На примеру Грка модеран човек може схватити виђење праслика (оно пре тога тешко му је схватљиво). За древно виђење, чулни свет није био граница. Материја није означавала границу, тако да оштре границе нису постојале, док је у стварима била видљива идеја. Древни човек је располагао „неизмерно вишим степеном осетљивости према метафизичком свету“. Имао је приступ у отворено бивство, и погледом је пробијао површину омотача материјалног привида. Ово архаичко, метафизичко виђење бивства, незаробљено границама материјалне природе, у историјском времену сачувала је уметност и поезија. И древни језик је био потпуно другачији. Изражавао је стварност отвореног бивства; није изражавао ствари и појмове, него симболе и праслике.
Први наставак: БАШТИНА
АРХАИЧКИ ЧОВЕК
– 7 –
ЧОВЕК ПО ВЕДАНТИ
Шта је душа? Једино постојећа, и једина стварност. У односу на њу, свака светлост је бледа, свака тананост груба, свака лакоћа тешка. Душа није имала почетак, и неће имати крај. Душа није рођена, и неће умрети. Вечита је. Она не дела и не ствара. Она се не мења, и не покреће. „Овај свет је такав као да га је душа мислила и створила из себе саме. Као да је он њен сопствени сан, сопствена слика, сопствена чаролија“. За душу можемо наћи стотине атрибута, али нећемо саопштити њена својства, односно суштину. Најближи смо, ако утврдимо да је душа супстанција, у односу на коју све остало није супстанција. Посредно, можемо наћи праве синониме за душу – осетљивост, и будност. „Ова нехотична и несавладива осетљивост, немоћна склоност, благо предавање, неодољива веза с душом, то је будност душе, истинска будност, љубав.“ Дакле, душа је једина стварност, једина супстанција, од ње је сав свет, и цели свет је њена опсена. Душа није видљива, ни ухватљива, ни разумљива. Душа је према души будна, а осетљивост душе према души је љубав, као прва чаролија (јер једина стварност је душа, и то као једна). Љубав је опсена, јер душа у опсени верује да постоји много душа, и жели то мноштво да стопи у Једно.
Вечита тајна није душа, него не-душа. Зашто непроменљиво ствара променљиво, непролазно пролазно, стварност чаролију? Ако је душа једина стварност и супстанција, зашто је створено „нешто“, које не може бити материјалне природе, већ постоји као слика, као идеја, као опсена? Као праслика, идеја светског универзума? Хамваш каже: „Први сан душе јесте идеја свемира“. А са првим „нешто“, Једином Тачком, више није постојало Једно, него Два, које је постало посебан свет у коме је све два (ноћ и дан, светлост и тама, мушкарац и жена, ја и ти, живот и смрт, сан и будност, да и не, јанг и јин, Пуруша и Пракрити, Ахура Мазда и Ахриман, Озирис и Сет).
„Једина стварност душе: душа. То је Једно.
Опсена душе: свет. То је Два.“
Свет је праприрода, у ком је само мали део бивства видљив, са горњим површинским омотачем.Чаролија, идеја, слика, опсена. А прво очитовање праприроде је мисао (као смисао, и интелигенција) – budhi, λόγος. Дакле, мисао је Три.
Оно што везује слободно, ограничава опште и чини личним универзално, Веда назива ахамкара – творац Ја, које је такође чаролија. То је Четири.
Ахамкара чини индивидуалним, и постојеће окреће према себи. „Ту унутрашњу способност окретања према себи Веда назива манас“ (осећај, чувство, пажња, виђење, будност, осетљивост). То је Пет.
Спољње чуло, индрија, је двоврсно: оно које запажа (вид, слух, додир, мирис и укус), и оно које делује (ход, хватање, говор, зачеће, пражњење). То је Шест.
КОША – омотач који обавија испољавање, „покривач“. Сваком испољавању припада по један покривач.
МАЈА – покривач праприроде, прва опсена првог покривача, први омотач Идеје. То је вео који прекрива све оно што праприрода ствара. Већ смо видели како Хамваш утврђује да је душа једина стварност; тајна је не-душа, непостојање, чаролија. То је праприрода, коју обавија тајанствени омотач. Веда први омотач назива анан дамаја-коша (покривач саткан од дивоте спасења). Маја је унутрашњи покривач, вео који изнутра прекрива праприроду, мисао, ахамкару и чула.
Преко овог покривача је мисао покривач, саткан од светлости знања и смисла – видњана-коша.
Манас покривач је саткан од велова тананих успомена и жеља. Одговара манасу, унутрашњем чулу, а веда га назива маномаја-коша.
Дах је покривач нематеријалног и невидљивог духовног тела. „У даху се крије одозго манас вео, затим мисао вео, а унутра маја вео“. Дах је спољни покривач, а у њему се налазе „сви осећаји, жеље, осећања Ја; у њему се налази светлост мисли, у њему је блистави плашт праприроде“. Вео даха Веда назива прана-маја (покривач даха).
Мали део бивства и спољни омотач на површини су видљиви. Пети покривач могу да искусе спољна чула, а Веда га назива анамаја-коша (омотач хране).
