Раде Јанковић: ДЕМОНИСТИЧКА ДИЈАЛЕКТИКА: МЕД-И-АЛА

Иза једне криптокомунистичке дијалектике која је себи поставила циљ да пронађе духовно средиште свих традиција, окупила се једна група људи без икаквог претходног знања о традицији, понајмање православној, која је уместо средишта као синтезе супротних полова понудила само просечност...

---

1.

Да бисмо започели потрагу за скривеном силом у појави званој Медиала, сматрам потребним да најпре укажем на финесу у самом појму силе за којом трагамо. Тиме би се указало и на правац у којем иде ово размишљање. Речено је демонистичка а не демонска дијалектика, што ће се можда некоме учинити граматички неисправно. Па све и да је тако, мени је потребна ова дистинкција, јер хоћу читаоцу да укажем да се овде пре свега истражује начин на који демонизам делује кроз Медијалу, а само у сврху тог modus operandi следи и опис Медијале као демонске појаве. Отуда израз демонистичка (као прилог за начин), а не демонска (као присвојни придев). Демонско својство Медијале подразумева се већ самим начином њеног деловања.

Следеће што овде, на самом почетку треба постулирати, јесте став да је Медијала имала сасвим извесно контратрадицијско дејство, што следи већ из претходног – да је имала демонистички modus operandi,тиме и демонски карактер. Остаје, дакле, да се докаже да је ово дејство било криптокомунистичко. Али, пре било какве елаборације те врсте, нека ми буде допуштено да учиним још пар напомена. Контратрадицијско дејство Медиале било је од оне врсте коју је Генон уочио код једне врсте „добронамерних људи“, како их Генон назива – „то јест оне који поседују само једну врсту тежње или жеље ка традицији, без икаквог стварног познавања традиције“.[1] По Генону, то су они људи који под дејством „сугестије“ са стране обмањују себе и све око себе, у убеђењу да трагају за традицијским средиштем, док, заправо, само увећавају постојећи неред.[2] Такви људи су у опасности да залутају, упозоравао је Генон, будући да не познају принципе који би могли да им укажу на исправан пут.[3]

Управо то се догодило медијалистима.[4] Поставља се питање – зашто? А то питање имплицира једно друго, много дубље и значајније питање: да ли су залутали несвесно или су вољом неке моћне силе свесно вођени у погрешном правцу? По овом питању писац је опредељен и то своје опредељење жели да подели са вама, читаоче. У потрази за средиштем модерне уметности и цивилизације (лат. medialis, енг. medial) медијалисти су се на крају пута нашли на ђубришту; уместо традицијског средишта, на знајући шта је то истинско средиште, пронашли су Сатану и њега дивинизовали као Новог бога нове уметности.[5] Тако је демонизам, изражен у њиховим уметничким творевинама у облику подсвесних фантазмагорија, заузео оно место које у свим исправним традицијама припада надљудским елементима (Просветљењу, Обожењу, Одуховљењу, Богонадахнућу итд.). Ова девијација је честа грешка свих који се без претходне припреме упуштају у игру са силама на граници „овог и оног света“, бркајући при том спиритуално (подљудско, хтонско) са истинском духовоношћу (надљудско, анђеоско, божанско)[6].

2.

У случају медијалиста игра са „сатанским силама“ није била несвесна. Леонид Шејка, Љуба Поповић, Мило Главуртић сведоче, што ће се и показати на страницама које следе, о својим непосредним виђењима Лукавога. То значи: били су свесни да то што раде није права духовност него духовност окренута наглавачке, што контратрадиција заправо и јесте. На овом месту се отвара читав низ питања која до данас нису ни постављена, а одговори на та питања можда би нам помогли да лакше одгонетнемо духовну и културну кризу у којој се данас налазимо.

На почетку ове књиге, кад се говорило о Едварду Бернајсу, констатовано је да постоји скривена моћ на глобалном нивоу која управља нашим поступцима, чак и тако бенигним какви су избор одеће, хране или места за одмор. После свега што је до сада речено, могли бисмо да закључимо: ова скривена моћ има своје филијале и на националним нивоима, јер како би се иначе одржала „ни на небу ни на земљи“. У том случају и поглед на Медијалу мења се драстично у односу на стандардни академски ниво. Медијала би тада морала да се посматра као филијала „Онога који се скрива“ – дакле, Лукавога! – јер је тзв. „авангардна уметност“ била један од праваца преко којег се демонизам инфилтрирао у простор српске православне традиције.

Овде није без значаја ни то што се Медијала појавила након крвавог danse macabre, демонистичког пира под називом „успешно изведена комунистичка револуција“. Медиала је настала и деловала је у доба тзв. „ригидног комунизма“. У то доба све је било под контолом Партије и Службе, само се на Медијалу гледало „широм затворених очију“. Као да је била пројектована да постигне успех у земљи и у свету. И у томе се успело! Шездесетих година прошлог века, све до краја седамдесетих, дакле пуне две деценије, главна атракција у Паризу били су српски криминалци („жестоки момци“) и медијалисти (Дадо Ђурић, Урош Тошковић, Љуба Поповић и Влада Величковић). У Београду су Оља Ивањицки, Драгош Калајић и Миро Главуртић окупљали око себе најекстравагантније либертене из круга „Нове класе“ (Коста Бунушевац, Живорад Славински, Радован Хиршл, Небојша Пајкић, Драгослав Бокан и др.). Иако медијалисти нису скривали свој демонизам и своје кокетирање са Лукавим, њима су уступане најелитније галерије, простор у штампи и на телевизији, додељиване престижне награде; њима је, чак, било допуштено да се некажњено баве магијом, хиромантијом и спиритуализмом. О њима се говорило и писало похвално, упадљиво снисходљиво, готово удворички; увек испразно, збркано, са много нејасних речи и израза који не значе ништа, али одзвањају ефектно[7].

Нема иоле значајнијег имена из тзв. „друштвеног мејнстрима“ које се није огледало у писању огледа о Медијали и медијалистима (Миодраг Б. Протић, Алекса Челебоновић, Живојин Турински, Данило Киш, Павле Угринов, Миодраг Павловић, Марија Чудина и др.). За њихов нескривени демонизам тражили су се „фини изрази“и еуфемизми[8]; а за њихову повезаност са Партијом и Службом били су задужени „либерални интелектуалци“ и „дисиденти“ – предратни „партијски кадар“ Ото Бихаљи-Мерин и „свесни омладинац“ Бора Ћосић[9]. Присуство ових људи у оркестрираној глорификацији Медиале говори много о самој природи система.

Изгледа да је унутар система „Нове класе“, пре свега у Партији и Служби, постојало уже језгро које се озбиљно бавило изучавањем и применом теорије италијанског комунисте Антониа Грамшија (1891-1937). Не треба подцењивати то тајанствено језгро. Они су у извесном смислу били визионари и пре свих закључили да је Грамшијева концепција тзв. културне хегемоније делотворнија од Лењинове бољшевичке ортодоксије. Грубом силом (полицијским терором) изазива се револт, отпор и на крају крајева распад унутар номенклатуре „Нове класе“, што се и десило 1948. Мека сила (промена свести), пак, разара традиционалне друштвене вредности без отпора, припремајући тако терен за скок у тобоже „нови амбијент“ (посткомунизам) у којем ће комунистичка ортодоксија наставити да делује али сада невидљиво, субверзивно, подмукло – као криптокомунизам.  

3.

Урбана легенда, коју су пласирали сами медијалисти, а београдска „литерална кабала“ прихватила и раширила по читавом свету, гласи: израз Медиала, јесте кованица настала спајањем речи „мед“ и „ала“. У писму Илији Савићу, Леонид Шејка каже: „Иза сложенице Медиала стоји Миро Главуртић, један од идеолога групе – а сложеница настала спајањем речи мед и ала: ’Мед – мед као еликсир и лек а који се вештачким путем може синтетисати као производ бића сједињених у једној идеји раду. Ала – ала, аждаја, симбол мрака, сукоба, деструкције‘.“

Миро Главуртић се није никада одрекао овог ауторства. Седамдесетих година прошлог века, детаљно је објашњавао у својим јавним наступима: „Иза једне дијалектике постојала је једна тријалектика. Дијалектика меда и але, меда медитације, духовне медицине, здравог духа у здравом телу и але, прогресивно растуће ентропије, анархије, але хиљадугодишњих митова и езотерије, завршавала се у трећу тачку синтезе, тачку синтезе вечних тријада, у Медиалу, која је синтетички облик тезе меда и антитезе але. У нашим медијалистичким теоријама постојала је тачка Медиале, као тачка сусрета, синтезе и конвергенције“.

