Словенско друштво је, као прву у едицији „Коло Вештог Бојана“, објавило књигу песама Радета Јанковића „Бесмртне ране“. Аутор, рођен 1956. у Црноречју испод Ртња, већ је познат посетиоцима овог сајта, што по приказу претходног прозног дела „Глуво доба“, што по властитим текстовима, нарочито онима са темом очувања православне духовности. Наш Црноречанин остаје запитан над речју, њеним настанком и смислом, при чему повремена резигнација никада не досеже размере које реч наливају црнилом. Следи предговор за књигу „Бесмртне ране“, која је представљена у Краљеву 24. новембра 2016. године, на Светога Мрату. О промоцији и учесницима ускоро ћете читати у посебном тексту.
Када неко попут Радета Јанковића одлучи да у зрелим годинама објави песме писане пре двадесет па и тридесет година, придружујући им оне таман „укртеле“, односно одлежале од пет до десет година, читалац се природно запита које су врсте мотиви који писца покрећу на такву работу. Тим пре, што је аутор већ објавио два значајна прозна остварења, Глуво доба и Црну књигу Црноречја. Најлогичније објашњење јесте да аутор дуго времена није желео да са другима дели своју танкоћутну интуитивну спознају и своје страсти. Ако је то тачно, радозналост иште одговор на ново питање – зашто баш сада? Онај ко је ишчитао Радетове песме, наћи ће одговор. Само треба да одмота клупче. Када га до краја одмота, спознаће да је конац конца све време био запретен у његовој души. Да ова песничка нит не омогућава излаз, да јој циљ није да читалац одмакне, него да се примакне. Самоме себи.
У целини Рани јади Јанковићеве запитаности над смислом постојања и опстојавања, над временом, Узвишеним и Бесконачним гдегде добијају меланхоличну ноту, несвојствену добу раног младалаштва на које указује назив поглавља. Запажамо да су песме настале када је њихов творац имао тридесет, па и неку годину више. Као да су рани јади, које је песник са стрепњом осетио још у дечачком добу, у међувремену добили нешто од племенитог букеа својственог личностима које на душу много полажу и целога себе улажу. Познато је аутору да су реч и бележење речи различите ствари, те да је на човеку да у тој различитости одржи и суштинску сличност, не дозвољавајући прелазак у супротност. Није доказ о правом постојању разбијање тишине, нити попуњавање белине – човек своје човештво потврђује самопрегорним трагањем за одзвуком праве речи (боље речено: Слова) у властитој нутрини, чак и када предосећа да је и без њега „савршенство довољно само себи“. У тешкој покори коју је себи наменио песник се пашти да разобличи лаж и разобручи истину, болно свестан да су многа стремљења наливена отужном театралношћу и себељубљем. Када свест о нужности заједнице за опстанак личности и сазнање о истоветности са другим(а) напокон пробију све наслаге лагодних заваравања, долазимо до места одакле све почиње: „ти и ја смо / они / а они су / ми“. Не чуди што је песма из које су узети ови стихови млађа од других песама из ове целине, осветљавајући својом младошћу песниково искуство и стицање моћи да са мање речи јасно искаже оно што је наслућивао у претходним годинама.
Цивилизације тону у историјском времену, иако је сјај њихов показивао накану да се утврде у вечности, за коју се њихово трајање и потонуће дешава у трену. Бреме античког наслеђа (како гласи и назив овог циклуса песама) понекад се претвара у баласт, чију муку ношења увећава свест о сумњама, искушењима, надањима и хтењима која се понављају кроз векове. Остварење наше намере да нечега нема, да му конац видимо, подразумева да то нешто претходно препознамо у себи, да се поистоветимо са њим. Исто бива и са реализацијом тежње да нечега има. Сами размотавамо клупче, сами заплићемо и расплићемо Аријаднине нити у грешноме хтењу да властитом разуму изнова принесемо жртву свог најдубљег знања. Пред стрепњом, коју вековима осећамо, истурамо као штит проверене вредности: храброст, моћ, верност, постојаност, славу, слогу, одлучност. А онда нас сумња одвуче даље, слеђене од помисли да наше вредности падају пред дашком ветра, пред једним погледом, пред сујетом чији смо пораз поносно славили, пред тугом због пролазности… И схватимо да стрепња није претећа ни злослутна, да треба добро да је ослушнемо.
