Означивши, дакле, Горски вијенац као спев који позива на егзекуцију, те да је Његош, „иако епископ православне цркве“, прекршио Божји закон „не убиј“, Шемсо Аговић покушава да то аргументује помоћу стихова из којих се види да „Његош-Данило“ (Аговић у целом тексту ставља знак једнакости између владике Рада и владике Данила) „признаје да народ који је примио ислам није крив, али он [песник Његош, односно владика Данило] свеједно не одустаје од накане да га уништи“.
Није више никакво чудо кад се о Горском вијенцу владике Петра II Петровића Његоша проговори као о „геноцидном“ спеву и творевини која је инспирисала чак и најновије балканске сукобе, оне „при свршетку“ XX века. У последње време је на рачун Горског вијенца изнесено толико негативних оцена да је много чудније ако се о Његошу и његовом најгласовитијем песничком делу чује нешто похвално.
Такве негативне оцене, међутим, најчешће нису плод књижевних, него превасходно политичких и националистичких ставова, мада истини за вољу, неретко се и позитивне оцене Његошевог рада најпре дају из националног, па тек онда из литерарног угла.
Због свега тога, готово да и нема ничега новог у чланку под називом Сјај и тама „Горског вијенца“ (http://www.bosnjaci.net/prilog.php?pid=61009) аутора Шемса Аговића, јер и овај је текст писан у кључу према којем се чувени спев црногорског владике посматра као надахнуће братоубилачких сукоба и геноцида једне нације над другом.
Оно што овај текст, ипак, издваја од гомиле сличних и чини га још фрапантнијим јесте крајње погрешно тумачење двају Његошевих стихова, а да грешка буде кобнија, аутор текста је управо на таквом (погрешном) читању засновао све остале своје ставове. Логично, једно погрешно тумачење довело је до нових закључака који не само да су погрешни, него су и забрињавајући, а опет довољно шокантни и интригирајући да привуку пажњу јавности, безмало као да су истинити.
Означивши, дакле, Горски вијенац као спев који позива на егзекуцију, те да је Његош, „иако епископ православне цркве“, прекршио Божји закон „не убиј“, Шемсо Аговић покушава да то аргументује помоћу стихова из којих се види да „Његош-Данило“ (Аговић у целом тексту ставља знак једнакости између владике Рада и владике Данила) „признаје да народ који је примио ислам није крив, али он [песник Његош, односно владика Данило] свеједно не одустаје од накане да га уништи“.
Аговић дословце овако цитира стихове из Горског вијенца који му служе као крунски доказ „геноцида“:
„Да, нијесу ни криви толико; (760)
премами их невјера на вјеру,
улови их на мрежу ђавољу.
Што је човјек? Ка слабо живинче.
Пиј шербета из чаше свечеве (767)
ал’ сјекиру чекај међу уши.“
Не само што Аговић дотичне стихове означава као „појам нечојства“ и доказ да владика Данило, у почетку „сирак тужни без нигђе никога“, еволуира „у страшног тиранина, који звјерски масакрира недужни народ“ – не само што аутор извлачи такве брзоплете закључке, него прилаже и једну крајње неприкладну илустрацију састављену из три оригиналне слике: Његошев портрет с десне стране, у позадини Његошев аутограф, а са леве стране фотографија на којој група људи (припадници војне или паравојне формације) мучи разголићеног заробљеника и спрема се да га убије (или га осакати) секиром!
Врхунац заблуде и неприкладности јесте наслов који је Аговић дао слици: Појам нечојства: „Пиј шербета из чаше свечеве ал’ сјекиру чекај међу уши“.
Очигледно је Аговић прочитао цитиране Његошеве стихове на овај начин: буди муслиман, али знај да ћемо те ми, хришћани, мучки убити.
Ово је заиста одличан пример до чега све може довести неразумевање изворног значења Његошевих речи.
