Централно дело БЕЛЕ ХАМВАША, Scientia sacra I – Духовна баштина древног човечанства, јесте просто чудотворно дело, чији је рукопис чудом и сачуван у току бомбардовања 1945. године, када је бомба уништила Хамвашев стан у Будимпешти. Том приликом уништени су бројни рукописи и вредне књиге које је мађарски мислилац годинама сакупљао. Сáмо дело објављено је четрдесет и пет година касније. Хамваш, на свој оригинални есејистички начин, чини доступним сазнања, која су тешко изрецива. Упознат са свим светским баштинама, посматрано географски и у смислу народа у којима су корењене, он извлачи величанствени закључак: Да се, у суштини, ради о ЈЕДНОЈ ЈЕДИНОЈ баштини, чиме потврђује основну мисао „адвите” (не два). Све је Једно, све је Целина.
Књига Scientia sacra I – Духовна баштина древног човечанства 1, објављена је 1999. године (Дерета, Београд), и, за разлику од дела Scientia sacra II, нема поговора, нити предговора. Мислим да би сваки предговор/поговор заиста био сувишан, и да је препоручљиво да читалац директно „урони” у ово вредно штиво. Ничија објашњења, нити критике, не би му помогла да боље схвати и прихвати највиша исконска знања о властитом постојању и бивству, које је више од живота. Сачињена је од три дела:
1. БАШТИНА
2. АРХАИЧКИ ЧОВЕК
3. КУЛТ И КУЛТУРА.
Сваки део има по шест повезаних целина, а свака целина по шест „тема”. Целине које чине поједине делове су:
БАШТИНА: 1) Златно доба и апокалипса, 2) Будност, 3) Бивство и живот, 4) Учитељ Живота, 5) Три извора, 6) Баштине.
АРХАИЧКИ ЧОВЕК: 1) Човек по Веданти, 2) Шрути и смрити, 3) Праслике, 4) Станице људског бивства, 5) Жена, 6) Древна антропологија.
КУЛТ И КУЛТУРА: 1) Древна и нова култура, 2) Индијанска прича, 3) Аша, 4) Алхемија, 5) Метафизика јоге, 6) Шекина.
БАШТИНА
– 1 –
ЗЛАТНО ДОБА И АПОКАЛИПСА
(1897 – 1968)
Бела Хамваш, већ на почетку књиге, пише о „завеси“ која се просто руком може опипати, и која предваја оно што је код нас а налази се испред завесе, и оно што је иза завесе, и што можемо само нагађати. Као да су два потпуно различита доба предвојена завесом: Време које претходи отприлике шестстотој години пре Христа, и доба које је потом следило. Ако боље размислимо, заиста је невероватно да време, релативно нам блиско у односу на неку „праисторију“, буде тако несазнатљиво и неразумљиво за нас, „данашње“ људе. Зна се да је Лао Це био старији од Кунфучија, али не толико да би се оправдало губљење његове личности у тами, док о Конфучију постоје подробне информације, чак и из његовог приватног живота. Исто се запажа и код Хераклита (боље „познат“) и Питагоре (тек нешто старији од Хераклита, али прилично „легендаран“). Интересантно је са којим личностима се завршава „време иза завесе“: реч је о Лао Цеу (и Конфучију), Буди, Заратустри, Тоту, Питагори (и Хераклиту), а још је интересантније да је „спуштање завесе“ остало забележено као интензиван искуствени осећај код људи који припадају различитим поднебљима. Буда је говорио о „времену када се свет окреће према унутра“ (тада се и бића окрећу ка унутра), и „времену које се изврће према споља“ (тада бића тону у живот). У усменом предању, али и писаним изворима, промена која је уследила око шестстоте године пре Христа истоветно се оцењује, „као ступање људске историје у крајње раздобље тамног периода“. Нестало је бивство, а преостао је само живот. У неколико година, људи су постали „слепи код очију“ и заглупљени. Нису вределе опомене Хераклита и Питагоре, није вредело Конфучијево поређење времена Велике Заједнице (када је на земљи био Тао, свет припадао свима, а људи нису знали за лаж и превару), и времена Малог Благостања (када свет постаје индивидуално власништво, са појавом преваре и лажи, као и оружја), нису помогли стихови Лао Цеа: „Људи су напустили Тао: тако су настали морал и обавеза. Јавили су се памет и познавање: тако су настале велике лажи“.
