Миланко Каличанин је свакако најнаграђиванији члан Краљевског сатиричног круга. Нажалост, није и најплоднији аутор, пошто је на том плану Димитрије Јовановић без премца, нарочито ако у виду имамо објављивање више издања у току једне календарске године. Отуда и једна стихована опаска на Миланков рачун: „понекад се мучи, ко да се порађа“. Но, из свих тих мука и грчева промоли се дело снажног ауторског печата – карикатура која бешћутнима у трену врати осећања, а отпаднике од части и човештва у маху приведе к познанију права и властите ништавности.
И тако, десета је година како сам се подухватио посла око припреме монографије посвећене сатиричном стваралаштву Миланковом, односно његовим карикатурама. С почетка прионуо сам марљиво на рад, упијајући успут бројне финесе и корисне стварчице које су неизбежни фактор у остварењу овакве замисли. Хвалио сам се постигнутим, наравно, и љутио се због сумњичавог климања главом нашег карикатуристе, сажаљевајући помало његову „информатичку инфериорност“. Моје прво веће разочаравајуће отрежњење збило се када је требало да се неке, до тада обрађене карикатуре, искористе за каталоге и изложбе. Схватио сам да оно што изгледа одлично у програму за гледање није истоветно програму који претходи штампању оваквих издања. Увидео сам да немам појма о форматима слика и начинима њихове обраде. Од (сада већ потпуно заборављеног) формата PCX, који ми је топло препоручен као много бољи од формата JPEG, преко TIF Image, све до повратка на стари добри JPEG… Па насумично умањивање и повећавање, па некритичко контрастирање, осветљавање и колорисање, и тако укруг, уз покушаје да се „извадим“ применом најновијих достигнућа Photoshop Portable…
Резултат таквог грозничавог аматерског и незналачког окапања био је видљив у карикатурама које су на овај начин спремљене за изложбу. Оно што је било светло браон преметнуло се у јарко црвено, оно што је било голубије сиво постало је дречеће плаво, док су оригинални окер тонови попримили ратоборно жутило. Разочарани Миланко је, супротно свом уобичајеном преком изрицању суда, прогутао кнедлу и релативно мирно саслушао моја несувисла објашњења. Пратећи каталог је, захваљујући интервенцији штампара, ипак доведен у пристојно стање. А као илустрација за наведене муке нека послуже ова два изгледа исте карикатуре. Разлика је свакако уочљива „из авиона“. Но, верујте ми на реч – када се ова лева убаци у припрему у QuarkXPress-у, позадина постаје дречеће жута, а од контраста очи искачу! Са друге стране, ова „живахна“ десна поприми изразиту смиреност и углађеност, тако да ко овде тражи логику, боље да одмах одустане…
Некако сам преживео и наредну израду каталога, као и изложбу уприличену децембра 2004. године у сирчанској основној школи. Сва срећа, па је штампан црно-бели каталог, и поред шљаштеће припреме! Зарицао сам се да ћу у наредној, 2005. години, овладати техником обраде слика, и уприличити своме другу достојну монографију (он се, додуше, мрштио на помен одреднице „монографија“, но то сам приписивао његовој непокорној и инатној природи). Охрабрење у том смислу дао ми је познати краљевачки уметник у области графичког дизајна, Драган Пешић звани „Пешак“. Видевши радну верзију припреме извучене из штампача, рекао је да му се свиђа изабрани формат као и распоред карикатура, те да треба „само“ видети како ће све то да се понаша када се оригинали карикатура буду „вукли“ на своја места у припреми. После велике сумње да је цели посао узалудан, ово је било као мелем на рану! Некако се пребродио и неспоразум везан са планираном а неодржаном изложбом Миланкових карикатура у кафеу „Амада“ у Краљеву, септембра 2005. године. Био сам више него задовољан изгледом каталога, али сам хтео да „уметнички“ обрадим Миланков лик на последњој страни, што баш и није наишло на разумевање са његове стране. Но, изложба је отказана из других разлога. Наставио сам рад на монографији, исправљајући успут првобитне грешке и покушавајући да постигнем да обрађене карикатуре буду сенком, шрафуром, бојама и контрастом макар приближне оригиналу. Осећање морала говорило ми је да треба све учинити како би, после издања Димитријеве и моје књиге у истим корицама, и књига посвећена Миланковом стваралаштву напокон угледала светло дана.