Да се, међутим, не ради о случајној омашци или непознавању чињеница, него о намерним, па можда и злонамерним циљевима, доказ може бити и то што Аговић није у целини цитирао одломак који му је послужио као доказ „геноцида“ у Његошевом спеву. И сâм је Аговић у заградама нумерисао стихове и ставио читаоцима до знања да су цела три стиха прескочена. А то нису небитни стихови:
Мед за уста и хладна приоња
а камоли млада и ватрена –
слатка мама, но би на удицу …
Осим тога, Аговић ничим није означио да су стихови 767–768 у оригиналном Његошевом тексту стављени под наводнике, и то не без ваљаног разлога: јесте да њих изговара владика Данило, али он говори о османлијској политици, а не о својој; дакле, владика у сажетом облику цитира туђе ставове, туђу идеологију, па је зато цела мисао под наводницима.
Најзад, а можда је то и најбитније, везник „ал’“ уопште не значи „али“ (супротни), него „или“ (раставни везник), па се два контроверзна стиха овако тумаче: или прихвати ислам као своју веру, или очекуј да будеш убијен – тако су турски освајачи примамили и натерали један део народа на исламизацију.
Може се даље расправљати о томе да ли је османлијска политика била заиста увек тако насилна, може се довести у питање закључак владике Данила о исламизацији као последици уцене, могу се истаћи и случајеви добровољног прихватања муслиманске вероисповести ако за то постоје валидни докази – али се наведени Његошеви стихови никако не могу тумачити као претња православног становништва муслиманским суседима.
Да владика Данило кроз два карактеристична стиха сликовито говори о турској политици исламизације, одавно су показали и доказали најеминентнији стручњаци и проучаваоци Његошевог дела, па и њихови закључци обарају тезе које кроз свој текст провлачи Шемсо Аговић.
За издање Горског вијенца у оквиру Целокупних дела Његошевих, Видо Латковић наводи народну песму „Синови Иванбегови“, у којој син Ивана Црнојевића Станиша и његови саборци прелазе на ислам „под претњом да ће бити смакнути ако то не учине“ (Горски вијенац – Луча микрокозма, Београд 1979).
Александар Младеновић наглашава да се црногорски мухамеданци из времена владике Данила заправо и сматрају потомцима Станише, односно Скендер-бега Црнојевића и његових другова који су „примили ислам у Цариграду, а којима је, после битке на Љешкопољу, као заробљеницима било дозвољено да се населе у Црној Гори“ (Горски вијенац, Цетиње 1996).
Слободан Томовић дао је вероватно најсликовитије тумачење: „припадај Мухамедовој вјери, или ћеш проћи као свиња коју домаћин у Црној Гори убија снажним замахом сјекире (ушицама), управо између ушију“ (С. Томовић, Коментар „Горског вијенца“, Никшић 1986).
А већ из самих стихова народне песме видимо да се облик „али“ користио у значењу „или“: „Чуј ме добро, Црнојевић Станко, ал’ ћеш твојом вјером преврнути, али нећеш главе изнијети…“.
Међутим, као што је већ наглашено, једно погрешно тумачење било је довољно да Аговић извуче закључке како Горски вијенац „апологетизира злочин као такав“, да је ово дело „пука мегаломанска похвала злочину против човјечности“, и то „супротно људским и Божјим правилима“, јер спев иде од „уништења једне цијеле људске заједнице“, преко „убијања младих невиних заљубљеника“ до „пребијања психички обољеле женске“, док је „понижавање и ругање противнику“ наводно „основно средство борбе у спјеву, како пак приличи класичном памфлету“, при чему је главни мотив „у етнички чистој средини учврстити своју власт“.
Аговић је на свој начин анализирао и специфичан положај владике Данила: „ако не може као султан попут тиранина владати великанским царством, може својом подловћенском Црном Гором“, али – наставља Аговић – владика „кани владати монолитном заједницом, зато претходно мора у њој уништити муслимане, своју ’браћу’ и суграђане, који ту као мањина неколико вјекова живе у својој вјери, градећи своју културу и традицију“.
Следи закључак да је Данило притиснут „тежином комплекса мање вриједности због немоћи да се обрачуна са султаном“, а како „за неку велику битку нема снаге“, онда „смишља паклени злочиначки план о ’истрази потурица’ и у коначници га остварује и слави“.