Најтрагичнија последица по људе огледа се у нестанку осећаја за разликовање бивства и живота, и нестанку инстинкта који уме да оствари бивство у животу. Дакле, бивство се срозало на живот. Хамваш то потврђује цитатима из свете књиге древних Иранаца, Зенд Авесте (о убавом и чистом царству Џем Шида, насред кога је изграђено девет мостова), и дела које се обично назива „апокрифним“ – Књиге Енохове (о предсказању страшног суда). А оно што је цар Џем Шид из Зенд Авесте, то је древни краљ Хуанг Ти (из кинеске баштине), Ману (из хиндуистичке баштине), Менес (из египатске баштине), Минос (из грчке баштине). Он, и сви они, оличење су древног Човека-Духа. У јеврејској баштини, то је Адам (Први и Изворни човек). А Џем Шидово царство Вер је оно, што је више упамћено под називом Златно доба, време мира, лепоте и плодности, не као замишљени идеал, него као стварно постојеће, као реалитет остварен на земљи. Тада су се „духовне и божанске силе слободно и богато преливале у људску судбину, у живот заједнице, у природу и у материју, просветљивале, посвећивале и чиниле потпуним све што је живело на земљи. Видљиви свет се на природан начин допунио невидљивим. То је живот учинило бивством; то га је учинило целим, потпуним, јединственим. То је обележје златног доба: бивство“. Веза Џем Шидовог царства са поменутим „духовним и божанским силама“ успостављена је изградњом напред наведених девет мостова, од којих је, према светим књигама, остао само један – Кинват, који повезује видљиви и невидљиви свет, Небо и Земљу, материјалну и духовну креацију.
Закључујемо да је златно доба исто што и бивство, потпуна целина, Велика Заједница. Крај тог доба уједно означава почетак апокалипсе, затвореног живота, располућености, разломљености и лажи, времена чији конац означава страшни суд. У неком смислу, Златно доба је предуслов апокалипсе. Патња, грех и неприлика су то што јесу, зато што је у човеку будна свест о златном добу. Јер, свака негативност јесте негативност само упоређена са позитивношћу. Тако и апокалипса јесте апокалипса тек упоређена са златним добом, прасликом правог и пуног живота, односно бивством „којега се сви сећамо уз помоћ анамнезе“.
Можемо ли се из поремећеног и растуреног живота, из живота могућности без испуњења, који оличава апокалипса, „вратити“ у златно доба, односно избећи апокалиптично разрешење у облику страшног суда, као објављења пресуде Бога-Духа? Боље речено: Можемо ли поново остварити бивство, а самим тим успоставити златно доба? Нека одговор на то буде повезан са нашим суштинским сазнањима и откровењима онога што је већ запретено у нама, са објављењем бивства у нама, бивства које смо прекрили копренама лажног и лагодног живота. Тако сам, отприлике, схватио крајњу идеју Хамвашевог дела.
Мислим да Хамваш не повлачи паралеле само да би показао да је златно доба некада стварно постојало, него је основна намера да се објави како је суштина вечна, бесконачна и надвремена, а самим тим и да је могуће поново остварити бивство, основно стање човека, везу природног и оног што је над природом, остварити потпуну и садржајну личност, не као „повратак на старо“ (јер то није питање историје), него као поновно васпостављање основе постојања и духа, који се притајио и повукао пред точком историје.
Видели смо да је баштина, по природи, окренута Једном, и да омогућава суштинску везу духа и материје, идеје и стварности, сакралног и профаног света. Без обзира што појам „златно доба“ потиче из старогрчке баштине, и изједначава се са основним стањем човека, у свим баштинама и традицијама основно значење је исто, који год термин да се употребљава. Чак и у баштинама које су толико географски удаљене, да нема ни говора о међусобном утицају. Ако знамо да има суштина које су неизрециве, употреба појединих термина више служи као призив нашег запретеног знања, и „осветљивање“ онога што се нашло у мраку несвесног.
И не ради се само о повратку на Тао, у смислу Лао Цеовог учења. Ни Лао Це ништа није записивао, до сусрета на граници са неком врстом цариника, који га је замолио да напише укратко своје учење, па су тако настали чувени стихови. Колико је ту додато, друго је питање. Суштина је да су многи, односно већина људи, некада знали да су највиши појмови неизрециви. Овде је то неизрециво названо Тао, у другим баштинама се симболика неизрецивог другачије приказује, употребом речи, али је суштина свуда иста. Како ће људи то васпостављање да постигну? Тешко, знамо и ти, и ја, и други, и многи. Али, шта бива ако не остваримо бивство? Биће испразан живот до краја, не до неке апокалипсе као тренутка, него у вишевековној апокалипси у којој животаримо, у друштву без духовне заједнице, све до страшног суда, о коме ће тек бити речи.
