Зар заиста има у Србији некога ко верује да су хрватске тајне службе, онога који се „јавно воли са Загребом“, тек тако пустиле из својих канџи, а да га претходно, кад им се већ пружила прилика, нису „добро прочешљале“?
1.
„Сврши се!“ – рече Господ… Сврши се и то: добили смо 46. „наследника на трону Светог Саве“. Али чини се као да и нисмо богзна колико изненађени. А и зашто би, кад су и врапци на грани знали да ће управо он бити „нови патријарх“. Последњих месец дана и режимска и тзв. „опозициона“ штампа само је о томе брујала: он је Вучићев фаворит! Он ће сигурно бити изабран! Па какав је то избор „по Божјој вољи“, ако сви за њега унапред знају? Зато, можда би ипак требало да будемо не само изненађени него и забринути? Да ли нам опет подмећу кукавичје јаје? Шта се налази у тој кутији на којој пише „нови српски патријарх“? Да то није можда „Пандорина кутија“?…
Они, сталоженији од мене, уверавају ме да не бринем. Трон Светог Саве више није упражњен, добили смо 46. патријарха (Факти). Какве ће наредне потезе да повуче нови патријарх видећемо (Србин инфо). А испод овог позива на стрпљење постављен је клип на којем се лепо види како „нови српски патријарх“ љуби руку папи! Па шта онда треба још да видимо? Зар нисмо све видели? И није ли тада трон Светог Саве оскрнављен избором на место српског патријарха човека који смерно љуби руку архијеретику папи?… Смири се, кажу ми ови добри људи. Све се то, веле, дешава са Божјим допуштењем, а наше је да се молимо и да чекамо други Христов долазак, када ће Син Божји одвојити жито од кукоља и свакоме дати по његовој заслузи.
Добро, слажем се: ништа, ни добро ни зло, не бива без Божјег допуштења; нити се све може разрешити у земаљској равни, зато и чекамо други Христов долазак, али… Нисам ја ни против молитве ни против поста али знам, из светоотачког предања и из опита светих подвижника, да није исправно да се само молимо, него треба и да творимо оно у шта верујемо и за шта се молимо. Управо зато Бог допушта Сатани да нас искушава: да бисмо делом доказали снагу своје вере! Само делом можемо да се искупимо пред Богом, а не само молитвом. Молитва је у суштини прозба, а онај који нема дела, нема ни право да тражи део од Божјег благослова. А дело вере је борба са искушењем. Та борба не може да буде само вербална. Ни Исус Христос није само проповедао, него је и претурао столове и бичем изгонио трговце из Храма. Да су православни само седели и чекали, данас не бисмо имали ни свете иконе ни православље. Знате ли ви шта је било иконоборство? Била је то права борба, песницама, моткама, камењем, кандилима, свиме што је могло да разбије главу противнику. И захваљујући томе ми данас имамо свете иконе које мироточе! Шта би било да их немамо? А шта ће бити кад због наших грехова, слабости и кукавичлука, престану да мироточе?…
Бог воли оне који се боре са искушењима, зато је Јакову наденуо име „Израиљ“ – јер се јуначки борио и одолео. То значи: јуче је на светосавском платоу требало да буде милион верника који кличу: „Недостојан!“ Уосталом, тако су вековима бирани српски патријарси и архијереји, на црквено-народним саборима. Варају се, дакле, сви који мисле да су „избором новог српског патријарха“ обавили „добар посао“. Ништа вам то не вреди без аминовања верног народа! Јутрос, на литиргији поводом увођења у чин патријарха, верни народ вам је показао шта мисли о вашем избору: да није било професора богословије, оне тројице кардинала који су стојали у првом реду и шачице студената богословије, Саборна црква у Београду била би потпуно празна. То даје повод за наду!
2.
Оно што онеспокојава, међутим, то је понашање наше тзв. „патриотске опозиције“ и „православно мислеће“ интелигенције. Сви, као по команди, држе пажњу посматрача на Вучићу: он је довео Порфирија! Порфирије је његов избор! Како је могуће да нико од њих не види да тиме само подижу Вучићев углед и ауторитет? Јер, ако је он толико моћан да неметне патријарха читавом једном народу, шта онда остаје обичном малом човеку него: поклони се и ћути! А заправо се ради о марионети која игра на концима великих светских луткара. Крај једног конца завршава се у Москви, крај дугог у Пекингу, крај трећег у Вашингтону, а крај четвртог, преко Брисела, води до Ватикана – јер, то се ваљда зна, тзв. „Европска унија“ је језуитска творевина.
