– Жена као део породице и нације према научном тумачењу
доктора Милана Јовановића Морског
Како жена нигде не достиже у свом развијању човечију снагу, појамно је, да она заузима место између човека и детета. И доста сведоче то многа, како телесна, тако душевна својства у жене, која су сходна дечијим својствима. Од првих навешћемо само хитрије и непоузданије покретање, и тањи глас; од других љубав према накиту, игранки, блеску, већи степен таштине, жељу да гледа чудновате и потресне догађаје и друго. Види се отуда јасно, да жена није и не може бити позвана од природе да управља, већ да буде руковођена од јачег човека.
М. Ј. Морски
Ово је цитат из књиге Дијететика за више женске заводе, која је објављена у Београду 1866, а чији је аутор доктор Милан Јовановић, доцније познатији као светски путник назван – Морски, понекад и Бомбајац.
Данас би овакви ставови итекако били запањујући све и да су усмено изречени, а камоли да се нађу у једном уџбенику који је држава одобрила, па зато треба посветити пуну пажњу не само књизи и њеном аутору, него и епохи која је такву научну мисао баштинила, како би се видело да ли ипак постоји могућност за разумевање наведених схватања, чак и ако се гледају из перспективе данашњег друштва.
Јасно је да цитирано мишљење припада давно прошлом деветнаестом веку, а и аутор Дијететике у свему је био човек тог столећа, па и самим физичким присуством: рођен је 1834. у Јарковцу, у тадашњем аустријском Банату (и крштен као Манојло, да би доцније променио име), а умро је 1896. у Београду, престоници Краљевине Србије. Већ се на први поглед види да живот др Милана Јовановића обухвата време преломних дешавања за српски народ и Србију, која политички тек стасава и успут изграђује културне и научне институције трудећи се да надокнади пропуштена достигнућа на свим пољима.
Ко је тачно био Милан Јовановић Морски – донедавно није било лако одговорити на то питање, јер се о овој значајној историјској личности веома мало писало и говорило, иако је реч о човеку који је био не само непосредни сведок бројних епохалних догађаја у српској култури и науци, него је по много чему његов рад имао пионирски карактер у српском друштву.
Стекавши медицинско обра-зовање у Бечу и Лајпцигу, Јовановић је предавао у школама које су саме по себи представљале почетак модер-ног школства у Србији, притом је обогаћивао наставу сопственим уџбеницима, међу првима писао комаде за тек основане националне театре у Новом Саду и Београду, преводио и Шекспира (Мера за меру), као лекар радио на двору црногорског књаза Николе и помагао херцеговачким устаницима, зачетник је позоришне и музичке критике у Срба, био је члан Српског ученог друштва и Српске краљевске академије, потпредседник Матице српске, секретар Српског лекарског друштва, а један је и од оснивача Српске књижевне задруге. Поврх свега, он је, у својству бродског лекара, походио обале Индије и Кине, пловећи од Трста до Шангаја, па иако сигурно није био први Србин који је доспео до Далеког истока, ипак је вероватно био први који је показао огромно интересовање за историју, традицију и културу тих удаљених земаља, а затим покушао да то непосредно представи српској публици кроз сликовите путописе и есеје о оријенталним књижевностима, посебно о индијској.[i]
Али, као да је доктор Морски једног момента претерао са својом ерудицијом, свестраношћу и космополитизмом – бар је тако деловало у ондашњим академским круговима – јер чим је проговорио о староиндијској драми, као главни недостатак таквог научног истраживања истакнуто је – ауторово непознавање санскрита, језика древне Индије. Узалуд је било доказивати да се ради о врсном познаваоцу латинског, немачког, руског, енглеског, француског, мађарског и италијанског језика, узалуд је било говорити да и многи преводиоци Шекспира не познају енглески него преводе са немачког језика – узалуд, јер једном за свагда, др Милан Јовановић остао је у београдској чаршији упамћен као господин који не зна санскрит, а све захваљујући негативној оцени од стране еминентног књижевног критичара Љубомира Недића.[ii]
Иако је Јовановићево име незаобилазно кад се говори о почецима и првим редовним колима Српске књижевне задруге,[iii] иако се његова биографија нашла у тротомној енциклопедији Андре Гавриловића Знаменити Срби XIX века (Београд–Загреб 1901–1904), ипак је доктор Морски врло брзо након смрти пао у заборав, а његово је дело потпуно скрајнуто, о чему довољно говори и чињеница да се Јован Скерлић ни у једном свом тексту, па ни у чувеној Историји нове српске књижевности (Београд 1914), није посебно дотакао Јовановићеве књижевне и културне делатности. Као да је и у погледу сећања и успомене доктор Морски заувек остао у – деветнаестом веку.