Али, 16. августа 2015, он уноси једно неочекивано „освежење“ у ову стандардну дефиницију Медиале. Време се променило, комунизам је „пао“, и требало је доказати „правоверност“ Новом Добу. „Медиала није била ништа друго – каже Главуртић – него прикривени покрет против комунизма. Сви смо били антикомунисти. Пригодно смо смислили име које је требало завести али је оно итекако произилазило из нашег антикомунизма. Мед је значио најбољу храну, а сви знамо да је ала змај којег сватко у себи има. Који уништава“[10]. Какве је врсте био тај „антикомунизам“? Главуртић не крије да је имао само 23 године када је постао славан у Београду. На питање новинара: „Како сте то успели?“, одговара: „Окупио сам даровите људе и створили смо Медиалу, која је одмах постала славна. Ту су били Леонид Шејка, Оља Ивањицки, Љубо Поповић, Дадо Ђурић, Милић Станковић, Владо Величковић…“[11]

Добро, дешава се понекад, нећу да спорим, да сасвим случајно, без ичије помоћи са стране, окупите даровите људе и створите Медиалу. Али, то окупљање „даровитих људи“ дешава се у време ригидног комунизма! Резолуција Информбироа још је на снази. И Голи Оток ради пуном паром… Како је Удби промакло то „случајно“ окупљање?[12]… Дружили смо се са комунистима, каже Главуртић. „Комунисти су нас требали, прилазили су нам и дружили се с нама. Међу њима било је удбаша, доушника и покајника… Сви су они знали за наше антикомунистичке ставове. Ја сам отворено говорио против комунизма, полиција ме због тога истраживала…“[13]

Дружио се, каже, и са Ђиласом, за којег тврди да „никада није могао бити демократ“. Главуртић описује једну кафанску сцену у којој поред њега учествују још и Борислав Пекић, Мирко Ковач и Матија Бећковић. Ђилас препричава своју ратну „згоду“: „причешћивање“ католичких свећеника. Под изговором да ће их причестити, свећеницима су гурали цев пиштоља у уста и пуцали. Друштво за столом се смејало, једино је он, Главуртић, протествовао. Како је протествовао? Да ли је љутито устао и Ђиласу опалио шамар? Не, није. Да ли је лупио шаком о сто и демонстративно напустио кафану? Није. Да ли је објавио отворено писмо у штампи и оптужио Ђиласа за ратни злочин против човечности? Није ни то!…

Данас се вајка да су му и то мало „антикомунизма“ отели београдски новинари. У описаној сцени, београдски новинари су противљење Ђиласу приписали Бориславу Пекићу. Жали се и да су га српски националисти протерали из Београда, из оног Београда који га је учинио славним и у којем је 1956-1992. године продао између 3000 и 4000 слика и цртежа. Ко су били купци? Медијалисти су куће, станове и виле српске „Нове класе“ затрпали својим сликама и цртежима. Нема зида на Дедињу и Сењаку на којем не виси неки Шејка, Оља Ивањицки или Милић Станковић. Један од купаца Љубиних женских лешева у распадању – веровали или не! – био је и Светозар Вукмановић Темпо[14].

4.

Миро Главуртић је рођен 1932. године у Шкаљарима код Котора. Осам деценија касније ово ће место постати познато у Београду, али не по Главуртићу, него по тзв. „шкаљарском клану“. Главуртић потиче из мешовитог православно-католичког брака, али је изабрао да исповеда католичанство. У часопису Градац (бр. 17 и 18 за 1977. годину) који је посвећен Медиали написао је два опширна чланка у којима је рекао занимљиве ствари о себи. Као младић неколико пута је покушао да изврши самоубиство[15]. Неколико пута је имао сусрет са Лукавим и зато био подвргаван егзорцизму. „Три или четири пута сам осјетио страшно присуство Ђавола. Једном у раном дјетињству. Егзорцизам. Последњи пут, у Паризу, у улици Одеса, недалеко од ’Бијеле мачке‘, гдје је долазио А. Кроули и други чаробњаци кобног раслојавања европске душе“[16].

Пре тога, на плажи у Херцег Новом, упознао је седог либертена, раније помињаног Бранка Лазаревића. Он, некадашњи „arbitar elegantorum једне епохе – како га назива Главуртић – која је потонула са хаваријом нашег грађанског света“; тај седи старац отвара Даду Ђурићу и Главуртићу врата на галерији европске модерне: Пикасо, Корбизије, Жан Арп, Хенри Мур…[17] Бодри их да крену у том правцу… Боже, како се све врти у истом простору и у кругу истих људи: Париз-Београд-Бранко Лазаревић-Медиала-Ђилас-„Нова класа“… И све случајно!…

Али, Дадо Ђурић сумњичаво врти главом[18]. Он хоће нешто друго! Али шта је то друго? Неки нови пут? Или неко ново искушење?… Оља Ивањицки (1931-2009) у својем дневнику бележи: нема новог пута! Не постоји! Уместо пута „тражимо ђубриште, одбачено и напуштено од чистих, али кроз нечистоћу чистих мора се изаћи на светлост једног новог дана“[19]. Било је то након што је Леонид Шејка (1932-1970) већ дефинисао ђубриште као апсолутну димензију света; као простор у којем се стичу сви предмети и све могућности савременог света. Самим тим, ђубриште је стециште свих супротности и место где се налази средиште медијалне уметности, тачка Омега „ка којој је све упућено“[20]. „Ђубриште је, дакле, простор принципијелно неупотребљивих ствари. /…/ Ђубриште то је простор чисте игре. /…/ Ђубриште је – наставља Шејка – у стварности лабиринт бројних могућности, шаренило свих обличја, сплет путева који никуда не воде. На ђубришту постоје зоне прекомерног гомилања и множења предмета (Мултипликација), док су на другој страни, пустаре, тј. пустиња, као облик лабиринта и један у бескрај продужени ЗИД“[21].

Егзалтација ђубриштем нема никакву подлогу у нашој народној традицији. Напротив, ђубриште (буњиште) је место инферналних демонских сила (нешто попут чира на лепом девојачком лицу, на лицу вечито младе земље) видљиво као израслина која самим тим што је израслина мора да има и свој корен, своју невидљиву везу са подземним пакленим силама. У нашем народу верује се да се на ђубришту (буњишту) „скупљају демони, нарочито вештице, на вечеру, па их посећују и душе покојника. Зато се буњишта избегавају, да се не би награисало (намерило). Врачаре врачају на њему пред залазак сунца и басмају болеснику да би оздравио. Пошто се на њега бацају отпаци, то се, по аналогији, бацају и болести (по Т. Маретићу). Буњишта се спаљују сваке године изјутра на Тодорову суботу, Младенце или на Благовести, Ђурђевдан, Јереминдан противу демона и змија“[22]. Ова инфернална димензија ђубришта и његова демонска симболика морали су да буду непознати медијалистима, утолико пре што је међу њима један од најактивнијих био човек који се поигравао паганском митологијом и демонизмом – Милић Станковић („Милић од Мачве“).

Не може се, дакле, рећи да медијалисти нису знали шта раде и коме служе. Њихов избор Ђавола (Лукавога) био је свестан, а њихово служење демонском поретку намерно. Њихова контратрадицијска акција је пројектована као што су пројектовани и они сами.  Медијалистичка контратрадицијска акција обављала се поступком инверзије историјског темеља нашег бивства: враћање на предхришћанске култове у којим су демонске, хтонске силе мрака (негативан пол бивства) требале да пониште позитиван пол – соларни принцип православне традиције.       

5.

Надзорник радова над пројектом Медиала имао је разлог да буде задовољан. Урош Тошковић је цртао своје унакажене монголоидне кепеце; Дадо је сликао главате моструме у металноплавој гами; Љуба актове мртвих жена у распадању; Милић Станковић летеће балване… Главуртић је писао: „Милић од Мачве је сликао једну епопеју, националну и европску. Свијет је био захваћен експлозијом, у зраку су биле шуме, села, градови, летјели балвани; неба су била црвена. Милић је сликао и магију српског села, бабе, сељанке“[23].