Илустрације ради, навешћемо још један пример Аговићевог погрешног разумевања Његошевих стихова.
Наводећи чувени стих „Турци, браћо – у кам ударило“, Аговић указује на једно тумачење Вука Врчевића и одмах га означава као – фалсификат. Наиме, према Врчевићу, израз „у кам ударило“ изговара се онда кад човек призна да је нешто погрешно рекао (према народном схватању, грех, односно погрешна изјава, треба да се претвори у камен), што би значило да се Његошев војвода Батрић истог тренутка ограђује од тога што је муслимане назвао својом браћом. Аговић, међутим, сматра да је Врчевић био „шокиран чињеницом да Србин-Црногорац ословљава Турке са ’браћо’“, па да је зато смислио „невјероватно лажно објашњење“.
Да би поткрепио своју тврдњу, Аговић цитира и Његошевог Скендер-агу: „Што је ово, браћо Црногорци“ – тај стих би, према Аговићевом мишљењу, био доказ „да су се муслимани и православци у подловћенској Црној Гори међусобно ословљавали са ’браћо’“.
Нико, међутим, није спорио, па ни Врчевић, да су се припадници двеју религија у Црној Гори међусобно тако ословљавали, а управо и речи Његошевог војводе Батрића иду у прилог тој тези, јер „схвативши да је потурице нелогично називати браћом, иако то они поријеклом јесу, војвода Батрић је направио иронију на сопствени исказ“ (С. Томовић). Према томе, Врчевићево тумачење не оспорава чињеницу да су се православци и муслимани заиста међусобно називали браћом, него указује на битан моменат раздора, када један Црногорац у сународницима друге вере више не види браћу, него потпору окупаторске силе, па се наглас одриче и сопствене навике да их назива браћом.
То што муслимани у Његошевом спеву не користе израз “у кам ударило” кад називају хришћане браћом, такође може имати објашњење: муслимани тако поступају како би подсетили хришћане на сродство, можда мислећи да неће доћи до сукоба ако код владике и његових поданика превлада крвна веза над верским различитостима (у том су духу и сачињени ликови Скендер-аге, кавазбаше Ферата, Мустај-кадије). И заиста се нижу стихови и стихови док владика Данило с муком закључи да је, у дотичном историјском и политичком моменту, религија ипак пресудан фактор, па макар то значило и директни удар на сроднике.
С тим у вези, одавно је изнесено мишљење да Његошу није сметао ислам као религија, него му је сметао ислам као државна вера Турске царевине, као вера окупатора и повлашћених слојева над потлаченим хришћанима, а посебно зато што је мухамеданство одувек служило окупаторима као средство („слатка мама“) за стварање раздора међу браћом.
Ако Његош има нешто против својих сународника муслимана, то је зато што их „окривљује у мјери у којој су они несвјесни чиниоци поробљавања сопственог народа, укидања његове историјске аутентичности“ (С. Томовић). То су и једини прави разлози који су руководили владику Његоша да своје мисли и муке преточи у гласовите стихове Горског вијенца.
Истини за вољу, Шемсо Аговић јесте на правом трагу што лик владике Данила без резерве изједначује са историјском личношћу владике Рада: „Данило је Његош, и Његош је Данило“. Али, они нису једно зато што је обојици власт била „опојно примамљива“ нити зато што су били завидни султану и „осталим великим европским владарима и војсковођама“, него зато што су, сваки у свом времену, били свесни тешког положаја на коме су се затекли и још тежих одлука које их чекају, поготову кад је у питању сукоб са представницима непријатељске силе који су, ни мање ни више, него сународници, а неретко и блиски сродници.
Литература
П. П. Његош, Горски вијенац – Луча микрокозма, Београд 1979.
Петар II Петровић Његош, Горски вијенац, Цетиње 1996.
Слободан Томовић, Коментар „Горског вијенца“, Никшић 1986.
(Изглед и опрема текста Словенски вѣсник)