Разговори са Милутином
Милутине, сећате ли се када су Вас пре пола века изместили на краљевачко Старо гробље?
– Сећам се, ко да је јуче било! Време беше некако ладњикаво, а потомци Бранковића стадоше да одваљују камен по камен са постамента, и да ме полако спуштају. Вала, и нисам мого ту да останем… Како да будем у центру трга којег су прозвали по ономе аустријскоме каплару против кога сам ратово? Да ме нису померили, побего би сам! Не од каплара, него од његови чанколиза и подрепаша.
Ипак, сложићете се да има и другачијих потомака. Ти другачији су Вам управо и дали лепо српско име «Милутин», зар не?
– Кад ме оно осамдесетдруге на трг вратише, и ја се понада да је тако… Реко себи: васкрсну ти, Милутине, са гробља се диже небу под облаке! Нисам манисао што за повратак треба да захвалим оном комунисти Маричићу, и још некима од те црвене сорте. Срце ми је поносно играло док сам гледао ону ведру краљевачку младеж како поносно гази преко трга, и маше ми као роду најмилијем! Ко што ми сад срце плаче, јер се та негдашња младеж размилела по читавом свету, и поставља моје слике на оним… шајтовима.
Мислите – сајтовима?
– Јесте, мислимо. Уместо да сада гледам њиову децу на тргу, видим себе на белосветским тим … сајтовима, и тужим над њиовом и мојом судбином. Ко да оће та негдања деца да затраже мој опроштај. Ко да кажу: «Извини, чика Милутине, морали смо да одемо, али тебе заборавити нећемо!» Е, децо, децо, кад вам ваша деца прогучу по швапски, талијански и енглески, заборавићете ви све што је српско!
Не будите на крај срца. Има и данас лепе и паметне младежи, виђате је сваког дана…
– Виђам, није да не виђам… Него, све теже разумем шта причају. Сад су, дочим, друге школе и други учитељи. Оно, нисам ја завршио неке школе, што јес – јес, али било је школаца међу нама и деветстодванесте, и петнесте, и осамнајесте, па сам све лепо разумео кад говоре. Ово сад – будибогснама! Мрнџају нешто, па мислим: неће да и’ разуму ни отац ни мајка!
Пошто поменусте мајку и оца – знате ли да сада треба избегавати њихово помињање, и да у свакој прилици треба рећи «један од родитеља»?
– Е, свашта! Зло дочека, црни Милутине! Па чија луда глава то измисли?
Посланик, односно «посланица» из Швајцарске. Европски савет по њеном предлогу припрема резолуцију…
– Чек да се прекрстим и десном… придржи ми пушку… и левом… а сад заставу… море, држи и пушку и заставу, да се прекрстим обема! Добро је што се моја Николија и мој Илија давно упокојише… Кад ме оно ранише на Кајмакчалану, кол’ко сам пута мајку јауцима призивао! И сваки пут ми би некако лакше. Замисли да сам викао: «Јао мени, један од родитеља мој!», или: «Где си, мој мили један од родитеља!» Скончо би после првог позива! Како би онда звао своју очевину? А тек дедовину? «Родитељовина од једног од родитеља од једног од родитеља?» Ваљда неће наши Срби да се управљају према тој белосветској ујдурми?
Изгледа да хоће. Заштитник грађана већ препоручује тај новоговор…
– Куку, децо моја! Леле, Србијо тужна! Ваљада има мушки глава у Србији, које неће да устукну пред том злом навадом?
Има, али мало. Када смо већ код тога – шта мислите о Паради поноса, која је 10. октобра прошле године одржана у Београду, и како ће бити ове године, ако се поново уприличи та парада?
– Чек да се сетим… Је л’ беше тог датума војвода Петар Бојовић осамнајесте повео Прву српску армију у ослобођење Ниша од шваба? Синко, и треба да будемо поносни, и да парадирамо, Богу фала! Само ми не иде у памет: зашто се парадира у Београду, а не у Нишу?
Није та парада, Милутине. Не знам како да Вам објасним, у Ваше време тога скоро није ни било… У поворци је било мушкараца који воле мушкарце, жена које се милују са женама, оних који воле и прве и друге, првих и других у једнима, једних који хоће да постану друго… Наша власт је подржала ту параду, и свим средствима обезбеђивала сигурност учесника…
– Човече, јеси ли крштен? Шта то причаш? Помери се са места! Пу-пу, далеко било, у камен ударило! Ти се то, канда, шалиш? Не шалиш се? Па, је л’ се нађе неко да се побуни против те работе?
Било је демонстраната, како Ви кажете – побуњеника, а како власт каже – хулигана, било их је макар колико и жандара, како ми кажемо – полицајаца. Било је окрвављених глава и носева, на обе стране…
– Па то, бре, било као на Мачковом камену?! Само што су сада ударили Срби на Србе! А ти … «позадинци»? Је л’ њима нешто фалило?
Није. Завршили су параду, после се мало играли «масне фоте», и на крају их жандари, веселе, развезли кућама. Мислио сам да сте чули о томе. Зар Вас брат близанац из Београда није обавестио?
– Како јадан да ме обавести, када је дочим пресвиснуо од туге и невоље љуте због ове покоре! Усправише га у сећање на ослободиоце Београда, да озгора мотри на српску част и славу… Лепу ли си част дочекао, бато! Остао си, веселниче, без народскога имена, знам да си ми помало завидео на мом краљевачком имену… И боље што немаш име! Ако душу ниси испустио, бар можеш да побегнеш главом без обзира, а да те нико по имену не позове, нити да те прекори! Е, мој брате… Србијо моја!!!
Расплака се Милутин, суза сузу стиже. Малаксале руке испустише пушку и заставу, које звекнуше о плочник. Ваш репортер сачека да се Милутин мало поврати, па му их врати. Успут извуче обећање да ће се разговор наставити, чим се Милутин, по властитим речима, «мало коварне».
Дакле, наставиће се, бар се надамо…