Ако је у наредних сто година и било говора о др Милану Јовановићу Морском, углавном су у питању радови који нису могли привући пажњу шире публике,[iv] а прва се обимна студија о овом лекару, писцу, културном делатнику и светском путнику појављује тек 2017, и то из пера др Снежане Вељковић.
Књига карактеристичног наслова Господин који није знао санскрит (Лагуна, Београд 2017) заправо је и једна панорама средине у којој је доктор Морски стасавао и радио, а с обзиром на то да је ауторка књиге лекар по струци, тим пре је фасцинантно како се сналази у тумачењу Јовановићевог беле-тристичког и књижевнокритичког рада, малтене као да јој је и књижевна наука ужа професија. Иако јој је сигурно лакше кад осветљава лекарску делатност Јовановићеву, јер ту је на свом терену, др Снежана Вељковић није поклекла пред тешким задатком да малтене буде прва која ће истражити, сакупити и приказати целокупан живот и рад тог непознаваоца санскрита, а притом дати и своје стручно мишљење не само о човеку чију биографију обрађује, него и о епохи која је тог човека изнедрила, и о средини која га је васпитала.
Донекле је др Снежана Вељковић својим марљивим и објективним радом демантовала и самог Јовановића, односно његов став да жена „заузима место између човека и детета“, те да је углавном сходна „дечијим својствима“. Ипак, можда је Јовановић био у праву кад је рекао да жену привлаче чудновати догађаји, јер се и десило да његова несвакидашња биографија буде први пут у целини проучена од стране једне жене, која је и сама очигледно фасцинирана Јовановићевим животом, чим се упустила у једно опсежно истраживање. У том погледу се неутољива жеља за сензацијама, наводно својствена првенствено женама, показала итекако корисном.
Осим педантног рада приликом састављања монографије, Снежани Вељковић мора се признати и велика доза објективности, можда чак и превелика у појединим моментима, јер се и од историчарâ донекле очекује да заступају и истичу свој став, па макар зашли и у субјективност.
Чак и кад у целости цитира Јовановићев пасус посвећен жени која „није и не може бити позвана од природе да управља, већ да буде руковођена од јачег човека“, др Снежана Вељковић избегава да било шта коментарише, а камоли да намеће своје лично мишљење – она ће, наиме, само напоменути да је такав став очигледно некада био доста распрострањен, те да су генерације и генерације биле тако подучаване. Тим крактим закључком је, уствари, речено много више, а на читаоцима је да сами закључе како су таква наука и васпитање могли утицати на формирање свести грађанског друштва у Србији тек ослобођеној османлијске феудалне власти. Да ли ће Јовановићева научна мисао бити протумачена позитивно или негативно, зависи првенствено од тога која је оријентација ближа читаоцу као појединцу.
Још би контроверзнија могла бити извесна Јовановићева схватања сачувана у рукописима који су тек након докторове смрти публиковани (у часопису Бранково коло, 1896), а где се посебно разматра питање породице и потомства. Као доследни традиционалиста, Јовановић сматра да је породица човеку најбоља мотивација за рад, а пошто неожењен човек „може с мало рада свој живот да обезбеди, то ће наравно привреда бити слабија онде где је брак редак“, па се отуда породица посматра и као основни стуб друштва, без које нема стабилне државе и нације.
„Деца су и циљ и природна последица брака“, истиче доктор Морски. „Неплодност је брачна пуст живот: ми тада не враћамо друштву оно што смо од њега добили, тј. живот.“ Најзад, Јовановић се позива и на историографију како би одбранио институцију брака: „и ако многи веле да народ вечно живи, ипак видимо да су угинули читави народи где не бејаше тврда основа брака“.
Васпитан у патријархалном духу, др Милан Јовановић није могао да разуме оне људе „који у браку мисле само на себе, на своју удобност и усладу“, а поготову је осуђивао жене које „тој удобности и услади жртвују свој пород“, напомињући и упозоравајући да се „природа оваквим људима грозно свети: кад наступи старост, кад тело малаксало потребује наслона – около њега нема одрасле деце која ће да га подупру, нема гдешто живе душе…“
Наравно да би овакви ставови данас наишли на тешку осуду, а све и када би били до последње речи истинити, ипак се ником не би дало за право, па ни једном лекару педагогу, да појединцу намеће интересе нације, државе и друштва. Штавише, Јовановићу би било замерено што неосновано и без икаквог повода прориче какву би старост могли доживети они који не буду имали деце. Најзад, ако се појединац и одлучи на потомство првенствено ради очувања нације, опет је у питању одлука тог појединца, па он не може да је намеће својој околини, а камоли да такве мисли уноси у званичне државне уџбенике.