Човек је склон да свет види као материјалну природу, захваљујући својим чулима. И за своје Ја верује да је тешко материјално тело, за осећаје – да означавају стање тела, за мисли – да су искуства живота његовог тела. „Опсена изгледа као стварност.“ Ову забуну Веда назива випарјаја (преобраћење стварне ситуације). Опсењени се креће у „контра-смеру“: Он осећања и мисли изводи преко чула и осећаја, а из мисли изводи душу. Права стварност је: „Из душе трепери мисао, из мисли осећај, из осећаја осећање“. Освешћени и пробуђени човек стиче будност; нестанком тешког материјалног тела, човек умире – одбацује материјални омотач, али наставља даље да живи са својим испољавањима и покривачима.
У санкхја баштини, ово преобраћење стварне ситуације назива се сансара, а код Грка ананке. Омамљени човек опсену види као стварност, и стварност као опсену. У медитацији, у екстази, у надахнућу, остварењем мистичне интуиције, човек се буди. Одбацивањем тешког материјалног тела, човек се после смрти повлачи у лако духовно тело,прана-маја (дах-тело).
Ко начини први корак према буђењу, сазнаје да пут спасења лежи у разликовању постојећег и непостојећег, стварности и чаролије, душе и опсене. У омамљености, човек за себе мисли да је материјално тело. Таитирија Упанишада описује пут буђења:
– живи човек храна-тело (храна одржава живот бића на земљи, а биће ће такође постати храна); он се разликује од следећег, који је
– човек-дах (његово тело испуњено је дахом; дах је суштина живота, животни дах); овога треба разликовати од следећег, који је
– човек осећања и жеља (његово тело је испуњено осећањима и жељама); од њега треба разликовати онога, који је
– човек мисли (његово тело испуњено је мишљу); од њега треба разликовати оног који је
– човек од блиставог блаженства (његово тело испуњено је блиставим блаженством).
„Онај који не зна да је душа постојећа и сам је непостојећи. Онај који зна да је душа једина жива сам је пробуђен за живот.“
– 8 –
ШРУТИ И СМРИТИ
Ово су појмови из хиндуистичке баштине.
Шрути – древна баштина која представља објављење, које је настало заједно са светом (Веда). Она објављује узроке бивства, и самим тим поседује суштински значај.
Смрити – права баштина, знаменита од самог почетка. Збирка која се односи на слике својства Бога, и оно што се односи на човека (закони, прописи, историје, мишљења и учења). Она поседује значај уколико тумачи и допуњава значење Шрути.
Објављење (Шрути) се код неких народа губило, пошто је било забрањено њено бележење (Келти, делом Египћани). Код других се скривало у текст баштине мита и закона, а тајни смисао речи су знали само посвећени. Свуда се објављење држало у тајности. Зашто? Хамваш наводи да је интензитет живота човека у материјалној природи незнатан, толико да би „сасвим малено знање“, „само мало већи интензитет“ могло да човека поремети, чак и да га избаци са животног пута. „Истина је опасна без посвећења.“ Они који нису посвећени и пробуђени, могу да дођу у опасност од сила и снага које ослобађа знање објављења.
Истинско биће архаичког човека јесте душа, која је стварно постојећа. Душу заклањају омотачи, покривачи и чаролије, које су пролазне. Све праве, знамените баштине имају у себи изворну метафизику, и служе да допунским тумачењем разреше објављење. Те знамените баштине никада нису међусобно супротстављене. Свуда је реч „о истом бивству, о истом потресу, о истој промени“. И свуда се тренутак преокрета у мистерији бесмртне вечне душе назива стварање света.
Као последње дело стварања, човек је слика и прилика творчеве Душе. Он у себи уједињује духовне и космичке силе, суштину неба и земље, особине бића… „Древни човек је божански смисао.“ Хамваш посебно указује да природа није била материјална, те да никада у свету није било материјалног стварања. „Свет је прозирно чиста духовна мисао, и човек је био господар овог света, који је састављен од сила духа.“ Тај древни први човек, господар Света Духа и Света Сила, Адам Кадмон, био је оно што називамо Један. Древни човек је имао моћ да речју влада Силама, међу којима је било и Зло, јер је и оно негативно морало бити садржано у целини стварања („и у савршенству је морала бити негација“). То Зло је „једино место изван Створитеља, Стварања и Природе“. А дух, који је проживео стваралачку чар душе, у омамљености је пренео на себе збивања која су се раније догодила. Душа се поистоветила са светом. „Дух се сећао тога и себе је побркао са злом.“ Дошло је до нестанка Јединства, и располућења света. Јављају се Силе: Пролазност, Смрт, Раздор, Нужда, Охолост, Побуна. Древне баштине ову катастрофу света зову: побуна душе.
