спорадичних уметничких узлета не успева да се извуче из глиба онога што последњих деценија масовно производи тзв. западњачка култура.
Димитрије Јовановић је својој збирци дао назив по једној од заступљених песама, „Проклетство наде“. Везујући проклетство за наду, оставља нас да се домишљамо да ли нада бива проклета због нечега од нечега, или проклетство сáма исијава услед непостојања оправдања за властито постојање, просипајући слапове проклетства по свему унаоколо. Када су затроване „све вредности света“, када „воде потапају сећања на претке“, док потомци и не знајући умиру „мада још весели за трпезу седају“, било каква нада имала би елементе бласфемије, зато што се изгубила свест о суштини и о упоришту у смислу. Треба ли да пристајемо на лаж да нада последња умире, да се човек нада све док живи, уместо да и у највећем безнађу будемо спремни да остваримо оно трагедијско и узвишено: „Нека буде што бити не може!“, вођени благословеном мишљу о аманету за будућа поколења? Но, сведоци смо да највећи српски песник – философ, који је овај народ напојио витештвом и слободом, и који је у Горском вијенцу исписао за вечност ову очајничку девизу, бива проглашен инспиратором и апологетом геноцида, и то од веселих и насмејаних изасланика „страног и домаћег зла“ који „џепове нашим смртима пуне“. Циљ и јесте да нам одузму претке, да нас лише права да будемо потомци, да нас развенчају са слободом, да нам огаде наше јунаке, да нам загаде наше мораве, да обесмисле нашу прошлост и да нас затрују будућношћу у којој са радошћу пристајемо на властито истребљење. Зато и наркотик „нада“ више служи заговорницима нашег уништења него што може да нас одржи пружајући нам некакву компензацију за недостатак воље, храбрости и достојанства.
Безнадно а постојано призива Димитрије Правду, Доброту и Лепоту као симболична исходишта Оца, Сина и Светог Духа. Светост Правде оличена је у именицама испуњеним суштином, самим тим што адекватно именују појмове и ствари чинећи једно са њима. Такве су следеће речи: плод, дах, Шумадија, Морава, сећање, преци, зора, праг, смисао, време, молитва, душа, светлост, тајна, завичај, лепота… Ове узвишене речи животом се наливају одговарајућим глаголима, као реализацијом и постворењем принципа Доброте. Правда тако бива милосрдно испуњена Добротом, а све се заокружује придевском глорификацијом принципа Лепоте. На пример, када моравска зора „наше дрхтури снове“, а Морава „наше односи снове“, не пристајући на ћутање док „ситне падају кише“ и док само у сећању сељака крај Мораве живе приче које „све отварају видике“ – просто осетимо моравске таласе у оваквим лирским склоповима. На песку крај Мораве исписани су нам животи, а на том песку „нечитка слова сричемо“. Овде већ запажамо да лирско трансцендира у виши исказ, тако да се намерно врши одступање од очекиваног „нечитка сричемо слова“. Ипак, лирско милујуће таласање јави се повремено и без призива моравског жубора, и то када се успомене плету у снохватице, у безвремену у којем је песникова душа „смртоносну тражила утеху“. Тим распоредом и давањем примата придеву – као потврди принципа Лепоте који од Светог Духа исходи – постигнуто је да и душа (уз свест и Мораву) добије свој ток.
У свему што грле корице ове књиге, од прве до последње песме, уочљиво је хтење песниково да сажме, односно сублимира поменута три принципа, да уза све сумње, тугу, безнађе и свест о неумитном поетски сједини Правду, Доброту и Лепоту, задржавајући првотно и неприкосновено право да дише слободу, и да се за њу бори до краја. Успева, при томе, да мисао естетски заодене и без употребе придева, као у стиховима:
живот
смрт прориче
молитва је сишла
међу усамљене
који љубе тајне постања
песник разлаже
страсти
на предахе и уздахе
филозоф
у ништавило загледан
ћути.
На Његошевом трагу, спреман да крст и тежак венац понесе, Димитрије зна и да васкрсења не бива без смрти, па иако је земља у којој лежимо „једина отаџбина наша“, премда се повратком у завичај гробу своме враћамо, он познатом стиху додаје још смисла, позивајући се на поменуто неприкосновено право, и устврђује да „царства слободе нема пре смрти“. Спреман је наш песник да пркосно овде, на овоме свету, истраје оно времена које му је записано, не заборављајући изречено и не праштајући учињено.
Тако Димитрије исписује сопствену молитву, без намере да пред другима потврђује своје одавно укорењено Вјерују. Туга је његова ужасна и велика, увећана множином трагичних српских јунака и недостојношћу њихових потомака. Но, „шта је пророк ако не прориче тугу“, и шта је него потврда достојанства када нам песник саопштава: „не тугујем / само јави отварам врата / да снове не угуши“, а при томе остаје најчешће самотан на мегдану „узалудности људској пркосећи“, и присећајући се да је некада са друговима, којих је све мање, другачије слушао звуке. Остаје наш Димитрије и даље рäд да дознаје, пошто запитаности нема без жеље за спознајом, па нека његово питање остане и на крају овог приказа утисака поводом збирке песама „Проклетство наде“:
На коју страну окренути лице пре молитве
А не бити сенка која тражи успомене.