II
Миц по миц, стиже нама и 2006. година. У Краљеву је њен почетак био обележен фебруарским ванредним изборима за председника општине, пошто је у претходној години био покренут поступак опозива тадашњег председника, који је поднео оставку не сачекавши резултат изјашњавања грађана.
И опет је Димитрије Милић, од милоште звани „Мали Мито“ (да би се разликовао од „великог“ Мита, Димитрија Јовановића), власник графичке радње „Кварк“ у Краљеву, на брзину повадио флеке, тако да је каталог у најмању руку изгледао коректно. За разлику од до тада често коришћене „хармоника“ форме, 12-страни каталог је био у облику захефтане свешчице. Али, главни ударац је тек предстојао.
Што се (несуђене) монографије тиче, материјал се унеколико обогатио новим Миланковим радовима (истина, ретким), насловницама неких недељника и месечника оплемењених његовим карикатурама, додељеном дипломом (Таејоn) и новим каталогом за изложбу у Дому културе „Рибница“.
Ојуначен позитивним првим утиском Пешаковим у вези са изгледом радне верзије монографије, инсистирао сам да он што пре „озбиљније“ погледа припрему, и као уметник на пољу графичког дизајна „доради“ до тада урађено. Рачунао сам на његову добру вољу, блискост са људима сатиричне феле, а посебно на чињеницу да су Миланка и њега још више зближили ратни дани у време бомбардовања наше земље, када су обојица пркосно стајала насупрот здруженој непријатељској солдатески.
Као сведочанство тих дана искушења остала је фотографија коју сам намеравао да унесем у монографију, у уводном делу посвећеном Миланковом светлом лику и делу.
Некако је постигнут договор у погледу времена када је припрему требало донети у радњу, односно локал у којем је Пешак са сарадницима стварао уметничка дела (која неки погрешно турају под „примењена уметност“). Наговорио сам Миланка да пође са мном и на лицу места, као аутор заступљених карикатура, изнесе предлоге и сугестије. Колико се сећам, било је неко хладњикаво јесење време. У локалу нас је примио Јоца Антонић, Пешаков сарадник, ћутљив и марљив млађи човек, који нам је саопштио да му је Пешак рекао о чему се ради, и да ће он да види шта треба евентуално урадити и изменити. Предао сам му диск са припремом, и још два диска на којим су биле нарезане Миланкове карикатуре, одабране за монографију. И – ретко која карикатура је изгледала „нормално“, у програму у којем их је Јоца отварао ради сагледавања карактеристика. Углавном су биле мутњикаве, нејасне у тој мери да човека очи заболе, са измењеним односом дужине и ширине. Саопштио нам је свој закључак, да су карикатуре умањене („рисајзоване“) у тој мери да нису погодне за даљу обраду. Предложио је исто што и Пешак пар дана касније – да покушам да вратим оригинални формат карикатура, у време њиховог скенирања, како више не би биле „дрљаве“ (Пешаков адекватан израз за већину карикатура са диска). То је подразумевало и да добар део карикатура поново скенирам. За некога ко је рачунао да обављеном послу предстоји само фина дорада, ово је заиста био тежак ударац. Још теже ми је било због Миланка; осећао сам велику грижу савести. Он је, наизглед смирено, препоручио да се манем ћорава посла, и да сав материјал предамо неком ко ће то професионално да уради. Једина невоља била је у томе што су професионалци своје услуге наплаћивали папрено. Замолио сам га да ми дозволи још један покушај да поправим што се поправити да. Тешка срца је пристао, знајући и да су могућности да Дом културе „Рибница“ (чији је директор још увек био Димитрије Јовановић) буде издавач монографије, што је време више протицало, биле све мање и мање…
III
Рекао бих да су 2007. годину, што се тиче нашег сатиричног друштва, (несуђене) монографије и мене лично, обележила три битна догађаја.
Први је релативан успех у вези са враћањем првобитног формата (и квалитета израженог у резолуцији, тј. „пикселима“) карикатура одабраних за монографију. Поново обрађене карикатуре више нису изгледале дрљаво када се отворе у програму који верно приказује изглед будуће штампе. Једино је контраст и даље био изражен. Нисам имао снаге да „кренем од почетка“, односно да изнова скенирам расположиве карикатуре. Тешио сам се да прихватљиво оправдање лежи у чињеници да је известан број карикатура у међувремену постао „теже доступан“ (један број је Миланко послао на отворене конкурсе, друге су „добиле ноге“ у времену од затварања изложбе до преузимања, треће је Миланко преузео од мене ради чувања на месту које је и њему самоме постало тајновито, а мислим да је и мени успело да пар његових радова затурим). Ипак је било неког скенирања, захваљујући новим Миланковим радовима које је ваљало уврстити у монографију.