Шта је, где је место суноврата палих духова? Материја, која није створена, него је настала када се део света одвојио од великог стварања. То древне баштине означавају појмом „сагрешење“. Долази до потпуног потонућа човека у материју, и губљења божанског смисла. У древном обличју, природа је била дух; посредством човека, суновратила се и она, и постала материјална. И тако говоримо о двојном пореклу човека, божанском и материјалном. Сазнали смо да сви древни народи познају потонуће човека, и његову двојну природу. Човек је себе побркао са Силама, не једном, не две, него са милионима тамних тачака. Уместо да буде Једно, постао је копија. Једини Човек (Адам Кадмон, код Индуса-Ману, код Кинеза-Ванг, код Мексиканаца-Кецалкоатл) тако се претворио у мноштво. „Један човек је раздробљен у милијарде атома човека, индивидуа, Ја.“ Мноштво Ја јавило се и у природи: мноштво звезда, животиња, биља, камења, бројева, слика, судбина… А када се човек, после пада, пробудио у материјалној природи, пробудио се као човечанство, као Адам, природни човек рођен од земље. Као копија и фрагмент небеског човека. При томе, време пада је трајало милионима година, тоњење у материју стотинама хиљада година, а буђење више стотина година. Али, питање времена је безначајно у односу на узроке бивства. Од свога пада, човек себе непрестано брка са тамним, непостојећим тачкама изван света, са такозваним Ја. Пројектује Ја у себе, и поново га враћа на свет, омогућавајући владавину Сила над собом. Тај погрешни пренос може трајати хиљадама година, а може се збити и у делићу секунде. Грешка се састоји у недостатку будности, у омами. Човек је у свом истинском бићу Душа и Једно. Нема много Ја, нема милиона година. „Множина човечанства је опсена, исто као и хиљаде година историје света: Маја: чаролија.“
Дакле, Први човек је Адам Кадмон, древни небески човек. Други је биће потонуло у материју, омамљено биће. Трећи је човек пробуђен из материје: Адам. У њему су душа и њени покривачи, о којима је раније било речи (први покривач, интелектуална интуиција, Ја, раздвајање спољњег и унутарњег, чула и тешко материјално тело). Све баштине древних народа знају за човека који је дошао одоздо, и човека који је стигао одозго (као објављење божанског смисла). Поредак света зависи од владавине небеског човека, човека духа. Уколико он овде примењује поредак и зрачење које стиже одозго, утолико је живот човечанства „сређен, јасан и законит“. Уколико човек који је дошао одоздо примењује доње зрачење материје, „човечанство постаје плен таме“, отвара се могућност избијања катастрофа (од којих је најпознатија потоп). Али, између палог човека и небеског човека нису прекинуте све везе. Они су остали Једно, само што се њихово Јединство тако ниско срозало, да га већина материјалних људи не види. „Човек који долази одозго станица је на путу Вечног Човека.“
Примарни човек је древни човек, који се може препознати по обличју сакралног субјекта (духовно биће, краљ, свештеник, песник, пророк). То је Божански човек.
Примитивног човека једне баштине називају шумским човеком, а друге именима животиња. Примитивни човек је дегенерисани остатак давног духовног стања. Карактеристика заосталог и суновраћеног човека је стање подивљалости. Примарно стање човека није та дивљина, нити та примитивност. Стропоштавање у материју, у тамнило, у заборав произвело је стропоштано бивство. Египатска баштина то јасно сагледава на примеру мајмуна, нарочито павијана. „И павијан је био човек, али је заостао на путу будности и поново је изгубио светлост. Данас у њему светлуца тек једна једина искрица, и знак те искрице јесте, кад се рађа сунце, он се окреће према светлости и показује дланове сунцу.“
Заостајање човека може бити колективно (као целог човечанства), у виду раса, нација и класа, или као индивидуалног бића. Али, не стоји се на једној тачки, него се креће уназад. Све знане примитивне народе уназадила је катастрофа, која је задесила и Египћане и Маје. Али, то уназађивање прети и индивидуалним судбинама појединих људи. „Сепарација и приватизам недвосмислено воде у дегенерацију.“
– 9 –
ПРАСЛИКЕ
За разлику од историјског човека, који у вечном кружењу природе види оно примарно, древни човек у кружењу природе види имитацију божанске судбине. Природа не жели да се ослободи слике божанске судбине, и зато непрекидно понавља: рађање, живот, смрт и васкрсење. „Не понавља Бог поредак природе, него природа понавља судбину Бога од зачетка времена, и понављаће је све до конца времена.“
Основа виђења и размишљања историјског човека јесу логичке супротности. Виђење и размишљање архаичког човека почива на аналогијама. Између сваке појаве, облика, личности, материје и својства постоји сличност, али такође и разлика. Све на свету се разликује, али је ипак истоветно. „Свако од њих је друго, али је ипак свако то исто.“
Како размишља историјски човек, може се видети на примеру једне од карактеролошких теорија, која установљава три основна типа: пикник (крупан, благ, ведар и миран човек), лептосом (мршав, сувоњав, слаб, нервозан, немиран човек) и атлета (човек уравнотеженог тела и осећајно-интелектуалних својстава). Атлета није изворан, ни самосталан, већ је установљен на основу усаглашавања претходна два типа. Међутим, ни лептосом није стваран, већ је логички конструисана супротност пикнику. Дакле, модеран човек је у карактерологији запазио само један једини тип – пикник (као реалан и истинит), али је начинио три. А лептосом је његова разумски конструисана супротност, конструкција у огледалу, и зато је иреалан. Мишљење историјског човека је препуно конструкција у огледалу. Сцијентифизам је скоро искључиво састављен од интелектуално конструисаних супротних парова: „дух“ и „живот“, „теологија“ и „религија“, „мит“ и „гноза“, „рационалиста“ и „ирационалиста“, „анимус“ и „анима“. Основна грешка је у веровању да је конструисана слика у огледалу стварна допуна изворног.