Средином XIX века размишљало се потпуно другачије, сматрало се да је појединац обавезан према друштву које га је одгојило, према држави која га је школовала, па и према нацији из које је потекао, а сигурно би се тада нашао и велики број жена, можда и учених жена, које би биле сагласне са наведеним Јовановићевим ставовима, зато што у таквом учењу нема суштински ничег лошег, а поготову нема лоших намера, тим пре што се подразумевало да породица, поред воље за радом, доноси и искрену радост, па и праву вољу за животом.
Можда је штета што се др Снежана Вељковић није дубље упустила у разматрање радова које је у обимнијим изводима цитирала, јер неупућени читаоци њене монографије лако би могли Јовановићеве идеје пројектовати у данашњицу и прилагодити их актуелним проблемима и размирицама, па чак помислити да је доктор Морски био не само традиционалиста, него и националиста у шовинистичком смислу, изразити клерикалац и конзервативац, најзад и расиста који је брак и потомство посматрао само као средство за очување чисте нације.
Ипак, један податак из докторове биографије оповргава тврдњу о Јовановићу као загриженом националисти, јер супруга му је била Немица (Аустријанка) Тереза Лабор, а сем тога, њих двоје су дуго година били у браку пре него што им се најзад родио син, тако да вероватно и у томе треба тражити корен Јовановићевој жељи за очувањем нације кроз потомство, што се очигледно пренело и на стручне радове.
Може изгледати чудно што патријархалне и традиционалне ставове о жени и породици заступа човек који се школовао у Бечу, имао свестрана интересовања (од медицине до позоришта), доцније прошао и пола света – али одавно је познато колико су управо такви људи, где год да су се затицали, остајали верни свом кућном васпитању, свом народу и култури из које су потекли (макар она била и изразито патријархална), користећи притом своје знање и искуство да већ постојећу домаћу традицију унапреде, а не да је руше или из основа мењају тако што би вештачки уносили потпуно нове идеје стечене на страни.
Занимљиво би било знати да ли је др Милан Јовановић Морски због својих ставова био критикован од стране ондашњих феминисткиња, али ипак није сачуван ниједан доказ било какве расправе тог типа. Сасвим је сигурно да је Јовановић лично познавао Катарину Миловук, управницу београдске Више женске школе, извесно је да су њих двоје и сарађивали у једном периоду, могуће је да су улазили и у полемике, али сама чињеница да су и традиционалиста Јовановић и феминисткиња Миловуковица имали прилике да, свако за себе, јавно заступају своје ставове и промовишу их међу грађанском омладином, довољно говори о демократичности и слободоумности једне средине која се од турске чаршије претвара у варош европског профила.
Ако је имену др Милана Јовановића Морског било суђено да дуго остане заробљено у прохујалом XIX столећу, то се никако не би могло рећи за проблеме о којима је доктор Морски писао, јер они за наредних стотину година нису превазиђени. Напротив, и данас се могу уочити две изразито супротстављене струје када се говори о потомству, абортусу, браку и ванбрачним заједницама, положају породице у друштву, обавези појединца према држави и нацији, а посебно о правима, дужностима и улози жене, тако да је ова тематика итекако актуелна и на почетку XXI века, тим пре што се о њој јавно дискутује на свим доступним медијима и што се у расправу укључују све социјалне, политичке и идеолошке групације, од црквених великодостојника до невладиних организација.
И поред свега, колико год конзервативно и превазиђено деловали Јовановићеви ставови о улози жене у друштву, остаје чињеница да су написани из најбоље намере, јер кад доктор Морски говори о напретку нације и друштва, он заправо мисли на јединку која је нераскидиви део тог друштва и која треба најпре себе да усавршава (па и да сагледа сопствене мане), а затим да свој успех угради у напредак читаве средине, најзад и државе. У сваком случају, то много више личи на утопију него на клерикални конзервативизам.
