ПИСМА ИЗ ЕНКЛАВА/ПИСЬМА ИЗ АНКЛАВОВ, зборник, мек повез, Москва, 2008., 192 стр., са дечјим цртежима. Двојезично, срб/рус издање.
У књизи су сабрани најбољи радови, послати на литерарно-ликовни конкурс, који је објавио добротворни фонд „Ramondia Serbica“ 2005 године за ученике школа на Косову и Метохији. На тему Писмо получени су састави, послати на најразноврсније адресе: почев од другова, међу њима и незнаних, замишљених, затим баке и тете, све до војника и првих глава држава. Тема цртежа била је – разгледница Поздрав с Косова и Метохије. Заједно гледано, писма и цртежи чине душу потресајући пејзаж заборављених од света, угрожених места и онога што је у њима највредније. Странице ове књиге исписала су деца, за коју бодљикава жица чини сталан и уобичајен призор; деца што су заборавила или, ако су још мала, никада из искуства нису сазнала како изгледа свет без ње, без војника, свет без страха за оца што путује нимало безбедним путем у суседни град, или за сестру, која сваког дана тим путем иде у школу. Па ипак, и усред те бодљикаве жице деца се играју, пажљиво посматрајући скривену бригу родитеља, преливајући опит таквог живота у чудесном, непоновљивом свету сопствених личности.
Многи ће ову књигу читати и разгледати са жаљењем, огорчењем, гневом или дубоком тугом. Свако од тих осећања је оправдано. Па опет – немогуће је уздржати се од неког светлог, победоносног чувства. У љубави према страдајућој домовини, у чистоти помисли те деце, у њиховој развијеној човечности крије се она вечита моћ немоћних, снага слабих, парадоксална надмоћ угњетаваних, која образује духовну основу оног што ми признајемо као своју, хришћанску цивилизацију.
Ова књига је сведочанство хришћанског подвига који свакодневно врше житељи српске покрајине Косово и Метохија. У њој је најпотресније како тај подвиг носе деца – представљене радове написали су и нацртали ђаци од 1. до 8. разреда – без дреке и вајкања, мада често и са болом за многострадалну домовину и народ, с вером и надом да ће се Богом послата искушења окончати, без мржње и осветничког осећања према онима који су криви за њихове патње. Једино што желе та деца што живе у условима гетоа и окупације јесте слобода. И, као и сва деца, она хоће да се мирно играју, без страха иду у школу и трче по пољима, да се друже и опште са својим вршњацима.
Многа писма написана су непознатима: на пример, председнику или војнику, а већина – незнаним друговима са жељом да се спријатеље и дописују. Та деца очекују одговор: одговорност одраслих, обавезне да уложе све силе ради мењања ствари у тој српској покрајини, и одговор наше деце, способне да им својом пажњом и љубављу пруже подршку.
Старешина храма св. Саве Српског у Берлину, протојереј Драган Секулић, чита у проповедима ова писма, која често нагоне на сузе, како проповедника, тако и његову паству. Али тај плач није сентиментално-жалостиви, већ очишћујуће-покајнички, и плодом такве катарзе мора бити вера у Промисао Божји и делатно учешће у помоћи страдалном ближњем.
Двојезично српско-руско издање, које може служити као уџбенички приручник и на практичан начин допринети зближавању наших народа, остварено је по благослову епископа Рашко-призренског и Косовско-метохијског Артемија.
На III конкурсу „Просвета кроз књигу 2008.“, који организује Издавачки савет Руске Православне Цркве, издање „Писма из енклава. Поздрав са Косова и Метохије“ удостојено је III награде у номинацији „Најбоља духовно-родољубива књига“.