Реч традиција се чешће употребљава од речи баштина, а подразумева се истоветност значења. И језички и суштински, израз баштина је адекватнији. Баштина, у смислу знања да живот није самосталан, и да постоји више кругова бивства, јесте нешто што је различито од историје, и од религије. А традиција је најчешће формална, има везе са историјом, а може имати блиску повезаност са религијом. Ако знамо да је Хамваш историју одредио као „негативну баштину“, која се заснива на корумпираном и поремећеном времену, сматрам да је садржински бољи појам баштина. Дакако, мисли се превасходно на духовну баштину, чији баштиници треба да будемо, тако што ћемо вратити бивство у наше животе. Опредмећено наслеђе, у смислу нечега „што се да опипати/видети“, било је обухваћено изразом баштина у старијим писаним изворима, као и прописима, и сада се махом користи као архаичан облик. Но, пошто Хамваш следи идеју Једног, и јединства духа и материје, нема сметње да се под појмом баштина подразумева и духовно, и материјално.
– 2 –
БУДНОСТ
Прелазимо на изузетно значајан појам, „будност“. Хамваш употребљава овај израз у смислу метафизичке осетљивости човека (Μετά τα φυσικά – изнад природе); будан је онај који види изван појава чула, ума, осећања, страсти, дакле, савршено духовно будан. Реч Веда (света књига Индије) потиче од речи видја, у вези је са латинским videre, и буквално значи: гледати и видети. Али, није реч само о слици, призору који се гледа, него и о смислу и значењу ствари. На основу тога, суштински исправније је прихватити да је значење видје – знање. По Генону, Веда је знање о свим стварима света, вечно и сакрално знање древних времена, „знање о изворном смислу ствари“. Будност је предуслов сваког виђења и знања.
У том смислу треба разумети и Исусове речи на Маслиновој гори: „Будите будни и молите се“. Симбол те будности је петао (Хамваш нас упознаје са смислом Сократових речи приликом испијања отрова: не заборавите да Асклепију принесете на жртву петла, са смислом петла који се окреће на звоницима цркава и крововима кућа, односно украшава грбове племића).
Заратустра будност назива хисти (надљудска визија), и сматра је даром највеличанственије богиње неба. У књизи Зенд Авеста, бог Митра се назива „вечно будним“ (он представља сунце и светлост, као и Озирис и Аполон). О будности говори и тибетанска Књига мртвих. Највише својство земног Ја је хисти, будност.
У поглављу Веде које се зове Иша-Упанишада наводи се: „Јер онај коме је свако живо биће постало Ја, пробуђен је; и где остаје туга и где остаје брига ако умеш да видиш Једно?“ … „Незналице лутају по слепој тами, али су у још гушћој тами они који гомилају знање преко знања.“ … „Онај ко зна да знање и незнање нису довољни, и с тим двоструким открићем крочи преко смрти, само је он бесмртан.“ … „Онај ко зна да нема претварања у нешто, али да нема ни пропасти, и с тим двоструким открићем крочи преко смрти, само је он бесмртан.“ Стање оних, који мисле да су стварност њихове жеље, страсти, хтења, бриге, машта и њихов чулни свет, Веда означава речју авидја. Авидја не значи слепило, ни незнање, него омамљујућу поспаност. Деградирано и затворено бивство, сановитост. „Авидја је највећа опасност која може снаћи душу“. Она има три степена: дубоко спавање без сна (човек ништа не види и ништа не зна), сан (човек види, али не зна) и разбуђеност (човек види и зна, али још није будан). Будност је тек четврти степен (туријам). Човек у стању авидје, човек који није будан, подложан је занесености и чаролијама (маје). За њега су слике и визије чулног света стварност. Човек верује да је посебна индивидуа, садржана у земном Ја и чулима. „Што је више ташт, охол, уображен, самопоуздан, обестан, надмен – све је више слеп, незналица, иреалан, фантаста, сановит, тим је више омамљен, туп и поспан.“
Иша-Упанишада разликује знање од будности; категорички се устврђује да знање није будност, да виђња (нагомилано материјално знање) није што и видја. Супротност је авиђња, која значи незнање. Јер, по још већој тами од незналица тумарају они који знање гомилају на знање. И виђња и авиђња су видови поспаности. Зашто је смислено знање „најопасније спавање“? Зато што оно повећава само материјалну количину знања, а не увећава квалитет „виђења“ и светлост, оно не буди. Дакле, тек четврти степен, туријам, јесте будност. То је светло, чисто и истинско виђење, истинско знање. Почетак сумње јесте први корак, први знак будности; почетак вида „иза чула“, почетак наслућивања ствари иза природе, тај метафизички додир јесте прва станица будности. Прерастање земног, индивидуалног Ја ка универзалној личности одвија се преко сазнања „ово није друго до оно“ (етад ваи тат) и „ово си ти“ (тат твам аси). Дакле, њима се означава могућност да се сва жива бића виде у себи као делови свога Ја, и да се самог себе види у свему што живи. Универзална личност остварује бивство, и стиче сазнање да је свет – Један. Човек у себи види сва бића света, али зна да је у сваком бићу и он сам. Више не постоји омамљено (авидја) индивидуално Ја, него будно (видја) Ја.