Архаички човек је размишљао у аналогијама: постоји сличност између промена природе и судбине Бога, постоји веза између својстава и квалитета људске душе, између древних елемената и метала, постоји сличност између метафизичких принципа и бројева, између космичке ситуације и људског карактера. Више од логике, за аналогију је потребнији дубљи доживљај, преко унутрашњег чула (манас), тако што „унутарње виђење непосредно искуси узајамни однос унутарњих слика које се пред њим откривају“. А историјски човек размишља у смисаоним супротностима, и слеп је у поређењу са архаичким човеком. У стварности нема супротности, него постоје разлике. „Обележје света није у супротностима, него у разликама.“
Која је формула супротности? Појам, и супротни појам, односно сама ствар и њена слика у огледалу.
Која је формула разлике? Бескрај сличности и разлика света. Постепено разликовање квалитета и количине. „Све слично се разликује и све различито је слично, али тако да се сличност никада не поклапа потпуно и разлика се никада не претвара у потпуну супротност.“ Супротност није својство стварности, него апстрактног смисла.
ЉУДСКО САЗНАЊЕ у архаичком времену је персонификовано, игенетичко. Да би се разумело, потребно је знати за појам средишта, у којима се концентришу силе света, зрачећи појачаним интензитетом. Те концентрационе силе живе и у видљивом свету (планете, дани, небеска тела), и у невидљивом свету (духови, богови, демони). Искуство о средиштима није интелектуално, него интуитивно, мистично и непосредно, и оличава се у виђењу идеја, праслика. Ово виђење Грци су означили појмом „теорија“ (непосредно виђење идеје и Бога). Архаичко сазнање је и космичко сазнање света.
У отвореној и проширеној свести човека (различитој од „модерне“ свести, која се бави конструкцијама слике у огледалу) јављају се: космос, логос, закон, стварност, бивство. „Човек није аутономно биће, него гнездо и станиште космичких моћи и сила; свест није својство аутономије, него место печата надљудских сила.“ Типос (печат) је вечито означена душа. Али, човек носи свет у себи не само типично, него и као историју, и генетички. Индивидуа је крајња, гранична ситуација, оно што је непатворено, карактер. „Човек је вечити покушај: и вечит је, и покушај је и последња неопозива станица.“
Мноштво је покушај да се изгубљени квалитет надокнади квантитетом, и свака индивидуа јесте такав покушај остварења интензивног бивства древног Јединства. Карактер означава вечито, божанско лице. „Типос означава печат сила, а карактер физиономију бесмртне личности.“
На примеру Грка модеран човек може схватити виђење праслика (оно пре тога тешко му је схватљиво). За древно виђење, чулни свет није био граница. Материја није означавала границу, тако да оштре границе нису постојале, док је у стварима била видљива идеја. Древни човек је располагао „неизмерно вишим степеном осетљивости према метафизичком свету“. Имао је приступ у отворено бивство, и погледом је пробијао површину омотача материјалног привида. Ово архаичко, метафизичко виђење бивства, незаробљено границама материјалне природе, у историјском времену сачувала је уметност и поезија.
И древни језик је био потпуно другачији. Изражавао је стварност отвореног бивства; није изражавао ствари и појмове, него симболе и праслике. Речи су биле кључеви за откривање и исказивање смисла симбола божанског отвореног бивства. Реч је божја супстанција; именовати је исто што и створити. Свака реч има свој виши смисао. Створитељска Реч, пра-логос, јесте објављење праслике света. Први моменат објављења јесте пнеума (код Грка), Ел Руах (код Јевреја), прана (код Индуса) – дах и божански дух утиснут у реч којом се очитује жива душа. Библија каже да је Бог у човека удахнуо душу. Други моменат открива мотив прве изговорене речи, оне речи која је ударила печат свим речима и језицима света. Створитељ изговара ту реч на највишем степену своје будности, у најинтензивнијој осетљивости бивства, а то је љубав. Љубав у људском животу је оно, када се Ја гаси, а људска душа отвара универзалном бивству. „То је било стварање из духа љубави … Само љубав ствара. Само љубав види. Само је љубав будна“. У мистерији љубави, Створитељ се преобразио у суштину света. „Ту тајну чува реч.“ Објављење није тајна, него глас Универзума. Стропоштани човек треба поново да достигне будност и интензивну осетљивост, да би доживео објављење.
Навели смо значај објављења даха и љубави. У праслици пламена симболично је извршено уједињење ова два момента. Живи пламен је слика Логоса. Знали су то и Заратустра, и Хераклит, и Јакоб Беме. Учење Веде о пет ватри пружа коначно разрешење. Пламен је светлећа топлота, дах и љубав.
Хамваш нас упознаје са степенима, у којима се види веза праслика и језика:
1. правиђењу одговара прареч (створитељска реч – највиши степен будности – љубав);
2. непосредном виђењу стварности одговара непосредан језик (духовна будност универзума – степен објављења);
3. виђењу праслика одговара сликовити прајезик (степен мита);
4. универзалном виђењу слика одговара универзални сликовити језик (древни језици: кинески, санскрт, тибетански, праамерички, египатски, грчки, латински; данас је то песнички језик и језик мистичара);
5. виђењу идеја одговара језик идеја (језик великих метафизичара, законодаваца и мислилаца: Лао-Це, Буда, Конфучије, Хераклит, Питагора, Платон, Шанкара).