Нема ту никакве епопеје! Милић није сликао магију, он се активно бавио практичном магијом. На серији фотографија из седамдесетих година прошлог века, видимо Милића Станковића у његовој стандардној одори (штап, огртач и ренесансни качкет) и у његовој стандардној пози: подлактицу десне руке, која је савијена у лакту под углом од 90°, држи усправно са два уздигнута прста (кажипрст и средњи прст), као да се некоме заклиње. То је сатанин знак! Ако је на његовим сликама ишта експлодирало, дакле, била је то енергија хтонских демонских сила.

Његови летећи балвани летели су увек у лице посматрачу, као да су желели да се удену у очи, да пробију чело и уђу у чеони режањ великог мозга. Практична магија то и јесте: утицати на ствари и на свест људи да се промене у складу са вољом онога ко се служи магијом[24]. Милић, дакле, није само сликар медијалиста. Он је неко коме је допуштено да изведе магијску радњу инверзије колективног бивства – историјски утемељеног у православној српској традицији – поступком репаганизације православља огољеним магијским утицајем на свест људи[25]. Наука ни до данас није успела сасвим да одгонетне начин на који функционише људска свест. Кад у кору великог мозга уђе нека слика, она наставља своје аутономно постојање које не зависи од наше воље. Воља не може да мења дејство примљене слике, али слика може да утиче на промену људске воље. Милићеви летећи балвани имали су ту функцију.

Етнолози се углавном слажу да је балван, мада је сама реч непознатог порекла, имала значајну култну функцију у предхришћанском паганском добу. На то упућују очувани топоними Бован (село код Алексинца) и Баван (Баваниште, село код Панчева). Етнолози сматрају да су ови топоними синоними за реч балван, која се у српском језику појавила у XVII веку[26]. На основу овога, етнолози закључују да су поменути топоними места на којима су се у предхрићанско доба налазили дрвени идоли паганских божанстава, где су се обављале и неке обредне радње у славу тих идола[27]. Милићеви летећи балвани на небу византијско плаве боје били су, заправо, суптилна субверзија православне традиције. А сва та „акција“ била је прикривена оним што Жак Елил назива компензациони лудизам[28]. Отуда његове јавне егзибиције, режирани скандали и наметљива екстраваганција.

Али та игра није сасвим безалена. „То није истинско критичко оспоравање – каже Елил – јер та лудичка активност може бити бескрајно дуго подржавана и толерисана, без икакве промене система[29]. Реакције које она може произвести биће површног карактера, лоша воља људи који нису у току… То је све. Играјте се, играјте се флаутом, сликарством или позориштем; за то време бетон се стеже“[30]. Елил није сасвим у праву када тврди да лудизам има само површни утицај на карактер, зато што превиђа утицај демонизма на модерну уметност, културу и цивилизацију, тачније: повратно дејство које демонизам остварује на савременог човека преко модерне уметности, културе и цивилизације. Игра са демонизмом увек се завршава трагично. Куће које је Милић Станковић за живота градио на Звездари, у родном селу и на Златибору, данас зврје празне. У њима нико не живи, покрива их мемла и маховина, а дворишта зарастају у коров.

Милићева ћерка Симонида Станковић одиграла је позитивну националну улогу у протеклим ратовима. Данас, међутим, она је будисткиња; упражњава јогу и источњачке вештине, и своје знање и искуство преноси на своје ученике. Али, најтрагичнији и најшокантнији пример повратног дејства компензационог лудизма био је, када је извесни Богдан Гајић (20) из Шапца затечен у 3 сата ноћу како гура ручна колица у којима је било мртво тело његовог брата Игњата (24). Претходно, Богдан је претукао Игњата до смрти, а ухваћен је док је превозио леш у намери да га спали и закопа у оближљој шуми. Богдан и Игњат Гајић били су унуци Милићеве рођене сестре![31]

6.

Део својег краткотрајног живота Леонид Шејка је провео дружећи се са Grupulexom. Ко је био Grupulex? Не зна се тачно ко је први наговестио погрешан одговор, али сви учени теоретичари уметности су се сложили: Grupulex је персонификација савременог капиталисте, безочног, халапљивог и деструктивног профитера[32]. Типично марксистичко-лењинистичко тумачење! Не и једино, што ће се показати у наредном одељку. Већина тумача Шејкиног дела, чак и данас се држе овог објашњења, мада је Миро Главуртић пре више од пола века разбио ову заблуду.

Било је то, вели Главуртић, након једне свађе у атељеу Оље Ивањицки, која је, као и све свађе, започела око неке бизарности а завршила се језивим открићем. „Свађа је почела са неким контестацијама на Црвеном тргу, али препирка се убрзо пренијела на метафизички план испаштања, кајања и спасења. /…/ Леонид је реагирао изненађујуће одлучно. /…/ Скочио је са столице. Изрекао неколико бласфемија. У његовим кретњама било је нечег механичког. /…/ Смиривши се, за тренутак, он, скоро спокојно, рече: ’Знаш ли да имам уговор са Ђаволом!?‘ По први пут схватих да је Grupulex Ђаво.“[33] Овај уговор, не зна се зашто, гужван, цепан па поново састављан, лепљен, налази се данас у поседу Мира Главуртића. Писан је руком Леонида Шејке, крупним ћириличним словима, и гласи:

„УГОВОР СКЛОПЉЕН ИЗМЕЂУ ФИРМЕ GRUPULEX СА ЈЕДНЕ СТРАНЕ И ЛЕОНИДА ШЕЈКЕ СА ДРУГЕ СТРАНЕ. РАД КОЈИ ТРЕБА ДА ОБАВИ ЛЕОНИД ШЕЈКА ЈЕ СЛЕДЕЋИ: У ВИДУ ЈЕДНОГ ОЛТАРА ДАТИ ПРИКАЗ ПРОИЗВОДНОГ ПРОЦЕСА ФАБРИКЕ ЛУТАКА GRUPULEX. СВАКИ ПОЈЕДИНИ ПАНО-СЕКЦИЈА ТРЕБА ДА ПРЕДСТАВИ ЈЕДНУ ФАЗУ РАДА. ТО СУ ЧЕТИРИ СЕКЦИЈЕ: 1. ЛЕБДЕЊЕ, 2. ФИЛТАР, 3. СКЛАДИШТЕ, 4. БУНАР. ИЗВОЂАЧУ РАДОВА ДАЈЕ СЕ ПУНА СЛОБОДА У ПОГЛЕДУ ОФОРМЉЕЊА ЈЕДНЕ ОВАКВЕ ФУНКЦИЈЕ. ТАКОЂЕ ДОЗВОЉАВА МУ СЕ ДА У ОКВИР ОЛТАРА УНЕСЕ И ДРУГЕ СЕКЦИЈЕ ЗА КОЈЕ ОН СМАТРА ДА ЋЕ УПОТПУНИТИ ОПШТИ УТИСАК И ДАТИ БОЉИ УВИД У ФУНКЦИОНИСАЊЕ САМЕ ФАБРИКЕ. ИЗВОЂАЧ СЕ ОБАВЕЗУЈЕ ДА ЋЕ ЗАВРШИТИ РАДОВЕ У РОКУ ОД 3 МЕСЕЦА РАЧУНАЈУЋИ ОД ДАНАШЊЕГ ДАНА ДО 15-I-1957. Г. НАГРАДА ИЗВОЂАЧУ МОРА ДА БУДЕ ДОДЕЉЕНА НАЈКАСНИЈЕ ДО 1-XI-1957 Г. БЕОГРАД 19-VII-1957. (за) директора фабрике лутака Grupulex; извођач радова Л. Шејка.“

Из дневника који је Шејка уредно водио видимо како је текла реализација овог Уговора са Ђаволом. Датум: 14. 8. 1955. Шејка пише: „олтар замишљен као ’полиптих‘ бр. 2 олтар посвећен сатани (пакао)“. Затим додаје: „лобање, степенице, које воде у подземље, машине за гњечење удова, водоводне цеви, летећи објекти, слепи мишеви, женски мидери, боксови грешника“[34]. Датум: 11. 08. 1957. Следи: „GRUPULEX је захтевао да и његов лик буде унесен у олтар; чак је тражио почасно место. Међутим, ја нисам хтео да удовољим овој његовој жељи јер потиче од његове болесне сујете“[35]. Датум: 13. 08. 1957. Пише: „Усвојен назив: ДИЈАБОЛИЧКИ ОЛТАР“[36]. Датум: 28. 08. 1957. Пише: „ништа није урађено на олтару. GRUPULEX тражи изјашњење“[37]. Датум: 08. 09. 1957. Пише: „Уговор са GRUPULEXOM може да буде поништен“[38]. Датум: 28. 09. 57. Пише: „не знам какве ће санкције против мене предузети GRUPULEX. Надам се да ћу успети да га некако одобровољим. Још нисам смислио облик изјашњења који треба да му поднесем. Не могу њему да износим праве разлоге“[39]. Датум: 29. 09. 57. Пише: „Данас сам видео GRUPULEXА на улици. Он мене није приметио, или се можда само правио да ме не примећује“[40].