Кроз темељну реч веда, атман, Хамваш нас коначно упознаје са појмом будности. Атман је универзална душа, Божанско Ја, душа-бивство, универзални бесмртни дух-Ја, изван простора и времена. У ведама ту реч често замењује реч Будан, чиме се више него очигледно наглашава суштинско значење. Будност је, дакле, поистовећивање с атманом, божјом душом. Будношћу човек постиже бесмртност. „Будност је поистовећивање с највишим, најдуховнијим обележјима божанства“. У суштини, будност није знање, него осетљивост, најјачи интензитет бивства. Хамваш надахнуто пише: „Будност је апсолутна светлост душе, савршена одуховљеност, … савршена светлост“. Пробуђена душа, која је постигла метафизичку осетљивост, себе издиже изнад познавања и знања (који су усмерени само према споља).
Дакле, бивство је интензивна осетљивост душе, и такво бивство је једина стварност, реалитет. „Овај заједнички велики свемир јесте велика универзална божја душа.“
– 3 –
БИВСТВО И ЖИВОТ
Завеса која предваја време које се завршава око 600. године пре Христа и потоње време, о којој је било речи на почетку ове теме, означава границу између отвореног бивства (златног доба, древног и природног стања човека) и затвореног живота (апокалипсе, страшног суда над животом). Може ли „историјски“ човек у себи наћи снагу, може ли остварити своју будност, и интензивну осетљивост живота? Може, ако не дозволи „тотално помрачење“ душе. Јер, душа је та која поседује интензивну осетљивост, дар чистог виђења и знања. Где се налази запретена будност историјског човека? У несвесности. Несвесност је орган будности људске душе. А свест је орган омамљености, која се уздигла на место будности. Свешћу владају чаролије деградираног Ја, и свест припада индивидуалном Ја. Будност, као интензивна осетљивост стварности и отвореног бивства, припада универзалном Ја.
Деградирано Ја у деградираној стварности има деградирано осећање стварности – то је свест. Реално и будно Ја живи у целини и отворености бивства, и има реално осећање стварности – то је будност. Реални свет је јединствен, потпун, отворен и Један, као испољавање божанског духа. Хамваш посебно указује да и будност, и свест, јесу осетљивост, али да је свест усмерена према непостојећем чулном свету, према свету сна, чаролија и опсена, док је будност усмерена на постојећи свет идеја, на стварност, на отворени свет. Свест ужива у чаролији (кроз уметност, чулно задовољство, амбицију, науку,…). Будност прозире чаролију; она не ужива, него тражи буђење.
Хамваш открива да се психолошка последица преокрета састоји у томе што су свест и будност измениле своја места, чиме се уједно подразумева измена места божанског Ја (које стоји у средишту отвореног бивства) и материјалног, индивидуалног Ја (које стоји у средишту историје). Која су четири главна правца отворености бивства? Први, отворен према натприродном свету с оне стране природе (метафизика); други, отворен према бивству другог света с оне стране живота (веза са светом мртвих); трећи, отворен према мистеријама душе (вичност за мистерије); четврти, отворен према свим живим бићима, а посебно према другом човеку (непосредност у заједници). Живот, историјски живот, затворен је у свим овим правцима, и принуђен да пориче натприродни свет. Стварају се представе, схватања и погледи на свет. „Схватање света или поглед на свет није ништа друго до уобразиља Ја које живи у индивидуалној, другачије речено, деградираној стварности, које има везу са стварношћу само у појединим тачкама и изузетно.“
Затвореност живота према живим бићима узрокује губитак непосредности. Индивидуално Ја није ни бесмртно, ни вечно, ни божанско, а самим тим ни слободно. Бесмртно тежиште човека је будна универзална личност. Тежиште живота је индивидуално Ја, које је заменило Бога. Уместо непосредности, јавља се рефлексија (усмеравање и срозавање у себе), која усамљеношћу чини животни круг индивидуалног Ја. „У древно доба свет је био мера човека, сада је човек постао мера ствари.“ Јача инстинкт власништва, моћ закона, драж амбиције и таштине и активитет себичности. Духовну владавину замењује власт без духа. Раширила се сансара – бесмислена и хаотична гужва индивидуалног Ја.