Други догађај је свакако истек мандата на који је Димитрије Јовановић (по други, а неки кажу – и трећи пут) постављен за директора Дома културе „Рибница“.
Димитрије је у прве две године актуелизовања приче о монографији истицао потребу да се припрема што пре уради, „док је он директор“, како би се Дом културе активно укључио као издавач. Постигнут је договор и са Зораном Филиповићем званим „Фипа“, штампарем који је у међувремену, од одласка из Краљева до сналажења у Београду, постао један од водећих људи на пољу масовне штампе. Постојала је и могућност да стручни људи из његовог „тима“ дотерају припрему монографије пре упућивања на штампу. Но, временом је успостављање контакта са Фипом постајало све теже и теже, док је Димитрије био опхрван идејама које баш и нису биле повезане са монографијом.
Трећи, а за мене и главни догађај било је ескалирање проблема које сам имао са средњим увом, односно равнотежом. Прве симптоме осетио сам у јулу 2005. године, баш на дан када сам са колегама из Историјског архива у Краљеву отишао на једнодневни излет на Копаоник. Тог јутра сам из чиста мира два пута пао у купатилу, а затим и у ходнику. Но, уз сестрину помоћ стигао сам аутобусом до зграде у којој је смештен Историјски архив, где ми је једна од запослених дала да попијем „бруфен“. Вртоглавица је трајала целим путем, да би намах престала када смо стигли на одредиште. За дивно чудо, пешачио сам узбрдо и низбрдо без проблема, јео обилно и попио неко пиво у „Колиби“, и по старом обичају заборавио на одлазак код доктора по повратку у Краљево. Но, све ме је стигло две године касније. Морао сам да испијем неколике лекове у већим количинама, и да пар недеља проборавим у затамњеној просторији, држећи главу на јастуку у одређеном положају. Наравно, неколико месеци се нисам усуђивао да станем пред екран рачунара.
Стално је, дакле, било неких отежица, неких сметњи и препрека за штампање и издавање монографије. Миланко би понекад, када би се повела прича о томе, одмахнуо руком, у смислу „нема од та посла ништа“, а чешће би скренуо разговор на другу тему. Ретко када је себи дозволио излив незадовољства, али ти ретки тренуци су били … хммм… баш за памћење. Није ту много помагала околност да је био заступљен у више луксузних каталога објављених после значајних конкурса за карикатуру. И ми остали из друштва, склони писању, били смо заступљени у неким зборницима, али смо имали и одштампане књиге као аутори. Истина, Миланко је био коаутор са Димитријем књиге ТЕШКА НОЋ, а са мном књиге НИКОМ НИШТА, док се у осталим нашим издањима појављивао као аутор пратећих карикатура и слика. Но, претходне године је напокон објављена и прва књига песама Драгана Бунарџића, БЕЗДУШЈЕ, а после минијатурних књижица издатих уз помоћ Комесаријата за избеглице коначно је и Илија Шекуљица дочекао једно лепо опремљено издање своје књиге сатиричних афоризама и епиграма (УЗИМАЊЕ МЕРЕ).
Рачунајући да могу још да допринесем садржини будуће монографије, одабрао сам текстове који приказују Миланка и његово стваралаштво из различитих углова. За ту намену текст је осмислио и електронском поштом доставио песник и сатиричар Душко М. Петровић.
Прочитај Душков текст
Из опширнијег Димитријевог текста одабрао сам „ударни“ део, јер се суштински уклапао у садржину монографије.
Прочитај Димитријев текст
Био сам уверен да није пожељно да у монографију унесем свој текст који је већ био објављен, било у неком од каталога, било у неком од медија. Зато сам делове више приказа „прерадио“ у песму посвећену Миланковом делу. (Пар година касније написао сам текст којим сам био изузетно задовољан, али је тада Миланко већ „преузео ствар у своје руке“, о чему ће тек бити речи.)
Прочитај песму “Награда и казна“
Крај 2007. године обележили смо децембарском изложбом Миланкових карикатура.
И ма колико се Миланко дурио, сматрајући да овакав приказ није адекватан за садржину монографије, био сам одлучан у намери да епитаф „каменоресца“ Драгана Бунарџића, посвећен нашем карикатуристи, чини друштво већ наведеним текстовима.