Што се тиче Јовановићевог закључка „да жена није и не може бити позвана од природе да управља, већ да буде руковођена од јачег човека“, ту се много више мушкарцу указује на обавезе према жени, него што се жени одузимају било каква права. Мушкарцу се у дужност ставља заштита жене, а не њено подређивање или бацање у ропство. Ако већ „жена нигде не достиже у свом развијању човечију снагу“, тим пре је обавеза мушкарца да преузме улогу заштитника и одговорног вође породичне заједнице. А колико год да је претерано рећи како жену одликује „већи степен таштине“, опет сва одговорност пада на мушкарца ако због таквих жениних слабости опстанак породице буде доведен у питање. Јовановић у свом уџбенику не прави од жене робињу, него је заправо лишава велике одговорности, сматрајући да жена не треба да преузима на себе оно што није у стању да поднесе.
Разумљиво је што би данас овакви ставови одмах наишли на осуду ако би били јавно промовисани и пропагирани, али ако се сетимо да су доцнији развој друштва и промена целокупне друштвене свести донели жени још и бројне обавезе уз сва новостечена права, није наодмет запитати се да ли је др Милан Јовановић Морски жену одиста посматрао као неко ниже биће потчињено мушкарцу – како може деловати на први поглед – или ипак као једно нежно биће које заслужује и треба уз себе да има мушкарца достојног да је исправно води кроз живот.
Прва верзија текста објављена је у трећем броју часописа КУЛТ: Жене и наука
http://casopiskult.com/category/temat/zene-i-nauka/
_____________________________
[i] Биографија др Милана Јовановића Морског обрађена је, као посебна јединица, у Енциклопедији Српског народног позоришта, где стоји да је Јовановић био „лекар, књижевник, критичар, драматичар, светски путник и путописац, академик“ (http://www.snp.org.rs/enciklopedija/?p=5266). Ово је на интернету дуго била једина детаљна биографија доктора Морског, јер се на Википедији (https://sr.wikipedia.org/wiki/Милан_Јовановић_Морски) тек од недавно може наћи његов животопис. (Занимљиво је да још неколико историјских личности носи идентично име и презиме, међу њима и лекар са надимком Батут, такође један од оснивача Српске књижевне задруге: идентично име и професија, али и слична културна делатност, могу довести до тога да ове две личности чак буду поистовећене.)
[ii] Љ. Недић, „Индијске драме“, Српски преглед, Београд 1895, бр. 3.
Љ. Недић, „Одговор на књижевне клевете“, Српски преглед, Београд, 1895, бр. 7.
Јовановић је тим поводом објавио чланак „Књижевна клевета, посвећено пажњи др Љ. Недића“ у часопису Дело, Београд 1895.
[iii] Радови др Милана Јовановића Морског штампани су у следећим редовним колима Српске књижевне задруге:
Коло I (књ. 2): С мора и са сува. Црте др Милана Јовановића. 1892.
Коло III (књ. 16): Тамо амо по Истоку. Црте др Милана Јовановића. Свеска прва. 1894. (Прилог: географска карта Индијског океана и околних земаља у боји.)
Коло IV (књ. 25): Тамо амо по Истоку. Црте др Милана Јовановића. Свеска друга. 1895.
Коло VII (књ. 47): Горе доле по Напуљу. Путничке црте. Написао др Милан Јовановић. 1898. (Постхумно издање. Предговор написао Андра Гавриловић. Прилог: географска карта околине Напуља.)
[iv] Милана Јовановића Морског помињу Симо Матавуљ и Тодор Стефановић Виловски у својим мемоарима.
Загребачке Народне новине објављују 1934. чланак „Стогодишњица рођења српског књижевника др Милана Јовановића“, а 1935. у Годишњаку Матице српске излази текст Јована Грчића „Милан Јовановић Морски (1834–1896)“.
У крагујевачком Народном позоришту одиграна је 1956. Шекспирова Мера за меру углавном према Јовановићевом преводу, а 1968. у београдском Народном позоришту је, поводом стогодишњице изградње театра, приказан одломак из Јовановићеве историјске драме Краљева сеја.
Јовановићева лекарска делатност предмет је студије Сава Д. Пламенца: Др Милан Јовановић „Морски“ и његова дисертација (Београд 1974).
Пишући о заборављеним и скрајнутим српским писцима XIX столећа, Горан Максимовић дотакао се и путописне прозе доктора Морског (текст је објављен у Максимовићевој књизи Идентитет и памћење, Ниш 2011), а приредио је за штампу и Јовановићеву „шаљиву игру“ Несуђени (Београд 2011).
Међутим, све то није могло имати великог одјека у јавности, јер Јовановићеви радови (ни белетристички, ни књижевнонаучни, ни педагошки) нису се прештампавали дуже од сто година, а пошто се ни Јован Деретић у својој Историји српске књижевности (Београд 1983) није посебно осврнуо на књижевни рад доктора Морског, тиме као да је сенка заборава била још једном потврђена.