7.

Шејка је умро у 38. години живота, без потомака. Пре тога, пише Бора Ћосић у својој књизи Mixed media, поиспадали су му сви зуби. „Нису биле наивне наше игре – забележиће Миро Главуртић – као што нам ни умјетност није била наивна. Медиала ми се, још једном, указала као подручје страшне драме, чији је улог наша душа!“[41] На овом месту човек би се тргнуо, застао би, замислио се… Али не и медијалист! Главуртић мирно наставља: „Али се, одједном, под нашим дјелом, указаше понори и инфернални простори“[42].

Да ли је и Оља Ивањицки наслутила дубину ових понора и инферналних простора, кад је у својем дневнику (1956-1957) записала: „Очекујући заустављање покрета у нама, смрт, констатујемо савршену хармонију, мир једног организма, изванредан осећај спокојства“[43]. Није сасвим извесно да је Шејка своју прерану смрт доживео као „савршену хармонију“ и као „осећај спокојства“. Зна се, међутим, да је и Љуба Поповић свој сусрет са „дубином инферналног простора“ доживео као подвајање самога себе[44]. Неко му је узео душу и свест, и оставио му само тело које механички слика „туђу слику“. Неко?…

У Паризу, 1966, Љуба спокојно записује: „Имао сам осећај да Балтазар није моја слика. Размишљао сам током дугих ноћних часова. Имао сам утисак да ме неко тајно усмерава. Балтазар је бизарна појава, далека и мени страна… Балтазар је слика створена изван мог времена, ван мојих мисли, као један шпијун, водич зла и излучевина“[45]. 

8.

До сада је више пута наглашено да је назив Медиала смишљен да изрази бинарну структуру света, али не у његовом статичном него у динамичном облику, као дијалектичку борбу супротности. По замисли Мира Главуртића, „мед“ и „ала“ (неман, чудовиште) требало је да буду оно што су за Хегела биле „теза“ и „антитеза“. Медиала је, дакле, требало да буде „синтеза“ супротних сила. „Медијално сликарство ће сјединити – писао је Главуртић – све партикуле које су биле осамостаљене у овом аналитичком периоду. У својој структури све елементе који су били раздвојени“[46].

Све је, међутим, испало пародија! Ако би се прихватила „дијалектика“ Медиале, партикуле „коњ“ (топло) и „фрижидер“ (хладно) биле би „супротности“, а држање коњског меса у фрижидеру „јединство супротности“ („синтеза“). Управо то је и била Медиала! „Све је на тим сликама мирно – каже Главуртић – а мир је атрибут Медиале“[47]. Овде је „мирно“, заправо, само  еуфемизам за укоченост, за непокретно! Управо то каже Оља Ивањицки у поменутом дневнику (1956-1957): „Укочење – прелазни облик од кретања ка укочености – претходном потпуном упознавању себе. Укочити се а остати жив, раздвојити паралелност кретања, укочити кретање око нас. Постићи смрт не умирући“[48].

Од Хераклита „Мрачног“ до данас дијалектика је темељ сваке истинске мудрости. Истовремено, дијалектика је највише злоупотребљавана вештина од Сократа до данас[49]. Довођењем различитости у исту раван са супротностима не постиже се јединство супротности, него конфузија. „Ала“ није супротност „меду“, нити је „мед“ супротност „али“, као што коњ није супротност фрижидеру. Ако је основни атрибут меда „слатко“, онда је његова супротност „горко“ (пелен или „чаше жучи“). Лажна супротност не може да произведе праву синтезу него само њену кривотворину. Медиала, дакле, није средиште, није синтеза него Велика подвала Лукавога[50].

Наративност у сликама медијалиста ствара утолико већу конфузију, што вишак нарације доводи до нивоа конфабулације. То је нарочито видљиво на сликама Леонида Шејке, Оље, Калајића и Милића Станковића. Тражити синтезу унутар таквог сликарског поступка, без претходне иницијације у окултна знања, води или ка лудилу (попут Уроша Тошковића и Дада Ђурића) или директно у руке Лукавога (попут Шејке, Главуртића, Љубе Поповића, Милића Станковића). Кад год су хтели да се прикажу као дијалектичари, марксисти и њихови епигони увек су се позивали на Хераклита. Медијалисти се, међутим, никада нису позивали на Хераклита. Значи ли то да су они били метафизичари? Само привидно![51] У својим теоријама и у сликарској пракси медијалисти су следили принципе дијалектичког материјализма: борба и јединство супротности.

У тој „борби“ вешто су жонглирали да не прекораче границе допуштеног, а „јединство“ није резултирало синтезом него синкретизмом[52]. То им је обезбедило наклоност Партије и Службе[53]. Медиалисти спадају у ону категорију модерне девијације коју је Генон назвао неоспиритуализам. Вештом руком Лукавога они су наведени на пут контратрадиције под видом „борбе против материјализма“[54]. А то не би било могуће без допуштења Партије и Службе! Неко је коначно схватио да материјализам не може да обухвати целину друштвених процеса и да „мало лажне духовности“ у облику спиритуализма неће угрозити стабилност новог поретка „Нове класе“; напротив, да ће управо супротно: обухватити све оно што је до тада измицало дијалектичком материјализму[55].

9.

Медијалисти су пројектовани да под видом „духовности“, у култури српског народа активирају демонске силе, мрачне подземне духове и „духове злобе из поднебесја“[56]. У мери у којој су те демонске силе биле делотворне на културу и традицију српског народа, Медиала је била субверзија, у мери у којој се њена лажна духовност ослањала на принцип дијалектичког материјализма (мед-и-ала као дијалектичка „борба  супротности); била је кривотворина праве духовности, њена криптокомунистичка пародија.

Кад Миро Главуртић, рецимо, каже: „Изједначавање социјалних јединица претходно подразумева њихово медијалисање“[57] – он, заправо, на упрошћен начин парафразира исто што кажу Маркс и Енгелс: „Угњетач и угњетени стајали су један према другом у сталној супротности, водили непрекидну, час скривену час отворену борбу, борбу која се увек завршавала револуционарним преображајем целог друштва или заједничком пропашћу класа које су се бориле“[58]. Сва тројица, заправо, кажу: када кроз „борбу супротности“ физички уништите буржоазију и све своје политичке противнике, тада, ако хоћете да и даље владате као „Нова класа“, ублажите револуционарни терор и усмерите притисак ка средишту (мозга и душе); то јест, употребите осредњост као средство за успостављање „јединства супротности“. Не тероришите! Медиалишите!

У хегелијанском жаргону то се зове синтеза; у марксистичко-лењистичком жаргону зове се јединство супротности; у жаргону Антонија Грамшија, асимилација традиционалне културе… У жаргону медијалиста, то се звало медијалисање. Сада можемо да разумемо право значење и смисао Медиале. Иза једне криптокомунистичке дијалектике која је себи поставила циљ да пронађе духовно средиште свих традиција, окупила се једна група људи без икаквог претходног знања о традицији, понајмање православној, која је уместо средишта као синтезе супротних полова понудила само просечност, средњу вредност (medial на енглеском значи средина) унутар једне бизарне синкретичке мешавине која се представљала као новина, док у квалитативном и вредносном смислу није била ништа више него осредњост (медиокритетство такође долази од латинске речи medias, енглески medial). И управо их је та осредњост бацила у наручје „Нове класе“, свих људи осредње памети и способности, свих скоројевића и малограђана – медиокритета – који су их уз благослов Партије и Службе прихватили, годинама неговали и тетошили. 