Човек рефлексије се отцепио од велике животне заједнице, и налази се између активности и проматрања. Карактерише га уздржаност, при чему претпоставља да неплодну неактивност сам измишља насупрот сопственој намери. Кјеркегор ово стање назива аутопатијом („хипохондријска склоност човека да буде сам свој шпијун“). Рефлексија је „равнодушна мртва тачка“, апстрактна ситуација живота, одвојеност, осамљеност, негативност бивства. У рефлексији, средиште постаје индивидуално материјално Ја.
Какве су последице губљења непосредности? „Нема сусрета, нема знања, нема виђења, нема откривања – зато нема ни пријатељства, ни брака, ни љубави, ни непосредности, ни разговора, ни одјека, ни привлачности, ни саосећања, ни привржености.“ Што би рекао тј. отпевао Борисав Ђорђевић, Бора Чорба – слепи тумарају у гомили, свима су кичму поломили. „Слепи“ могу да се мимоиђу, или сударе – и једно и друго је бесмислено на исти начин. Човек се налази изван живота, изван бивства, изван заједнице, изван стварности, изван будности, изван постојања.
– 4 –
УЧИТЕЉ ЖИВОТА
Какви су људи били мислиоци, чији се живот поклапа са временом спуштања завесе? Лао Це, Конфучије, Буда, последњи Заратустра, Хераклит, Питагора, Емпедокле? Недовољно је њихове особине приказати кроз овешталу флоскулу „некада су математика и философија биле исто“. Јер, они су имали адекватна и суштинска знања која се реализују у астрономији, религији, земљомерству, обучавању, лечењу, управљању државом, метафизици и поезији. Грци су овакве људе називали: древни теолози (παλαιοί θεόλογοι). Ситуација ових људи у свету би се могла обухватити одредницом: сакрални субјекат, а смисао њихове универзалности била је надчовечност. Отприлике од Платона историја више не познаје овакву надљудску личност.
Али, не треба њихову универзалност схватити као неко нагомилано знање, „знање преко знања“ (о чему је већ било речи). Универзалност није материјално знање, него духовни квалитет који извире из снаге, непосредности и дубине духовних сила. Сакрални субјект у древно време – Учитељ Живота, чији је говор о древном бивству поузданији и истинскији од писаних извора, и чије је универзално биће зрачило будност древног бивства. У једној од песама Tao te đinga, наводи се да су стари учитељи „умели да отворе затворене тајне, да виде и да схвате ствари“. Дакле, Учитељ Живота је тај који отвара живот за бивство, који поседује будност. У древно доба интензивну осетљивост су многи поседовали, али је есенција те способности живела у Учитељу Живота, као нека врста субјективитета. Будност је интензивни и сакрални субјективитет, оличен у Учитељу, који је истовремено и средство божанских сила, посредством кога се испољава универзално бивство.
Прошло је златно доба. Има ли данас некога, ко уме живот уздићи до бивства, да разбуди народ из омаме? Данас је сваки човек само своје Ја. „Ја тоне у омаму, прикупља иметак, жуди за влашћу, јури за уживањима.“ Али, треба знати да Учитељ Живота није био савршен човек, јер су безгрешност и савршенство „сновиђења глупог човека“. Учитељ је био човек са свим ознакама људског бивства, посвећен, а не савршен. Онај који зна да је човек, али такође зна и осећа савршенство бескраја божанског бивства. „Тежиште и садржај њихове личности, судбине, живота није било малено Ја, него Велики Невидљиви. Зато су били објављење божанског бивства. Зато им је и био народ привржен. Зато су били сакрални. Зато су били Учитељи Живота.“
Зашто су Грци Учитеља Живота звали древним теологом? Зато што је средство Учитеља била божанска реч, Θεός λόγος. А Логос је и реч, и смисао, и проповед, и дух, и бит, и пропис, и мера, знак, симбол, закон, суд,… А код Хераклита ова реч има и најадекватнији смисао – будност. Реч постаје видљива нестајањем сакралних субјеката, и појавом њиховог наследника – књиге. Реч је у књизи постала матрикс свих ствари, принцип свега постојећег. Реч није израз (то је само заблуда индивидуалног Ја). Реч је стваралачко објављење божанског бивства. Реч је симбол сакралног и универзалног бивства. Сакрални субјекат одговара древном бивству, док књига одговара историјском бивству. Сакрални субјекат и књига су Учитељ Живота.