„Сваки језик отвара и раскида по један омотач, и објављење је супстанција која се налази унутар појединих омотача.“ Појмовни, разговорни језик одговара шестом материјалном омотачу; то је језик без слика, без дубине, којем одговара пуко чулно виђење ока. У овом језику вишу осетљивост чува једино песнички језик.
– 10 –
СТАНИЦЕ ЉУДСКОГ БИВСТВА
Након излагања о прасликама, јасније је како баштине у човеку виде најпре људску праслику, односно божанску интелигенцију. Човек се сагледава као бесмртна душа у великом бићу, као тип, и као карактер. Древни човек је располагао способношћу да ствари именује правим и егзактним именима (значај таквог именовања био је познат и Проклу Дијадоху). Током материјализације човек је проиграо ову своју способност, тако да највише што може да достигне јесте именовање ствари у пренесеном значењу и симболично. Тако је човек изгубио и способност стварања посредством речи. Савремени човек потпуно погрешно себи представља учење о сеоби душа. У суштини, реч је о праслици, која се не односи на људску индивидуу, него на вечног човека. Свако појединачно „Ја“ у мноштву званом „човечанство“ јесте једна станица древног човека, једно његово „поновно рађање“, пошто се човечанство буди из материје као мноштво растурено на индивидуе. Судбина индивидуалног Ја смештена је у судбини Вечног човека. Поново рођена душа је са печатом типоса, са карактером, „као оличење, као индивидуално биће“.
Човек у древном стању јесте Адам Кадмон, Сјајни човек (Адам = господар), духовни краљ природе са снагом речи и Логосом. Инкарнације његове праслике, као чистог духовног бића, јесу велики краљеви и законодавци и мудраци. То су Ману (индуско знање, тј. баштина), Менес (египатско), Минос (грчко), Ехекатл (мексичко), Кецалкоатл (толтечко), Манко Капак (перуанско). То је „прави владалац, краљ истине, мира, љубави“, онај кога помињу Лао Це и Конфучије, Платон… Тај човек поседује универзални дух, што значи „да он нема материјалну Ја-свест, него духовну прасвест – божанску свест“. У различитим баштинама ови људи су: Божји синови, Брахманови синови, Тотови синови, „седам мудраца“, Надгледници, Чувари, Будници, … Историјски човек може проживети прастање само изузетно, када у њему бљесну стопљени знање и љубав. Неку врсту посвећења у ово стање пружа учење Питагоре, и неке Емпедоклове мисли, док је његов бледи облик Платоново учење. У александријско доба, јединство сазнања и љубави означавано је пламеним срцем, као симболом Логоса, које означава „јединство сазнања и љубави, знања и осећања, ума и срца, мисли и осећаја“.
ДРУГА СТАНИЦА јесте сагрешење, чија је последица човеков пад у царство смрти. Човек је изгубио будност и везу са духовном природом, и потонуо је у материју, и тамо се окаменио, укочио и потамнео. „Човек сагрешења, када се претворио у материју, пао је до прага потпуног уништења и ту се укочен зауставио.“ То је станица испред границе небића. Ми данас не разумемо грех који је древни човек починио; из неких трагова закључујемо да се душа „погледала споља“, и љубав-знање Створитеља окренула према себи уместо према Богу.
ТРЕЋА СТАНИЦА јесте буђење, степен за који историјско доба сматра да је доба настанка човека. После стропоштавања, први се пробудио Адам, затим Ева, па редом ми остали, носећи на себи печат Сила (типос), поседујући индивидуални карактер (Ја), и живећи ограничен и одмерен живот. Распад на индивидуално Ја означава исквареност бивства, и душа се у материјалној природи само изузетно сећа светлости прастања. Али, рађање душе у материјалној природи уједно означава поновно рађање, чак и васкрсавање. Земно рађање, само по себи, није ништа уколико није истовремено и буђење душе. Буђење се одвија у времену када нема бивства, када постоји само живот, који може да се изрази са две речи:страх и патња, а јединствени појам ова два не може се изразити данас познатим језиком. Неке назнаке можемо наћи код мистичара Бемеа, када говори о подстицајима Створитеља: „каменој вољи“ и „неспутаној радости“, који су страсно кренули један ка другом, и када је у тренутку додира „севнула ужасна страва“ (Shrack), као кад бљесне муња. Закључујемо да су и у древним баштинама и код Бемеа страх и патња једно, и то једно означава стање живота. „Тако човек дрхти и мучи се, ужасава се и страхује доспевајући из таме у стање пробуђености, у прве зраке светлости.“
Зашто постоје патња и страх? Зато што представљају бледи знак будности, да човек не би поново потонуо у таму, смрт и заборав; „свако треба да пати и да се плаши како би се пробудио“. Али, страх и патња имају два смисла, и две стране. Они могу да затворе, уместо да отворе; могу да пруже мрачну тамницу, уместо слободе. Човек то мало разуме. Не примећује да, када се затвара од страха и патње, заправо себе затвара у страх и патњу. „Ко се боји и ко пати, истовремено позива светлост прастања и тамно царство заборава.“ Чувањем осетљивости страха и патње, креће се према светлости; затварањем од њих, обавија се тамом.