Зар заиста има у Србији некога ко верује да су хрватске тајне службе, онога који се „јавно воли са Загребом“, тек тако пустиле из својих канџи, а да га претходно, кад им се већ пружила прилика, нису „добро прочешљале“? Зар мислите да су језуити толико глупи да избор „српског патријарха“ препусте Србима, кад већ имају толико својих кандидата?… Зар српске тајне службе не знају да је избор патријарха безбедносно, а не само верско питање? Па зашто онда није спречен овај избор и зашто сви и даље вичу: „Држ’ те Вучића!“… Ситуација ме подсећа на један давнашњи сценарио. Пре пола века, за време бивше СФРЈ, у Србији се прославио као голгетер неки Лазаревић, име сам му заборавио, толико је био важан. Лазаревић је био просечан фудбалер, другоразредни, али је имао две предности: велику главу и Џајића на левом крилу. Лазаревић је само требало да подметне главу под лопту, кад Џајић центрира, и лопта би завршила у мрежи противничког тима.
Е, сад се читалац пита: какве то везе има са избором „српског патријарха“? Па има. Порфирије је Вучићево „лево крило“! Пре пола века чак и обични мали људи били су паметнији од данашње „српске интелигенције“; никоме тада није падало на памет да помисли како је „центарфор Лазаревић“ довео Драгана Џајића у „Црвену звезду“, да би се прославио као голгетер. Сви су знали да су и Џајића и Лазаревића у Звезду довели чланови управе, све сами Крцунови удбаши. Дакле, Порфирија није изабрао Вучић него је доведен Вучићу да му „набаци лопту“ – не би ли овај коначно дао „гол“, који се од њега очекује већ 7 година. Вучић се већ 7 година пренемаже („купује време“); те смета му ово, те смета му оно; те смета му овај, те смета му онај…
Он би већ признао Косово, али тај Амфилохије ће доћи у Београд са 100.000 лудих Црногораца и направиће се лом. „Добро“ – каже „Главни луткар“ – „биће уклоњен!“ Али, и тај Иринеј је непредвидљив; улагује се, тепа му и додељује орден, али тврдоглаво понавља: „Косово је српско!“. „Добро“ – каже „Главни луткар“ – „биће уклоњен!“ А онај Артемије, који седи на купи за резервне играче, само чека прилику да опет утрчи у терен и поквари читаву игру. „Добро“ – каже „Главни луткар“ – „и он ће бити уклоњен!“ И сад, кад су сви уклоњени и кад се Вучић нашао готово сâм у „шеснаестерцу“, у игру улази Порфирије. Он је предриблао три противничка играча (Григорија, Јоаникија и Иринеја) и сада крупним корацима вози лопту по левој страни „српског игралишта“. Вучић намешта главу. Српски удбаши и криптокомунисти у главној ложи, стрепе: само да га лопта не промаши!…
Порфирије је тај који треба да створи „шансу за гол“. Он ће „у име верног народа и српских архијереја“ понудити „компромисно решење“ које треба да задовољи све стране у сукобу. Вучић ће спремно да дочека „набачену лопту“: коначно нешто паметно да чује! Хвала „Његовом Преосвештенству“. То је прави конструктивни дијалог, а не некакви митови о Косову… Српски криптокомунисти и удбаши нервозно трљају руке: каква шанса! Коначно да довршимо „Бујанску конференцију“ и „Уредбе“ попа Владе Зечевића!… Лопта погађа Вучића у главу. Одбија се и завршава у мрежи. Гооол!… Публика скаче и урла од радости: „Побеееедаааа! Пет-нула за нааааас!…
У тренутку општег делиријума, настаје нагло обрт. Хладан туш. Био је то аутогол! Каква грешка! Лопта је завршила у нашој мрежи. Спикер објављује резултат, али више га нико не слуша. Настаје општа туча: „патриоте“ који верују да смо победили против „издајника“ који тврде да је био аутогол! „Главни луткар“ наређује да се угасе светла. Судија свира крај…
Да Господе, време је да се Ти умешаш! „Да, дођи, Господе Исусе. Благодат Господа нашега Исуса Христа са свима вама. Амин.“