10.

Претпоставимо да смо овом причом о Медиали утврдили постојање једне болести и места из којих се зараза ширила. Али, да ли је то довољно? Да ли је довољно што сам посведочио нешто што сви виде? Смем ли сада да се опустим и спокојно скљокам у фотељу, као човек који је своју савест анестезирао уверењем да је учинио све што може да се учини?…

Бенда би вероватно рекао: не! Нисам више сасвим сигуран, штавише, верујем да би се у својим позним годинама, након свих интелектуалних вратоломија кроз које је прошао, Жилијен Бенда сложио са Ортегом и Гасетом. Ортега говори полако и пажљиво бира речи, док Богдан Радица бележи, у Паризу 1939: „Сав напор и сва тежња интелектуалаца требало би да иде за тим да се најпре схвати један замршен проблем, а затим да се објасни. Интелектуалац треба да у хаос идеја и мисли уноси ред, јасноћу и анализу. То је његова улога. Интелектуалац треба да објашњава, да образлаже и да излаже. Улога и мисија интелектуалца не би требало да се састоји у узимању учешћа у духовној и политичкој борби, која влада светом и Европом. Ја држим да интелектуалац треба да стоји ван сукоба и изван вашара“[59].

Таква је судбина готово сваког интелектуалца: у старости прихватамо све оно што смо у младости одбацивали! У младости сам и сâм био опчињен интелектуализмом Драгоша Калајића и виртуозношћу Уроша Тошковића. Данас, међутим, о свему што је у вези са тим медиалистичким пројектом имам другачије мишљење. Медиала је била симптом једне болести. Не болест сама него њен израз. То је болест труљења цивилизације, болест која нагриза Европу барем од доба Ренесансе, ако не и пре. „Данашње стање у Француској је труло“ – каже Жилијен Бенда у разговору са Богданом Радицом, 1939. године у Паризу[60]. Ово стање трулежи нашло је свој израз у сликама медиалиста: Љубе Поповића, Дада Ђурића и Владимира Величковића; а свој филозофски израз у књигама Емила Сиорана (1911-1995), тако сликовитих наслова да вам је и без читања све јасно: Черечење и Кратак преглед распадања[61].

На овом месту могла би да се повуче занимљива паралела између медијалистичког сликарства и филозофије Емила Сиорана. Признајем да је то изазов који ме мами. Али, будући да се овде превасходно бавимо српском културном традицијом, ово занимљиво поређење за сада ће изостати. Држећи се онога што је рекао Ортега и Гасет, сматрам да дужност аутора није да шири причу и умножава хаос – који су нам комунизам и његов сапутник Медиала оставили у наслеђе – већ, напротив, да унесе ред у тај хаос, да објасни његов настанак и укаже на његово исходиште.

11.

Ако је цезаризам Партије и Службе могао да прихвати демонизам Медиале, то онда наводи на закључак да је и сам комунизам био заражен демонизмом, и то много пре појаве Медиале. Ово следи и из темељне идеолошке одреднице комунистичке догме: држава на крају историје треба да одумре, дакле да се распадне – јер све што умире подложно је процесу распадања!

Омиљена комунистичка фраза о „ђубришту историје“ кореспондира са ђубриштем Леонида Шејке, и то не само на вербалном већ и на семиолошком нивоу; јер и у учењу комуниста, као и у схватању медиалиста, ђубриште је средиште дијалектичког процеса („историјског материјализма“) – на њега се баца „стари поредак“ и од њега почиње ново,  „срећно доба“ доба човечанства (Комунизам). У оба случаја ђубриште је демонистичка профанација „светог места“ – место са којег започиње преображај културе и уметности (Медиала) и место са којег започиње друштвени преображај (Комунизам). 

Идеја о „смаку света“, ма колико пажљиво умотана у амбалажу традиционализма, не долази из православне него из исламске есхатологије – где означава одлазак праведника на небо, у тзв. џенет (рај), након уништења нижег, земаљског („палог света“) – за разлику од Откривења где вечни живот („рај“) значи поновни долазак Спаситеља и силазак на земљу небеског царства у облику Новог Јерусалима. Обртање смисла и значења есхатолошког краја историје у вези је са раним гностичким учењима из II и III века хришћанства, одакле су посредством многих јереси отпалих од раног хришћанства (есени, мандејци, назарени, јовановци, карпократовци и др.) прихваћени од пророка Мухамеда и његових следбеника.

Гностицизам је мисаоно и духовно поље на којем се сусрећу и преплићу филозофија Медиале и идеологија Комунизма. За сва гностичка учења, у свим њиховим појавним облицима, значајно је присуство Лукавога (Зли Демијург, Луцифер, Сатана, Сатанаел, Архонт овога света итд). Леонид Шејка га назива Grupulex; Миро Главуртић, просто Сатана[62]. Како год га назвали, Лукави је главни лик у свим гностичким учењима. Нико не може бити гностик ако не верује да је Лукави творац овог нижег – „злог света“. „Свет у коме живимо – кажу гностици – не само да је мрачан, тежак и виђен за смрт, него је превасходно свет проузрокован велелепном сплетком, непредвиђен, нежељен, у коме је све кривотворено, где је свака ствар и свако биће исход космичке забуне“[63]. Има ли искреног, дубоко убеђеног комунисте, који није три четвртине ћакнут, који не би ставио свој потпис испод ових редова? Ако такав ипак постоји, у име чега онда проповеда револуцију, тј. рушење до темеља читавог земаљског поретка?…

Демонизам је карика која повезује у један неразмрсив чвор, комунизам на Балкану, Медиалу и филозофију Емила Сиорана. Почетком XX века, на простору Србије, Босне, Херцеговине, Македоније и Бугарске, који је у средњем веку захватала тзв. Црква босанска (Ecclesia Sclavoniae), никле су изненада, једна за другом, тајне терористичке организације (Млада Босна, ВМРО, Црна рука, Бела рука, Усташе, Комунисти). Није спорно да су све оне биле везане за иностране центре, нарочито оне масонске[64], али се не сме потценити ни чињеница да су све никле на плодном тлу скривене богумилске традиције[65]. На почетку XX века, показало се да је у једном делу српског народа, ова традиција још била жива. Богумилски творац неба, земље и човека (Сатанаел) променио је име али не и функцију ствараоца – постао је масонски Луцифер (Велики архитекта свемира).

Да се у дубљим културним и менталним слојевима, у виду предања, кроз приче и легенде, нису сачувала сећања на опскурне богумилске обреде, тешко да би се овде икада примио тероризам анархистичког и карбонарског типа. Презир према земаљском животу, и с тим у вези спремност да се поништи и сопствено постојање, очигледно је остатак неке старије традиције – у сваком случају, много старије од Младе Босне и Гаврила Принципа. Ни Шејкина визуелна метафора о ђубришту такође није дошла са стране, она је сигурно одувек била овде, на Балкану, и пре доласка Белих емиграната. Шејка је ђубришту само додао симболику преласка из стања несавршености[66] – дакле, гностичко обредно значење места где се одбацује „стари човек“ да би се родио „савршени човек“ – пнеуматик.

Суптилне везе са средњевековним гностицизмом и традицијом богумила потврдио је и Емил Сиоран. „Очигледно је да се Сиоран – каже Лакаријер – што ми је једном и сâм признао, одувек осећао у заједништву живе мисли са гностицима, подразумевајући живо у смислу живог меса, живе ране. Сиоран је толико пута осетио, изразио у својим делима ту највећу гностичку рану, ону која се отвара просто постојањем. Од тог ’богумилства разблаженог у додиру са Западом‘, како је сам себе окарактерисао у једном писму које сам од њега добио, бирам реченицу из Распињања, коју сматрам чистим сажетком гностичке мисли: Постојање је плагијат“[67].

12.