Древне књиге су писане у сутра-стилу (кратке загонетне реченице, у којима се речи користе као симболи). Тежиште је на читаоцу, који треба да открије смисао и везу. Оно што је данас књига Ји-ђинг, у изворном облику је био одређени број комбинација група од по осам коштаних штапића, у којима су један дуг и два кратка (јанг и јин). Значење штапића је зависило од њихове међусобне везе. Револуцију је представљало записивање ових симбола, чему се одупирао велики део духовне касте. Коришћен је тајновити сутра-стил, али су следила бројна дописивања и коментари, и тако је књига постала разумљива и за непосвећене. И тако је било скоро свуда. Веома мали број књига је задржао свој изворни облик. Која је крајња тајна сутре? Да оно што пружа није појам и није слика, пошто нема везе ни са смисленим знањем, нити са митом. „Сутра је елементарни метафизички додир који буди. То је непосредан додир Учитеља Живота.“ Разумевање сутре мора да прати сев буђења, попут муње.
Зашто је скоро немогуће превести древне књиге на „модерне“ језике? Зато што су древни језици били универзални систем знакова, док су европски језици „изражајна средства индивидуалног Ја“. Што је језик старији, он је више метафизичан. Наука скрива истину, кад утврђује да су негдањи народи и њихови језици били примитивни, и да су тим били примитивнији што су били старији. Довољно је то увидети на примеру грчког и латинског језика. Све што је универзално, све што је духовност вишег реда, све што је битно, у Европи потиче из ова два језика. Хамваш наводи пример речи логос, за чије је објашњење потребно више стотина „европских“ речи, док би речник речи сачињених од логоса премашио хиљаду речи. Према грчком и латинском језику, њихови романски и германски „следбеници“ изгледају као кухињски језици. Намеће се питање: Колико су тек садржајни, универзални и духовни били још старији језици?
Пошто је мишљење ствар универзалног духовног Ја, а не индивидуалног Ја, за истинско мишљење су потребни перспектива и будност. Само тако се може видети суштина. Само тако се може бити егзактан. Егзактно виђење је садржано у Платоновој метафизици идеја, Питагориној теорији бројева, у халдејској астрологији, Ји-ђингу, алхемији, мишљењу Бемеа и Бадера,… али и у уметности Шекспира, Молијера, Китса, Хелдерлина, Рилкеа.
А древна књига је била посвећење (према свом формалном обележју), и метафизика (према садржини). Њена улога је била – буђење. Њен смисао је чување сакралног субјективитета. Истинска сакрална књига је само она, преостала из древности, односно она која живи непосредно од древног духа.
– 5 –
ИЗВОРИ
Видели смо шта значи појам сакрална личност, и како у историјском раздобљу књига постаје Учитељ Живота, и непосредно објављење. Књига је та која буди, а будност књиге у историјском раздобљу има три извора:
1. Архаичка синтеза – све врсте и сви облици целина древних времена, као универзални метафизички систем симбола. При томе је врло битно одвојити универзалност од колективизма. Универзална је, а не колективна, поезија епова Илијада, Одисеја, Гилгамеш, Рамајана, као што су универзална метафизика: Тао, астрологија, Санкхја,… У доба историје, поезија и метафизика доспевају у руке појединих људи, и постају индивидуалне. „Средиште више није божанско универзално бивство, него лично људско Ја. А индивидуа уме да ствара само индивидуалну поезију и индивидуалну метафизику; индивидуалну, што значи да је фрагметарна, плитка, случајна и самовољна.“ У средишту архаичке синтезе, као универзалног система симбола, налази се Логос, као спиритуално-стваралачка активност, као универзална суштина. Древна целина је, дакле: и космогонија и астрологија и медицина и етика и политика и мистика и социологија и психологија и карактерологија, при чему ови делови немају смисла ни значаја једни без других. Појавом индивидуалне науке и философије у почетку историјског времена, нестаје Логос, раздваја се мисао од чина, теорија од праксе, активност од контемплације;