Одлучио је наш песник да не таји своју резигнацију због пролазности времена и неуспеха да се љубавнички занос одржи као посебно достигнуће. Намеран да прокаже опсену и варку, остаје рањив попут детета пред оним што превара стварно значи. И када исмева превару и њену образину, и када медне речи шапуће, песник властито постепено ишчезнýће шапуће себи као опомену, смирујући зловољу због тога што се пре много година није досетио да почне да расплиће нит. Зато касније, у сенци „Младог Вертера“, мукотрпно одмотава клупко унатраг, а када досегне себе ондашњег види исти постојани бол, тек унеколико лишен потмулости и дубине одјека. Никада уљуљкан и нимало утешен у наручју времена, он пребирања и џарања по властитом сећању врши без нервозе, али и без смирења. Несмиреник не признаје смирај, али му душа дрхти када угледа „како на уздрхталу површину / избија смола сипине крви“. Свако џарање повредом бива, ма колико се штапом пажљиво разгртало, и ту је недовољан мелем чији су састојци угојена месечина, крик галеба, реч „као језеро дубока“, у крљушт претворено паперје…
Да, слобода уме да заболи, док је ропство почесто лагодно, писао је о томе Николај Берђајев. Туга је неизбежни усудни пратилац слободе, чини слободу потпуном, као што и слобода оплемењује тугу, пева у овој књизи Раде Јанковић. Освајање слободе је потврда тежње ка савршеноме и реализација благодатне слободе избора да се слободно живи и воли. Туга, која се не да насликати нити гестовима демонстрирати, потврда је трошности и кратковекости овоземаљштине, али и залог за Узвишено и Вечно. Оно трошно, грешно и надасве смешно у нама, иште заборав бола и пролазност туге, као да ће тиме за себе и нас прибавити оздрављење и спас. Почесто је несувисло олакшање најтежи терет, а и „живот понекад / уме да задоцни“, па се то све збраја, пребројава и одбројава док земља не наплати „дуг преостали“, и не започне Божје сабирање и одузимање.
Тиха резигнација је праћена цинизмом чији је оштри врх уперен према сопственом себичлуку и егоизму, опстајући на ивици да се не би сатирично забõ. Ипак, далеко је више сумње, од оне племените врсте којом се снажи вера и подстиче дух. Туга Радетова, вишевековна, горка и смислена, зна своју вредност не дозвољавајући да се преобрази у очајање. Али, и искушења су вишевековна и смислена, а уз то и слатка. Прелепи Саломин плес траје ли, траје, а питање које са златног послужавника поставља Јованова глава – „Ако није од Бога / одакле долази та твоја снага?“ – остаје без одговора. Зато што је општепознат, а не зато што не може да се докучи. Разрешење времена историјског појмљиво је у томе времену, довољно је да се погледа „са оне друге његове стране“, и да се пажљиво ослушне „немушти говор времена“. Ко успе да поглед задржи, неустрашен, уверен и веран, осетиће да се у њему разбудила до тада дремљива „дубока сенка Светог Наума“. Да успе, пре ће онај који поздравља сваки поток „ко свету воду Јордана“, који зна да је „мало / највеће богатство“, и којем мирис тамњана може да одзвања у ноздрвама, све и ако и даље жели – па чак и молитву упућује – да се расточи и разлије „у модрину њених зеница“. Тако наш песник у себи и нама мири античку страст за животом са наговештајем апокалиптичне победе над смрћу.