У односу на духовност Медиала је, дакле, заузела антитрадицијски став: уместо здраве православне духовности, понуђена је болесна духовност окренута наглавачке. Од тог доба бележимо експоненцијални раст магије и демонизма у свим својим видовима, и у свим областима јавног живота – у култури, уметности, популарној музици, забави, моди, позоришту, на филму и на телевизији. Тако смо од гатања из шољице за кафу и читања судбине са длана, дошли до тарота, ји-ђинга и јавних сатанистичких обреда као што су масовна убиства, епидемија самоубистава, „Задруга“, „Парада поноса“, „Ноћ вештица“…

У односу на самосвест српског народа Медиала је заузела контратрадицијски став. У нашој православној традицији постоји позитиван став о вредности разлика, али не и о антагонизму (о тзв. „борби супротности“ међу различитостима; између различитих полова („мушко-женско“; „добро-лоше“; „позитивно-негативно“). Ми нисмо манихејци! Не бори се „добро“ у нама са „лошим“ у другоме, него се боримо против сваког зла, између осталог и у нама. Отуда, идеал православне традиције није било какво „јединство супротности“ (попут екуменизма на пример); није ни синтеза ни средина – него равнотежа супротних полова!

На тзв. „макро плану“, као организација друштва, равнотежа се испољава у облику симфоније (између световне и духовне влсти); на „микро плану“, као својство личности, равнотежа се испољава у виду целомудрености (правилан однос између душевности и нагона)[68]. У православној традицији разлике се не искључују[69], али се и не уједињују. Идеја о „јединству супротности“ као средишту културне и материјалне стабилности, јавља се тек у тзв. „модерном добу“, када после свих „борби супротности“ кроз које пролазе модерна друштва, наступа епоха распада традиционалних облика живота и вредности, и када као последица управо тог распада настају разни облици цезаристичке владавине[70].

Јединство супротности као сурогат друштвене симфоније, јавља се у тренутку када је други друштвени пол – духовност – потиснут, маргинализован или потпуно искључен; када је „друштвена вага“, како кажу „сионски мудраци“ – преврнута. Видљиви знаци овог духовног опадања јесу: повећан значај новца и материјалног богатства, смањена улога вере и цркве у свакодневном животу и ишчезавање „природне аристократије“, оличене у генију и хероју. Са њиховим нестанком и обдареност губи друштвени значај, и на њено место ступа просечност као аритметичка средина супротности. Медиокритетство је, дакле, тесно везано са појавом модернизма и цезаристичке владавине. Медијала је имала задатак да естетизује демонску природу комунистичког цезаризма, иначе, о њој не би имало шта да се каже нити да се оволико говори. 

13.

На крају смо тунела, и после свега што смо до сада осветлили, мени се чини, јасније се види предео до којег је свет дошао на почетку XXI века. Сведоци смо слепе послушности, духовне празнине и одсуства жеље за истинским људским постојањем изван граница пуког трајања; пропадања традиционалних вредности и настајања неконтролисане глобалне моћи која се измешта из институција система, који, мада никада није био савршен, ипак је гарантовао какав-такав ред. Читави народи вегетирају као скуп изолованих монада, без свести о колективу и без икакве колективне воље. Цезаризам уместо реда намерно производи хаос, само да би се калдрмисао пут „Цезару над цезарима“ – Антихристу[71].       

Појединачна воља је изолована и умртвљена, окренута против живота; чак се и нагон за размножавањем и самоодржањем окренуо против живота. Све што је некада славило живот и радост, данас се клања смрти и њеним симулацијама: поезија, песма и игра, весеље, уметност, роман, наука, техника, градитељство, полна љубав… Култура смрти метастазира: хомосексуализам, абортус, промискуитет, истополни бракови, педофилија… Идеје и институције губе значај, остају „без смисла и без правне важности“…[72] „Човек поново постаје биљка, везан за груду, трајан и обезличен. /…/ Живи се према пословици ’дан и комад‘, у безначајној, штедљивој срећи, и трпи се. У борбама освајача око моћи и плена овога света масе страдају, али преживели попуњавају празнине примитивне плодности и трпе и даље. /…/ Тај мир је пробудио ону дубину у подношењу невоља коју историјски човек у миленијуму свога развоја није упознао. /…/ То је призор који је узвишен у својој бесциљности, бесциљан и узвишен као ход звезда, окретање Земље, смена копна и мора, леда и прашума на земљи. /…/ Дивили му се или оплакивали – тај призор је ту“[73].

Одломак из рукописа нове, двотомне књиге Радета Јанковића ВЕЛИКА ПОДВАЛА ЛУКАВОГА, I том, под насловом КРИПТОКОМУНИСТИЧКА КОНТРАТРАДИЦИЈА

---

[1] Мрачно доба, стр. 70.

[2] Рене Генон: „Наводно, није реч о томе да се овим сумња у добру вољу једних и других, јер, у многим случајевима, ту врло сигурно може постојати само просто неразумевање; незнање већине наших савременика у односу на све што стварно поседује традицијски карактер толико је потпуно да нема места ни за изненађење у вези са тим.“ (Мрачно доба, стр. 69). 

[3] Исто, стр. 71.

[4] Очигледан пример је Драгош Калајић, који је на својем традиционалистичком путу лутао од старословенског политеизма, преко ислама и Јулијуса Еволе и натраг, до некаквог православног езотеризма. (Леонид Шејка, међутим није лутао као Калајић. Он је просто одмах залутао! Од почетка, он је имао својег личног демона и уговор са њим. Звао га је Grupulex).

[5] Мило Главуртић: Сатана – Београд, 1978.

[6] Рене Генон: „Ширење ове конфузије, поготово у садашњим условима, представља, хтели то или не, навођење бића да се неповратно изгуби у хаосу ’прелазног света‘ и самим тим то представља играње, често несвесно, са ’сатанским силама‘ које управљају оним што смо назвали ’контратрадиција‘“ (Мрачно доба, стр. 92).

[7]  Миодраг Б. Протић: „Тих година Дадова платна су сурова, груба, црноплавог тона, са грануломима пасте на појединим местима – у духу сомнабулног експресионизма и нолдовске сликарске једначине – наглашене жеље да се поставе с ону страну искуственог. /…/ Његов израз затим еволуира ка већој дисциплини обликовања, која укида самосталност потеза, да би појачала сугестивност ирационалне суштине (Часопис Градац: Медиала 1977, стр.116); Алекса Челебоновић: „Слика је израз оптерећености људске душе, која као талог настаје и повећава се под утицајем угрожене животне средине, и није толико илустровала мисли о односима између субјекта и објекта које изражава ’Ђубриште‘“ (исто, стр.127); Живојин Турински: „И ту, чини се, настају тешкоће и неспоразуми приликом схватања Медиале и ’медиалног‘ начина мишљења. Кључ загонетке би корао бити једино у намери да се надстварно подразуме у стварности. Кула коју предано зидају требала би бити недостижна интегрална слика; одраз њен у води вероватан је домашај оне тајне и свеобухватне формуле која је и циљ трагања. Да би се схватио ’медијални дух‘ морају се двоструким напором упознати оба ова усмерења“ (исто, стр.130). Шта сте из свега овога схватили о Медијали, медијалном духу, медијалном начину мишљења? Каква је та формула за којом се трага и та нолдеовска сликарска једначина?… У томе и јесте ствар: да ништа не схватите! „Потребно је – каже Жак  Елил – разбити сваку одбрану, опрез… На тај начин, доприносимо новом романтизму у уметности, ономе што је имагинарно, бескорисно, сентиментално, интуитивно. /…/ Према томе, слика више ништа не може објаснити! Слика је необјашњива“ (Жак Елил: Царство бесмисла – Градац, Чачак, 2015, стр. 114). То је оно што је Елил назвао компензациони лудизам. Уметност је постала игра, али не безазлена игра! „У мери у којој је та игра бесплодна, она нас невољно увлачи у естетизам“ (исто, 116). Естетизам је очигледан на сликама Оље Ивањицки, Драгоша Калајића и Милића Станковића. Леонид Шејка, међутим, иде другим путем. Он конструише непостојећу стварност играјући се са стварима; мултипликује ствари на уштрб њиховог стварног значења у стварности. Тиме се потпуно предаје компензационом лудизму. „Нарочито треба спречити – каже Елил – да се види стварност показујући стварност“ (исто, стр. 117). На Шејкином „Ђубришту“ све је стварно: и кутија, и часовник, и маказе, и лутке, и глобус, и мапе непостојећих светова. Али, сама стварност је негде ишчезла!… То је, како каже Елил – „мандаринска уметност за мандарине“ (исто, стр. 133). А то захтева објашњење „стручњака“ који зна „мандарински језик“. Он вам, међутим, неће превести садржај слике, него ће се потрудити да га још више закомпликује. Створиће утисак да је све то толико суптилно, непреводиво, набијено дубоким значењем, те зато захтева дуготрајан и мукотрпан рад на одгонетању смисла. Коначни резултат тог рада, међутим, стално се одлаже. Тако тумач уметности убеђује публику да је нужан и незамењив. Елил би рекао: „Модерна уметност није ништа без тумача са стране…“ (исто, стр.133). И тако, што је мање уметности, то је више тумачења која постају сложенија, компликованија и, истовремено, бесмисленија. (Као кад Алекса Челебоновић у Шејкином „Ђубришту“ пронађе оптерећеност људске душе под утицајем угрожене животне средине). Таква тумачења обесмишљавају и саму уметност. Зато Елил сасвим исправно закључује: „Уметност подчињена теорији је уметност која више нема смисла“ (исто, стр. 139).      