2. Генијалан човек. У историји, он је апокалиптична варијанта древног сакралног субјекта. Од сакралне личности није се толико удаљио, као философија од архаичке синтезе. Он живи у гомили (а не у народу), у индивидуалном животу (а не у универзалном бивству), у осами (а не у животној заједници). У њему је сакрални субјекат запретен, али генијални човек не уме да напусти своје Ја, да сопствену судбину усмери ка бивству. Објављивање његове генијалности врши се махом путем писане речи, књиге. Хамваш налази дубоку сродност Кјеркегора, Достојевског, Толстоја и Ничеа, утврђујући да „оно што је у њиховом размишљању најбитније, савршено је истоветно“. Живот, затворен у историју, они желе да отворе за бивство, желе животну заједницу, идеалитет и будност. Све њих генијалним чини њихова духовна универзалност, и интензивна осетљивост;
3. Мистична интуиција – древна будност (земан) у историјском облику, најчешће изражена у религији, мистици и поезији. Она не живи само у генијалном човеку, него у сваком живом човеку. То је „највиша духовна способност човека коју индивидуални живот човека није замаглио, и управо због тога може да превазиђе себе овом способношћу и овим даром, уме да разбије индивидуално Ја и да домаши отворено бивство“. Хамваш налази везу са иранским појмом хисти (метафизичко виђење и будност, интензивна осетљивост у потпуном и целовитом бивству), и грчким појмом εποπτεια (стање заноса, у коме се виде вечите праслике ствари, идеје; тамо где у највишем степену превазилази реч, јавља се музика). Музика је била израз епоптеје, хистије и видје (о којој је раније било речи). Мистична интуиција омогућава излазак из круга затвореног Ја, и то у тренуцима када људска душа постаје интензивно осетљива, непосредна, отворена и будна. То није разумна способност, него ступање „у универзални свет сила надвремене стварности“, у непосредност и отвореност.
Утицај и значај древних целина опадају протеком времена у историјском добу, и одржавају се у мистици и поезији. У Европи, по Хамвашу, мистика је постала „чувар будног метафизичког духа“, и пробијала се код појединих генијалних људи (Парацелзус, Сведенборг…). Хамваш утврђује да се јединствена метафизичка будност није нигде јавила у Европи. Једини пандан архаичкој синтези јесте мистика Јакоба Бемеа, и његових следбеника (Пасквалис, Сен-Мартен, Бадер, Соловјов, Берђајев, Дакве).
Хамваш наводи да је у XX веку апокалипса стигла до потресног преокрета, тиме што је више људи, на различитим местима, открило значај древне баштине. Ипак, није досегнуто јединство Бемеа, док је Бадер оправдање за неизградњу система својих мисли налазио у речима: „Модеран човек најпре треба да се пробуди“. Сазнање баштине може се везати за личности, као што су Рене Генон, Ђулио Евола и Леополд Циглер (од којих је Генон најближи истинској будности).
– 6 –
БАШТИНЕ
Међусобно удаљене земље и народи у древно време имали су исте или сличне обичаје, духовност, религију, мисли, сличну керамику и архтиектуру. Доцнија мисао је покушавала да то објасни преузимањем, и спољним утицајем. Али, не постоји некаква праархитектура, ни прарелигија, ни прадух, односно пранарод, прараса, прајезик. „У преисторијским временима сви народи на земљи су захватали из праизвора бивства. Због тога су били међусобно слични, јер су сви живели од истог духа… Ово древно духовно откровење било је темељ поретка држава.“ Дакле, реч је о истоветној метафизици свих древних народа на земљи, сличној објављењу, и она се назива баштина. Баштина је једна, човечанство је једно, један је дух и један је Бог. Иако једна и иста, баштина се јавља прилагођена временима, народима и језицима, јавља се, дакле, у многострукости баштина, као што се човечанство јавља у многострукости људи, родова и народа. „Баштина је чувар човековог духа, смисла његовог бивства, логоса, знања, будности. Нема духовности изван баштине.“ Она је једино аутентично знање.
Такозвано „научно“ мишљење усмерено је на изналажење противречности међу елементима древне духовности, док се древно време означава атрибутом „митско“. Међутим, примарна суштина древног доба није митска, него метафизичка. Зато што је мит створило касније доба. Главни „орган“ метафизике је мистична интуиција, способност над-Ја, отворена према универзалној стварности. Метафизичко размишљање је размишљање у идејама, које су „прастварност натприродног реалитета“. Прастварности се не могу изразити речима. Што је већи значај неке ствари, мања је могућност прецизне дефиниције; најмање је могућа дефиниција најважнијих ствари; а дефиниција апсолутних ствари је немогућа. „Једина могућност да се обухвате идеје јесте симбол“, који је скривен и загонетан, те је за његово решење потребна управо мистична интуиција, епоптеја, хисти,видја, будност.