ЧЕТВРТА СТАНИЦА јесте понављање, о којем савремени човек има нејасно знање везано за метаморфозу људског бића у материци, магловито увиђајући да је реч о томе да појединац понавља пут целог људског рода. Али, није реч о развоју, него о преживљавању степена буђења. Човек рођењем не постаје самосталан, „него наставља да понавља“. Док је у материци, пролази станице омамљеног живота проживљене кроз организме животињског бивства. „Када се човек роди, уме да разликује светлост од таме. Али човек даље само понавља“, док се у древна времена различитим посвећењима човек будио и уздизао у бивство. Сврха буђења није пуко понављање, него реализација древног Небеског Човека. Два се пута отварају после буђења: лутање (незаконито стање које Веда назива сансара, лутање и тетурање у омами) и сеоба (пут буђења, стаза светлости, законито стање, видја – ослобођење подразумева да се претходно страх проживи до краја, и да се патња пропати до краја).
ПЕТА СТАНИЦА јесте спољна тама, а то је „коначна заблуда, судбоносна омама, неопозива пресуда душе саме над собом“. Душа више не може да нађе своје место рођења у светлости, у Небеском Човеку. Историјски човек је познат по обртању схватања изворног смисла, и уверен је да се невидљиви свет душе налази унутра у човеку попут једног органа, а да је видљиви чулни свет његова супротност. Баштина разликује надчулни и натприродни свет душе и духа, и материјални, тешки, груби свет на супротној страни. Свет душе и духа је примаран, исконски, то је божански свет, свет светлости и древног стварања. Примарно виђење људске душе је, дакле, усмерено „унутра“, а не „споља“ (обртање према „споља“ поклапа се са сагрешењем, и материјализацијом). Окретањем према „споља“ јавља се унутарње затамњење. „Видети споља није ништа друго до удаљавање од Небеског Човека“. Есенција тог „спољашњег“ јесте тама. Човек губи успомену на божанско порекло, а владавину над њим преузима Ја, чиме се прагрех понавља, и појављује охолост. Затамњени ум сматра спољни свет за једину стварност. „Ко своје биће стави у спољни свет, ставио га је у пролазност и таму смрти.“
ШЕСТА СТАНИЦА јесте ослобођење. Пут ослобођења је истоветан са путем одвајања од Небеског Човека, али истовремено и није истоветан. Повратак ослобођене душе никада се не збива на истом месту на коме се збило одвајање. Такође, када стигне на своје изворно место душа је иста, „па ипак није иста“. После путовања, ослобођење изгледа као стизање на циљ после многих учења и испита. Али, истовремено изгледа да се ништа суштински ново није догодило, јер је душа на путу сањала опсене: свет, Ја, човечанство, живот, историју, рађање, љубав, болест, смрт. Нестанком сновиђења „душа се ослобођена пробудила испод чари тешких и дивотних слика“. Зато ослобођење изгледа као отворена мистерија. Ако душа исправно „искористи“ буђење, и не потоне у спољњој тами –ослободиће се, пролазећи пут просвећења ка своме прастању: Небеском Човеку.
– 11 –
Ж Е Н А
По Хамвашу, беспомоћност у размишљању историјског човека највише долази до изражаја, када је реч о жени. Историјски човек жену схвата као своју допуну, негативну слику мушкарца, пристајућу половину, своју слику у огледалу… Бивство жене се може истински промишљати, само ако је у основи метафизика, односно метафизичка осетљивост. Јер, тајна света јесте праполност, оно што подразумевамо под Један, а не раздвојеност два пола, односно двополност у Једном (пошто је двополност већ два). „Тајна бивства жене се налази тамо где се Једно располућује.“ Интересантно је да по овом дубоком, озбиљном и значајном питању постоји највиши склад међу појединим баштинама. Хиндуска санкхја древно Један назива Пуруша (прастварност, прасуштина, прабивство без квалитета и својстава, оно безимено, безгранично и апсолутно – мушко бивство), а постанак облика Пракрити (укупност својстава, имена, граница, облика, бића – женско бивство). У кинеској баштини, све што има обличје произашло је из безобличја; безобличје нема ухватљиве тачке, и то је јанг (мушко бивство), док је обличје, као древна суштина бића, јин (женско бивство). Са овим баштинама поклапају се иранска, јеврејска и египатска баштина, и код свих је примарна древна суштина без квалитета и својстава „која претходи сваком облику“.
За данашњег човека остаје мистериозна и парадоксална загонетка, када се саопшти мисао да је Ева, створена од Адамовог ребра, мајка од самог тренутка ступања у бивство (не само мајка Адамове и своје деце, и целог човечанства, него и самог Адама). Та мистерија садржана је и у митологијама, у којима је богиња Мајка – мајка свих богова, чак и оног „створитељског божанства које је створило Богињу Мајку“. Разрешење мистерије можемо наћи захваљујући интуицији Јакоба Бемеа, који у делу „Mysterium magnum“ наводи да Адам није био двополан, него праполан (стање у коме су два пола један, „мушкарац и жена, и ниједно од њих“); Ева је створена од Адамове есенције, тако што је Створитељ „извукао квинтесенцију Адамовог бивства и из овог згуснутог бивства створио Еву. Због тога је Ева ступила у бивство као човек и есенција његовог бивства: Matrix mundi – као што пише Беме: основни образац, праслика, праоблик: прамајка“. Из такве Магне Матер непрекидно извире множина бивства. „Она је Mater и Matrix“, квинтесенција Адамовог бића.