[8] Дејан Ђорић, на пример: „Медијалу прожима мистицизам, мисаоност и лепота у наднаравном смислу. Она је донела велику уметност јер су њене идеје епохалне. Многи мисле да је Медиала најзначајнија појава у целокупној историји српске уметности и наш највећи допринос светској култури. Обележена је борбом супротности, магијом екстрема, која се култивисала на половима сликарства као естетичког и уметничког еха бинарне структуре света“ (Владимир Ђурић Ђура: Окултура – Admiral Books, Београд, 2013, стр. 102). 

[9] У време настанка Медиале, 1953. године, Бора Ћосић је још увек био „свесни омладинац“ који „обрађује“ своје колеге. Али, 1956-1958. године, он успева да у кратком року препешачи дуг пут од ортодоксног комунисте до модерног либертена: приближава се медијалистима и задобија њихово поверење. Тако постаје пријатељ Главуртића, Шејке и Дада Ђурића. Да ли са истим циљем и „задатком“ са којим се 10 година раније бавио др Драганом Крстићем?… Ако у том погледу дилема остаје неразрешена, у односу на Ћосићеву исправну примену дијалектичког метеријализма нема никакве дилеме. Сви тумачи Медиале слажу се да је она саздана на темељу „бинарне структуре света“, како каже Дејан Ђорић. Са тим се слаже и Бора Ћосић, само што уместо „бинарна структура света“, он тај дуализам назива „Бисекс“ (у књизи Mixed media – VBZ, Београд, 2010). Свеједно, оба израза само су углађени еуфемизми за марксистичку борбу супротности (класни рат, класна борба). Потрага за средиштем, за синтезом, такође има своју марксистичко-лењинистичку конотацију: јединство супротности.

[10] www.bastabalkana.com

[11] Исто.

[12] Из сопственог искуства знам да су против комунизма отворено говорили само полицијски провокатори и доушници. Они који то нису били, били су у Забели или на Голом отоку.

[13] Исто.

[14] Исто. (И у Давичовом роману Бетон и свици, у стану једног припадника „Нове класе“, виси слика Дада Ђурића).

[15] Градац, стр. 35: „Два или три пута на прагу самоубиства. Лежао на шинама. Онда устајао. /…/ Онда би, слиједећим возом, отпутовао негдје. Чари лутања.“ (Прилог за повијест Медиале)

[16] Исто, стр. 35.

[17] Миро Главуртић: „Када бих писао књигу успомена споменуо бих Херцег Нови. На плажи импозантна фигура сиједог Бранка Лазаревића, писца Пролегомене за једну естетику… Он обнавља занос модерне. Пикасо, Корбизије, Арп, Хенри Мур. И као да нас је бљесак и шарм модерне само за тренутак забљеснуо, ти генији грађанског растројства падају с наших дјечачких небеса“ (Прилог за повијест Медиале – Градац, стр. 36).

[18] Исто: „И ту на плажи Дадо ће изрећи прве сумње у Пикаса“ (стр. 35).

[19] Оља Ивањицки: Дневник (1956-1957).

[20] Шејка: „Простор на коме предмети постоје без разлога, предмети који само ЈЕСУ, јесте ђубриште. (Белешке о фигуративном сликарству – Градац, стр. 105).

[21] Исто, стр. 105.

[22] Група аутора: Српски митолошки речник – Нолит, Београд, 1970, стр. 48.

[23] Градац: Прилог за повијест Медиале – стр. 42.

[24] Овде се, дакле, под магијом подразумева дефиниција коју је дао руски езотерик Пјотр Демјанович Успенски (1878-1947): „Назвао сам магијом све случајеве интензивног чињења или конкретног знања неуобичајеним средствима… ’Интензивно чињење‘ значи у овом случају стварну могућност да се утиче на ствари, људе и догађаје без помоћи уобичајених средстава, на даљину, кроз зидове, или у времену, то јест било у будућности или у прошлости, и даље на ’астрални‘ свет, ако такав свет постоји, то јест душâ мртвих, ’еленталних‘ сила које су нам непознате, било да су добре или лоше“ (П.Д. Успенски: Нови модел универзума – METAPHYSICA, Београд, 2002, стр. 362).    

[25] Тако, често помињана веза између Медиале и Ренесансе, заправо је била у функцији репаганизације православне традиције. То признаје и Миро Главуртић када у књизи Сатана, у одељку Магија паганства, пише: „Ренесанса је изразила носталгију за древним култовима. Из пепела старих огњишта букнут ће паклени пламен магије. Европом ће проћи талас демонијака. Егзорцизми ће бити мучни и мање ефикасни, а кршћани ће испољити страх пред духом новог доба, какав нису осећали пред демонима (стр. 36). Ово се може и чињенично доказати. Ђордано Бруно (1548-1600), највећи „научник“ Ренесансе написао је чак 5 књига о магији: De magia (о тзв. „природној магији“); Theses de magia (50 теза о поставкама из претходног дела); De magia mathematica  (излагање учења Корнелија Агрипе и Алберта Великог); De rerum principiis et elementis causis (допуна учења о „природној магији“) и Medicina Luliana (о употреби магије у практичне сврхе).

[26] Српски митолошки речник: „Назив балван са својим синонимима (бован, болван и др.), код нас се употребљава од XVII века као хришћанска алузија на многобожачке идоле“ (стр. 19). 

[27] Исто: „Обично се сматра да топоним Баван указује на места из времена многобожачких веровања на којима су били постављени идоли и на култна места верника“ (стр. 19). 

[28] Царство бесмисла: „И ту се срећемо с прилично трагичним карактером те уметности која жели да буде игра. Она је истовремено и израз револуционарне воље. Отуда је она натегнута, а предложена светковина је претерана. У модерној уметности позвани сте на игру и светковину са урокљивим оком, са увредом на уснама, са презиром према људском лику и са драматичним акцентом. Ако не уђете у игру ви сте одвратни реакционарни буржуј“ (стр. 115).

[29] Толико о тобожњем антикомунизму медијалиста!

[30] Жак Елил: Царство бесмисла, стр. 118.

[31] www.telegraf.rs: Богдан из Шапца који је убио свог брата Игњата је унук чувеног сликара Милића од Мачве (вести: 20. 08. 2019).

[32] Попут Ирене Суботић, на пример, која је у Grupulexu видела „симбол потрошачког друштва“, како тврди Миро Главуртић (Градац, стр.37)

[33] Градац, стр. 37: Прилог за повијест Медиале.

[34] Леонид Шејка: Дневник о изградњи полиптиха – Градац, стр. 87.

[35] Исто.

[36] Исто.

[37] Исто.

[38] Исто.

[39] Исто.

[40] Исто.

[41] Градац, стр. 37.

[42] Исто.

[43] Исто.