Организатор је поново био Дом културе „Рибница“, али је изложба по први пут приређена у кафе-галерији Биоскопа „Кварт“, код „мултимедијалисте“ Боривоја Боре Тошића.
За ту прилику урађен је наизглед једноставан каталог, којег бих назвао „преклопни“, за разлику од дотадашњих „хармоника“ и „свешчица“. Припрема је урађена на положеном А4 формату, као троделно „лице“ и троделно „наличје“. За дивно чудо, идеја је наишла на Миланково нешто-између-одобравања-и-одушевљења.
Ево како је изгледало „лице“ (зовем га тако што је на њему насловна страна каталога, али и последња страна, обе видљиве у преклопљеном обличју):
Троделно „наличје“ садржало је у себи укупно шест карикатура, по две на свакој страни. Покушаћу да што једноставније објасним „фору“ око преклапања.
Држите пред собом „наличје“, и преклопите трећи део преко средишњег. На горњој страни преклопа сада је први део „лица“ (са карикатуром окаченог носиоца чарапе на глави). Затим преко овога преклопите први део „наличја“. Горе вам остаје трећи део „лица“ као насловна страна каталога (ко, шта, где и када), а доле други део „лица“ (основни подаци о Миланку, награде и Димитријев текст). Ето, што једноставно кад може компликовано, макар када је објашњење у питању!
И поред наведених потешкоћа, наш Краљевски сатирични круг наставио је да се бави свакодневицом на једино могући начин, што се могло видети у обновљеном „Чичку“, који је од 15. августа 2007. године излазио као подлистак недељника „Краљевачке новости“. Прихватио сам се уређивања, и тиме сам се бавио све до нове, 2008. године, када је уређивање преузео Драган Бунарџић. Осим Миланкових, заступљене су биле и карикатуре Саше Димитријевића.
IV
Изборна 2008. година донела је Краљеву политичке турбуленције које су потрајале више година. Краљево је у претходној години законом добило статус града, а после више председника општине и првог градоначелника, др Милоша Бабића (који ће, нажалост, после избора поживети само неких осам месеци, и напустити овај свет у фебруару 2009. године услед срчаног удара). Две године пре одлуке Уставног суда кренуло је у Краљеву са прекрајањем изборне воље грађана, куповином одборника, прелетањем у друго јато, сваковрсним уценама, претњама… Стварност је почела да превазилази по интензитету било какву сатиричну обраду. Доказ за наведено на републичком нивоу су тадашње минхаузеновске приче о „социјално одговорној Влади“, као и реализација „историјског помирења“ ДС-а и СПС-а. Део тога обрадили смо у „Чичку“, свесни немогућности да адекватно прикажемо све апсурде и парадоксе који су се умножавали и обесмишљавали све иоле вредно, часно, паметно и храбро у овом народу.
Што се монографије тиче, све карикатуре до тада одабране биле су адекватно форматиране, у одговарајућој резолуцији, са унеколико смањеним контрастом, примереном сенком и „осветљењем“, а добиле су и радни назив и редни број по редоследу појављивања у припреми. После завршетка изборне трке, и мог ангажовања у Изборној комисији, ред је био да се протекла дешавања пропрате на достојан начин. А шта је боље за ту сврху, него да се организује изложба карикатура Миланка Каличанина? У опуштеној атмосфери кафе-галерије биоскопа „Кварт“ 15. јула одржана је ова изложба. Као домаћин вечери, Димитрије Јовановић је Миланкове карикатуре обухватио одредницом „невесела слика Србије“, док је Душко М. Петровић, специјални гост који је отворио изложбу, био лирски расположен. Пратећи каталог је уз старије обухватио и нове Миланкове карикатуре, а на последњој страни нашла се и моја већ поменута песма „Награда и казна“. Но, по већ устаљеном обичају, Миланко је као нове понудио известан број накнадно обрађених и „бојадисаних“ старих карикатура.
Погледај неке од Миланкових карикатура из каталога
Крајем 2008. године преузео сам од Миланка помоћу флеш меморије скенове нових, тематски повезаних карикатура. Већина од њих три године касније чиниће друштво Димитријевим афоризмима у књизи Још кад би писци престали да пишу. Али, књига је штампана у црно-белој техници, тако да ове карикатуре нису дошле до потребног изражаја. Зато сам искористио прилику, па сам на овом сајту поставио оригиналну припрему књиге, са карикатурама у боји. Била би гре’ота, заиста, да овакве карикатуре изгубе изражајну снагу, поготово у случајевима када и боја има своје посебно значење. Уосталом, погледајте и уверите се! Погледај Миланкове карикатуре – крај 2008.