Зашто модерним „фактичким“ подацима недостаје суштина? Зато што је немогуће фактичко одређење збивања, пошто је суштина збивања независна од фактичког одређења. Размишљање у идејама, метафизичким прастварностима, било је у време када језик није знао за појмове, ни слике, већ за универзалне симболе, и када је постојала архаичка геометријска уметност. „У древном бивству паралелно се јављају геометријска уметност, универзални језик, религија без спољашности и примарна људска способност мистичне интуиције.“ Хамваш ту придодаје и древно знање за темељну разлику између круга (са значењем неба) и квадрата (са значењем земље), симбола који се јављају у свим баштинама. Све се збива према геометријском закону, према мери, која је небесни закон видљивог света. Круг и квадрат односе се као вечност и живот у времену, дух и природа, идеје и материјални свет. Све нам то говори да је метафизика пре мита, јер мит је већ објава времена, сликовит и индивидуализован. „Мит се односи према метафизици као слика према суштини, симбол према смислу симбола, као низ бројева према Један.“
У Златно доба, непосредно објављење је било отворено, и сваки човек је у њему учествовао. Није било границе између бивства и живота. Било је то метафизичко правреме, доба идеалитета. Следи раздобље када је непосредним објављењем располагала само једна једина каста (брахман, Тот, Заратустра, орфичар…). На прагу историјског доба, њихови следбеници су древни теолози, о којима је већ било речи. У историјском раздобљу непосредно објављење живи још само у мистичној интуицији. Хамваш наводи делове древне баштине, сазнатљиве степену данашње информисаности човека, односно учења, књиге, појединце и народе. Наводи да је већина древних целина сачувана у испреплетености са религијом. На примеру Веда, Хамваш објашњава како древна целина, као метафизичка концепција, као чувар духовности, претходи религији „и у идеалитету, и у времену“. Метафизика је потпуно и чисто очитовање универзалитета (пошто је изнад свих разлика, граница и ограничења); религија и мит су такође универзални, али се у њих меша нови елемент – колектив. Дакле, баштина је наднародна, надродовска и надвременска; религија и мит су везани за колектив-народ-род-време. Религија је историјска творевина, са кореном у универзалној баштини. Било је, и сада има, много религија. „Само је једна баштина била и једна постоји и једна ће бити и нема могућности да их буде више“. А немогуће је направити једну, светску религију, која би била наказна творевина, као и један, светски језик (сетимо се пропасти идеје о есперанту). Зашто? Зато што „задатак човековог живота није стварање јединства, него у множини остварити склад“.
Баштина је потпуна целина, која се само као целина може промишљати и примењивати. Понекад примена, и то парцијална, изгледа лака, што кроз историју доказују настојања кроз астрологију, хороскопију, јогу, аналитичку психологију, разне кругове и школе. Све се то јавља као одговор на немоћ сцијентификованог духа, али у себи садржи парцијалност сцијентифизма. Нема праве примене без познавања суштине. Техником се не црпе духовне силе. Покушаји преране примене древног духа сви од реда су пропали. „Питагора и Платон су хтели да измене Грке на основу египатске и келтске баштине. Обојица су крахирали.“ Код модерног човека, примена духа древних целина срозала се на „магичну технику“. Ослобађају се духовне силе из древне целине, а духовни живот модерног човека је скучен и бедан, без познавања метафизичких целина, тако да не може да поднесе ослобађање тих сила. Влада заслепљеност материјом, и схватање древне баштине као неозбиљне приче. Непосвећени и неприпремљени, Европљани посежу за тајнама древне сакралне баштине, анализирају судбину хороскопијом, масовно вежбају јогу, психоанализу, тумаче снове,… А при томе живе материјално затворени живот. Нема разумевања духа древних целина. Човека не преображава техника, него дух. „Ова варварска гомила жели да сместа продре у светилиште и гладна је езотеризма, а још не уме ни да опере руке.“
Баштина је будност. С њом иде виђење. Ко види, он – зна. Знање се може научити. Виђење не може. Ми из знања морамо да „научимо“ да видимо; из виђења морамо научити да будемо будни. Древно објављење јасно и једноставно каже да је човеково порекло божанско. Задатак људске судбине је очување сличности са Богом. Баштина је та, која одржава трајност постојеће везе људског и божанског света. Кад човек види, односно сагледа објављење, зрео је за будност, за интензивну осетљивост чула, душе, интелекта, инстинкта и духа. „А највиша је будност виша од најинтензивније осетљивости. Божја будност није чулна и није душевна и није духовна, него је она љубав … Највиши степен сличности човека с Богом није дух, него будност срца: љубав.“