[44] Идентично искуство описује и Успенски: „Први психички осећај који се јавио био је осећај чудне двојности у мени. Такви осећаји се појављују, на пример, у тренуцима велике опасности, или, уопште, под стресом јаких осећања, кад човек чини или каже нешто готово аутоматски, а истовремено посматра себе. Тај осећај дуалности био је први нови психички осећај који се појавио у мојим експериментима. Увек је била одређена тачка која је посматрала. На несрећу она није увек могла да се сети шта је посматрала. /…/ Кад би та промена дошла, нашао бих се у потпуно новом и мени потпуно непознатом свету, који није имао ничег заједничког са светом у коме живимо, а још мање са светом за који претпостављамо да је продужетак нашег света у правцу непознатог (Нови модел универзума, стр. 362).   

[45] Исто, стр. 47.

[46] Исто, стр. 7 (О медијалном сликарству).

[47] Исто, стр. 9.

[48] Исто.

[49] Фридрих Ниче: „Са Сократом се измењује грчки укус у корист дијалектике: шта се, тада, заправо дешава? Пре свега, тиме је побеђен један отмен укус; пучина са дијалектиком избија на површину. Пре Сократа се у добром друштву отклањаху дијалектички манири; они су вредели као рђави манири, они су срамотили. /…/ Сократ беше лакрдијаш који је радио да се узме озбиљно…“ (Сумрак идола – Графос, Београд, 1977, стр. 18). Заправо! Сократов случај није приговор против дијалектике, већ то што је од софизма направио оруђе за тиранију „здравог разума“, што ће Декартова картезијанска метода довести до пароксизма. Мајеутика као и картезијанска метода су средства да се буде увек у праву, да се противник порази „фанатизмом умности“. Ниче, заправо, то хоће да нам каже: „Кад је нужно да се од ума ствара тиранин, као што је Сократ радио, онда мора да опасност није незнатна, да нешто друго ствара тиранина. Умност се тада препоручавала као спасилац… Најоштрије дневно светло, умност под сваку цену, живот светао, студен, опрезан, без инстинкта, у опирању против инстинкта беше само једна болест, друга болест – а никако повратни пут до ’врлине‘, до ’здравља‘, до среће…“ (исто, стр. 20-21). Али, рекао је то помало неспретно, те је испало као да са прљавом водом у којој је окупао Сократа избацује и бистри Хераклитов поток.  

[50] Они који обмањују, каже апостол Павле, обмањују сами себе. Да ли Миро Главуртић обмањује самог себе или обмањује друге када тврди: „У нашим медиалистичким теоријама постојала је тачка Медиале, као тачка сусрета, синтезе и конвергенције“. То јесте била тачка сусрета, али сусрета са Лукавим! – што Главуртић свесно прећуткује. (Али посредно, као што смо видели, на више места изричито признаје!)

[51] Известан метафизички патос присутан је у сликама медијалиста само у мери у којој су позајмљивали и слагали на „Ђубриште“ искуства Ренесансе, раног барока и надреализма. Тако је Јоханес Вермер (1632-1675) постао средиште медијалног сликарства. („Вермер је тако постао сликарско оваплоћење Медиале која се искрила на самим екстремима модерног сликарства“ (Миро Главуртић: О медијалном сликарству – Градац, стр. 9). 

[52] На тај закључак упућује и Миро Главуртић у својој књизи Сатана, при чему овај синкретизам везује за утицај масонерије, што свакако није за потцењивање. („Нигдје се боље него око спиритизма није сагледала масонска жеља да се створи нечувена смијеша супротности“ – каже Главуртић у одељку под насловом Магија екстрема, стр. 195). Нема индиција да су медијалисти били иницирани у масонерију (што се ипак не може сасвим искључити!), те отуда треба претпоставити да је утицај масонерије дошао са стране, из круга припадника „Нове класе“, чиме се делимично и објашњава популарност медијалиста међу припадницима „Нове класе“.  

[53] Нехотице, ово је потврдио и Милован Ђилас у књизи Нова класа: „Све што је ново као мисао, као идеја, фактички мора бити најпре проверено, одобрено и сведено у безопасне оквире“ (стр. 131). Ђилас је овим упутио критику режиму а заправо потврдио став који се овде заступа: Медиала је била проверена, одобрена и сведена у безопасне оквире!

[54] Што би Генон рекао: „Они су најбољи несвесни помоћници које је могуће наћи за другу фазу антитрадицијског деловања…“ (Мрачно доба, стр. 75).

[55] Управо у то време, шездесетих година прошлог века, почели су у нашим књижарама стидљиво да се појављују „Сановници“ и „Вечити календари“, а у новинама „Хороскопи“ и „Наталне карте“. Убрзо затим, седамдесетих година прошлог века,  већ смо имали „црне“ и „беле“ магове и фељтоне о „Влашкој магији“.   

[56] Генон би рекао: „Они су на то спремни тим драговољније што су потпуније обманути у вези с правом природом тих сила и што иду чак дотле да им придају ’духовни‘ карактер“ (исто, стр, 75).

[57] Градац: О медијалном сликарству, стр. 9.

[58] Маркс-Енгелс: Комунистички манифест – Култура, Београд, 1949, стр. 15.

[59] Богдан Радица: Агонија Европе – Укронија, Београд, 2003, стр. 40.

[60] Исто, стр. 53.

[61] За сада ће бити сасвим довољно да се одреди простор унутар којег се протежу ове паралеле. То је троугао који захватају следеће тачке: послератни Париз, у коме су се обрели сви поменути актери (окултни Париз! – центар европског окултизма); Балкан са својим демонским царством: вампирима и „духовима злобе у поднебесју“ (источњачки деспотизам у облику комунистичке диктатуре – мрачан, окрутан, подмукао) и апокалиптични наговештај пропасти западне цивилизације (уништење буржоаског света, у Марксовој варијанти Апокалипсе; Смак света, у медијалистичкој верзији Драгоша Калајића). По други пут у новијој историји нашли смо се у чељустима Западне Европе, у наивном уверењу да ћемо бити кост у њеном грлу. Овога пута, била је то Медиала.

[62] Миро Главуртић: Сатана – Београд, 1978.

[63] Жак Лакаријер: Гностици – Градац, Чачак, 2001, стр. 16.

[64] Већина чланова Младе Босне били су масони (Димитрије Митриновић, Васа Чубриловић, Гаврило Принцип, Данило Илић, Иво Андрић и др.) Црнорукци Божин Симић, Павле Бастајић и Мустафа Голубић завршили су као високорангирани ликвидатори НКВД-а. Владимир Гаћиновић, главни организатор атентата на Франца Фердинанда, био је у сталном контакту са Лењином и Троцким, кога је упознао у Балканском рату 1912. године. (www.koreni.rs: Велико жртвовање српског народа у Првом светском рату)

[65] Јуриј Стојанов: Скривена традиција у Европи – Градац, Чачак, 2003.

[66] О симболизму преласка: Мирча Елијаде: Свето и профано – Издавачка књижарница Зорана Стојановића, Сремски Карловци, 2003, стр. 194-197.

[67] Гностици, стр. 119.

[68] У духу неке древније традиције на чијим остацима је изграђена и дијалектика Хераклита „Мрачног“. У природи, као и у друштву и у појединцу стално су присутне различите силе, али њихова сврха није борба, сукоб, рат, него мир, склад, равнотежа, једном речи – хармонија. Зато Хераклит каже да је „корисно оно што је супротно и да „из различитих ствари настаје најлепши склад“ (Хераклит: О природи – Октоих, Подгорица, 2001, стр. 75). Такав склад, као што је онај који постоји код лука и лире. („Хармонија света састоји се из супротних тежњи као код лире и лука.“ – Исто, стр. 81).

[69] Апостол Павле: „Јер треба и подвајања да буду међу вама, да се покажу који су постојани међу вама.“ (Коринћанима 1. 11: 19).

[70] У Европи ова епоха почиње са успоном Наполеона на власти (Освалд Шпенглер: „Тиме је започео период дивовских борби, период у коме се већ налазимо, општи развојни ступањ који обухвата бар два века и који може да се испољи у свим културама“. – Пропаст Запада – Утопија, Београд, 2010, стр. 693).

[71] Исто: „Ми ћемо створити појачану централизацију управе, да бисмо све друштвене снаге дочепали у своје руке. Ми ћемо механички регулисати све радње политичког живота наших поданика новим законима“ – Протокол бр. 5.  

[72] Пропаст Запада, стр. 706.

[73] Исто, стр. 709.