* * *
Пишући последњих дана у овој теми, користио сам (непоуздано) сећање и (релативно поуздане) податке смештене у фајловима мог рачунара. Остављао сам на завршетку дневног писања напомену „наставиће се“, коју бих наредног пута померио на крај новог прилога. Овога пута остављам то претходно „наставиће се“ на свом месту, због околности која је само наизглед коинциденција. Наиме, у јучерашњем наставку навео сам тематски повезане карикатуре, а у прилогу, на крају, на првом месту поставио ову карикатуру.
Миланкове карикатуре најчешће немају речи, односно наслов, тако да сам бивао принуђен да их именујем, ради лакшег налажења у рачунару. Ову сам назвао „Миланко мири Србе“. Управо ова карикатура објављена је у данашњем броју „Вечерњих новости“ (23. март 2014. године). Заиста је чудновато да скоро 6 година после преузимања скенираних карикатура, међу њима и ове, пишем о томе, а да већ сутрадан „најистакнутија“ карикатура буде заступљена на страници дневног листа посвећеној хумору и сатири.
Сустигла нас је и 2009. година, у много чему пресудна. На локалном политичком плану СПС је, по узору на републички ниво, коначно преломио, односно окренуо ћурак наопако – раскинута је до тада владајућа коалиција, и направљена нова, са представницима листе „За европску Србију“. Коначан епилог уследио је у фебруару, само два дана пре смрти градоначелника др Милоша Бабића. Захваљујући, поред осталих, присуству и гласовима ДСС (који је заједно са НС на изборима освојио 16 одборничких мандата, илити 8 + 8), одржана је седница Скупштине града Краљева на којој је изабран нови председник Скупштине, Миломир Шљивић (СПО при ЗЕС).
Већ сам поменуо Миланков обичај да се врати старим темама, и да већ обрађеној идеји подари ново „паковање“, уз повремено додавање новог значења. Наведено ће бити јасно, боље речено – очигледно, ако упоредите следеће три карикатуре. Прва од њих потиче од раније, а коначно сам је обрадио 2007. године, у поновљеном поступку о којем је већ било речи. Јасна, свевремена карикатура, која нам поручује каквим су искушењима подложни они који искрено, савесно и без задршке указују на негативности, пропусте и грешке (власти, дакако). Следећа карикатура (за коју мислим да је била послата на конкурс „Пјер 2008“) једноставнија је у изразу, али уз добијање новог значења. Свидела ми се толико, да сам је одабрао за корице моје књиге Цепање по вертикали, објављене неку годину касније. И трећа карикатура, која је на мом рачунару смештена под фајл „07. 04. 2009“ (колико се сећам, по датуму преузимања на флеш меморију) представља колор верзију првобитне карикатуре. Оваквих примера има доста у Миланковом опусу, и само од њих, као и од приче о њима, могла би се направити хвале вредна монографија. Ипак, не верујем да би то наишло на његово одобравање.
Ова неверица поткрепљена је и свешћу о повременим манифестацијама устаничко-хајдучке природе нашег карикатуристе. Примера ради, у првој половини августа 2009. године, после свих отезања, притезања и натезања око монографије, проблема на послу и тада актуелних дешавања у земљи, Миланку је у касним вечерњим часовима нешто препунило чашу трпељивости, и послао ми је ес-ем-ес поруку, у којој се „задњи пут“ поставља питање да ли ћу „најзад“ да му дам „моју припрему за његову књигу“. Ово „најзад“ се у даљој размени порука претворило у „одмах“, односно у „сад ил’ никад“, што је подразумевало да седнем у такси и да на Миланкову кућну адресу донесем припрему, односно 4 CD-а (радна верзија монографије и обухваћене карикатуре) и 1 дискету (одабрани текстови). Некако се ипак дошло до тога да припрему донесем сутрадан, не на кућну адресу него на „пословну“. Од тог 10. августа 2009. године преправљена и унеколико допуњена верзија монографије налази се (и) код мог друга, колеге и сатиричног саучесника.
Али, главни догађај са радосном објавом која представља делимичну компензацију за многе муке и невоље, управо је предстојао.
(наставиће се)
Први пут објављено 15. марта 2014.