Шта нам говори мит о Софији, чија се нит протеже од древног Египта, преко александријских гноза, до средњевековних алхемичара? То, да се материјализацијом човека Адамова примарна суштина, његово невино биће „као праслика чистоте“, није срозало у материју. Остало је у свету духа. То биће је Софија – Мудрост, невино биће, копија Љубави. Уместо тог невиног бића, које остаје код Бога, Адам (срозан у материју) добија Еву – жену од крви и меса. Софија је идеал. Матрикс, Мудрост, биће у којем Љубав препознаје саму себе, Блистава Девојка, Небеска Жена. Ева је земно биће, које материјализованом човеку представља замену за изгубљено древно биће.
ЛЕПОТА И ЧАР
Када данашњи човек за жену каже да је лепа, он је несвесно доводи у везу са Софијом, њеном првобитном и древном сликом. На тај начин поистовећује Еву и Софију. Древна успомена на древну жену, на Древно Биће које је изгубио, живи у сваком човеку. Ева је само „груба земна копија“ тог бића. Најдубље биће човеково зна да лепоту не означава Ева, него Небеска Девојка. Нити човек може да се ослободи праслике Софије, нити може да се ослободи бића жене која живи у чулном свету.
Ева није лепа, него чаробна, и заводљива. Лепота је остала у свету духа. „Чар је материјалност жене.“ Шта представљају чар и завођење? Једноставно, замену и фалсификовање лепоте и мудрости. Жена налази задовољство у томе да свој стварносни физички изглед, чак и материјални стас, измени и прикрије, односно „лиши изворних својстава“. Жели да заведе, да буде чаробна. Завођење је суштински празно, бесциљно и бесмислено. Да ли циљ може бити владавина? Може ли циљ бити оплођавање, односно размножавање? НЕ. Јер, „из завођења не произлази љубав, брак, владавина, власт, слава, победа, срећа, спокојство, очишћење, племенитост“. Када се распрши магична игра и сплетка, и заводница и заведени остају пусти, празни и јадни. Лепота и мудрост буде љубав, „Евина чар буди опсену“. Жртва чари је не само мушкарац, него и сама жена, која је чар донела на свет. Свет је њеним посредством и сам постао опсена, чаролија, пуки привид, маска иза које не стоји ништа. „Кад се човек освести од чаролије, зна да је преварен.“ Усуд бића земне жене јесте њена чар. Лепота, као сличност са Богом, не пролази и не губи се. Оно што се може изгубити, и што жена губи, јесте чар, због чега се и реализује највећи страх жене – да постаје ружна и стара. Лепота није пука спољашност, и то видимо тамо где лепота заиста постоји – у уметности, у којој вечно остаје. Чаробност на крају сваки пут проживљава исто болно сазнање: „да је изабрала маску а не лице“.
Шта је будност жене? Софија, Небеска Девојка, Лепота, Мудрост, Љубав. Шта је омама жене? Чар, завођење, „физичка чаролија вештице чија је жртва у првом реду она сама“. Древна баштина за целу материјалну природу и физичко бивство човека каже да су женског порекла. Пракрити обележје. Сансара, незаустављиви ток облика, бића и слика из женског света. „Ова ‘вода’, како вели Талес, почетак је ствари“. Када се човек материјализовао, повукао је и целу природу у таму. Од тада из бића жене навире опсена, са „незаустављивом плодношћу“. Ствара се мноштво, изнутра празно и ништавно. У том мноштву, нико не носи своје лице, свуда су само лажне и варљиве маске; изгубио се значај бивства, све је обезвређено и сведено на трик и превару. Нико и ништа више није на свом месту. „Опсена, маја – непостојање, као што вели Платон, није спољње стање. То је принудни положај омамљене будности човека.“
Заслепљена, омамљена и опијена душа лута у чаролији. То је изазвао пад жене. Душа се мења у мноштво и шаренило, изгубивши своју праслику – Софију, „светлост Мудрости и Љубави“. Осуђена је на безбројне ступњеве и нијансе метаморфозе. Душа није индивидуално Ја, али живи под мађијом сопствених сновиђења. Жуди без мере и циља, и жели своја сновиђења, поистовећује себе са маскама. За такво стање кажемо да је маја. Све остаје без суштине и супстанције, без обзира на мноштво светова, форми и догађаја. „Маја је чаролија и није стварност. Омама беспомоћне душе; омама ишчили, и од ње не остаје ништа.“ Омамљена душа хоће да испроба све оно, за шта верује да је она сама. Али „то“ јесте чаролија, маја, обмана поспане душе која иде у стално понављање. Жудња, похлепа, прождрљивост, животна глад, гутање живота. Ева себе без остатка поистовећује са телом, и бива све више похлепнија и прождрљивија. Окреће се према споља, и упада у спољну таму.
И женско бивство дотиче исте станице пролажења као мушко бивство. Али, те станице имају своју, женску природу. Крајња станица, ослобођење, за жену не значи повратак у божански смисао и вечну интелигенцију, него достизање женског лика древног човека – Софије, Небеске Девице. Циљ јесте пробуђена небеска љубав у женском бићу, пошто је љубав највиши степен будности.
– 12 –
ДРЕВНА АНТРОПОЛОГИЈА
На примеру будистичке Пугала Панати, књиге о људским физиономијама, Хамваш налази потврду за све оно што везујемо за архаичког човека и природу древне антропологије, као и својеврсну везу са модерним карактерологијама. Природа и одлика сваке древне антропологије јесте религиозност. Предуслов знања о човеку јесте разумевање душе које није могуће из природе, већ искључиво религиозно. Модерне антропологије (карактерологије) за прву стварност сматрају тип и карактер, а то је само материјална природа, покривач и маска. Човек и његово место у свету могу се видети и разумети само ако ако је могуће означити где се он налази на животном путу вечног човека. Душа поседује то знање, а о томе не говоре „омотач, маска, тип, карактер“.
Објављење је само једно, као и метафизика (док религијā има много). Метафизика је непримењива, а у томе и јесте њена величина, пошто је изнад времена и човека, непролазна и стопљена са логосом, односно апсолутом. Лао-Це је знао да примена постепено води у раздробљеност, у коју воде и религије. Религије јесу примена метафизике, али не могу обухватити метафизичко објављење. „Свака религија узима и издваја само поједине делове који одговарају њеним циљевима и времену и њих ставља у први план.“
Абхидамо, поглавље књиге Пугала Панати, прецизно описује „станице“ које човек пролази између лутања (сансаре, омамљености душе, поспаности свести) и ослобађања (нирване, будности савршене светлости). Када душа престане да себе брка са не-душом, омама престаје, као и патња бивства, а буђењем се човек ослобађа. То нам говори и метафизичко објављење, али ту и стаје, не разлаже до у танчине КАКО се човек буди и ослобађа – то чине религије, па и будистичка, наводећи „дела, речи, мисли и моралне друштвене поступке“ који воде томе.
И тако се путем поглавља Абхидамо упознајемо са посебном карактеризацијом и начином како се човек „доводи“ до спознаје властите и (истовремено) Једне душе.
Под теретом злих ствари човек „потоне и остане потопљен.“ Ако има одлучност, поверење, моралност, увиђавност – човек ће да изрони, али ако се наведене особине не увећавају, већ нестају, он „поново тоне“. Прејака је, дакле, омамљеност, предуго је трајала осуда на понављање, и краткотрајно буђење није значило много.
Са поверењем, осећањем стида, моралношћу, одлучношћу и увиђавношћу који остају у подједнакој мери, без нестајања и увећавања, „човек изрони и остане горе“. Такав човек „не умножава будност душе, али je чува“.
Човек који не одбаци ни један од три окова (слепу веру у земаљско Ја, непрекидну сумњу разума и „придржавање друштвених спољашњости и обичаја“) јесте „син света“, човек који је у неком тренутку изронио, али потом поново потонуо.
Човек кога ни учињено зло, ни последице зла ни поквареност не заустављају на путу, који има веру, одлучност и памет је „погодан за напредак“. Човеку се, дакле, не приноси „знање“ на златном тањиру, као што то покушава да учини модерна карактерологија путем својих конструкција, већ му се даје средство уз које САМ може да открије СВОЈУ ситуацију, да постане и остане просветљен и пробуђен.
Немарност, лењост и поспаност воде деградацији живота и неостварењу будности. Немаран човек је „склон паду“; ко није немаран, он је „обезбеђен од пада“.
Човек који разуме ствари и открије истине које до тада није чуо нити учио, који досегне свезнање и постане мајстор снаге и учитељ (господар) сйла, зове се „савршено будан“. Сила нема вредност по себи, већ постаје велика ако се њоме исправно управља. Такав човек не брка себе са својим способностима и својствима, већ све зна, као неухватљива и бесмртна душа.
Модерна карактерологија путем елемената, својстава и типова тежи да из секундарне стварности, другостепеног, разуме примарну стварност, првостепено. Архаична антропологија je окренута јединству бивства. „Човеков карактер, обличје, темперамент, страст увек зависе од места заузетог у бивству. Није бивство човекова физиономија, него je човек физиономија бивства.“ Сину света (омамљеној души), који je „неморалан, зао, пакостан, подмукао, лицемеран, превртљив, покварен“, чак и када чује да се неко ослободио, пробудио и досегао мудрост, на памет не пада да се сам ослободи и пробуди, и зато је безнадежан случај.
Ha највишој тачки je савршени светац, који одбацује жеље за материјалним и тежи остварењу жеља везаних за натприродни свет. Када човек дозволи чулима да опажаје претворе у примарно, са последичним страстима, жељама и болима, то је „човек који оставља нечуване капије својих чула“. Чулно „слепљивање“ за облик или предмет подразумева немогућност уклањања страсти и жеља, чиме се дух не чува и не дисциплинује.
Човек који себе губи у својим речима, делима, мислима, јесте „залутао на путу“.
Лицемер je човек који живи „презреним начином живота у својим речима, мислима и поступцима“, који не жели да буде откривен и раскринкан, због чега се претвара, навлачи маске, вара, лаже, скрива…
Ко располаже знањем које је пажња, разум, трагање, марљивост, дисциплина, оштар ум, оцена, одмеравање, јасност, промишљеност, увиђавност, мудрост,светлост… његово знање je чисто.
„Ко je човек чије je срце као дијамант? -To je Човек који се TOKOM живота пробудио из опсене, одбацио таму омамљености, досегао мудрост и знање, упознао себе и свет, његово je срце као дијамант. Јер нема ничега на земљи што би могло оштетити дијамант, ни камен, нити руда; исто тако нема ничега што би могло ранити и затамнити дијамантско срце.“