Душан Милијић: МАЖУРАНИЋ ИЛИ ЊЕГОШ

Душан МИЛИЈИЋ

Душан Милијић је рођен у Књажевцу 1987. године.

Апсолвент је српског језика и књижевности на Филозофском факултету у Нишу.

Пише есеје, књижевне критике, приказе и песме.

Члан је редакције портала МИНГЛ и сарадник портала ПОКАЗИВАЧ.

Радови су му објављени на сајтовима и електронским часописима КЊИЖЕВНЕ ВЕРТИКАЛЕ, КУТИЈА ЉУБАВИ, BLACKSHEEP, ЧУПАВА КЕЛЕРАБА, КУЛТ, ФИЛМСКЕ РАДОСТИ, КУЛТИВИШИ СЕ, PULSE…



Заборављена расправа о ауторству спева Смрт Смаил-аге Ченгића

„Жао ми је, кад тако радо читате моје стихове, што немам овде песму Ченгића. Знам да би вам се врло допала. Дође ми, вели, један, и кад сам му прочитао, зациганчи ми: дај ми, дај ми; и ја му дадох, а пријепис ми није остао“ – овако је, током боравка у Италији 1851. владика црногорски Петар II Петровић Његош говорио Љубомиру Ненадовићу, који ће то забележити и доцније објавити у Писмима из Италије (Ненадовић 1946: 64).

Љуба брани Иван-бана жива

Хтео то Ненадовић или не, управо је његово сведочење дало замаха расправи око ауторства спева Смрт Смаил-аге Ченгића, па су, у годинама на преласку из XIX у XX столеће, бројни српски и хрватски писци износили сопствене теорије, које су се кретале у распону од одбране Мажуранића, преко претпоставке да је Мажуранић на превару узео Његошев рукопис, до могућности да је Његош свесно дозволио (из политичке опрезности) објављивање свог спева под туђим именом.

Светислав Вуловић, Драгутин Прохаска, Љуба Ненадовић, Имбро Ткалац, Лазо Томановић, Аугуст Шеноа – само су нека имена која су мање или више учествовала у расправи или се у својим радовима дотицала спорног питања.

Иако је расправа својевремено сама од себе утихнула, иако се одавно сматра да је дефинитивно решена у Мажуранићеву корист, занимљиво би било подсетити се најбитнијих детаља и указати на оне моменте који су изродили претпоставку да је Његош прави аутор Смрти Смаил-аге Ченгића.

Изневши у чланку „Његуш и Мажуранић“ (часопис Преодница, Београд 1880) претпоставку о могућем владичином ауторству Ченгић-аге, књижевни критичар Светислав Вуловић донекле је очекивао подршку од Љубомира Ненадовића, који ће, међутим, одбацити било какву везу између Његоша и познатог спева о погибији Смаил-агиној. Чини се као да је Ненадовић хтео да своја Писма из Италије склони из жаришта расправе, да путопис не постане средство за оптужбу против Мажуранића.

Ипак, колико год се трудио да са Мажуранићевог имена и дела скине сумњу, аутор Писама из Италије својим је аргументима и претпоставкама такву сумњу могао само појачати, штавише несвесно пружити помоћ заговорницима теорије о Његошевом ауторству Ченгић-аге. То би се сигурно и десило да је Ненадовићево писмо, упућено Вуловићу, било одштампано одмах кад је написано, али оно је објављено тек седамдесетак година доцније, кад више није ни могло имати своју функцију.

Иван МАЖУРАНИЋ (1814-1890)

Да би одбацио било какво повезивање Ченгић-аге са изгубљеним спевом о коме Његош говори у Писмима из Италије (тамо се помиње песма, али се свакако мисли на спев), Ненадовић је изнео претпоставку да загубљени спев Његошев, „премда је био доста дугачак, по свој прилици није био подељен на песме, јер владика је рекао ’песму о Ченгићу’, а не песме; а могао је бити раздвојен на више делова, који су можда место наслова били означени са I, II, III итд. По чему држим да је тај спев био доста дугачак? – По ономе што на моје питање: је ли као Горски вијенац или Мали Шћепан, владика је одговорио: ’Није у драмској форми, и није тако велико’“ (Ненадовић 1962: 248).

Колико год да то није имао на уму, Ненадовић као да је описао свима познат спев Смрт Смаил-аге Ченгића, јер и ово је стихотвореније често било означавано као „пјесан“, „пјесма“, притом је раздвојено на неколико неједнаких делова и заиста „није тако велико“ као Горски вијенац и Шћепан Мали, а најзад – „није у драмској форми“.

Претпоставке о Његошевом ауторству нису настале само због наведеног цитата о изгубљеној песми. Много је значајније то што, такође у Писмима из Италије, Његош у два наврата говори стихове из Ченгић-аге, али путописац ни у томе није видео ничег чудног нити сумњивог.

Ненадовић признаје како за време боравка у Италији није ни знао „да на овом свету суштује, екзистује Мажуранићев спев: Смрт Смаил-аге Ченгића“ (Ненадовић 1962: 245), па да због тога није препознао стихове које је Његош, док је улазио у једну пећину, запевао „полагано као уз гусле“ (Ненадовић 1962: 248). Међутим, Ненадовић истиче како је помислио да је дотичне стихове „владика истог тренутка импровизовао“ (Ненадовић 1962: 249).

Ни ово није без значаја, јер је очигледно и сâм путописац запазио колико су ти стихови слични Његошевом песничком стилу, но кад буде писао Вуловићу, Ненадовић ће бити скептичан и рећи ће како „то није никакав основ да можемо мислити да су то његови [Његошеви] стихови“ (Ненадовић 1962: 249).

У том погледу може бити интересантно како Ненадовић тумачи не само сличност између Његошевих и Мажуранићевих стихова, него и сличну тематику двојице песника. Иако су се многи „питали откуд Мажуранић, Новљанин, зна онако добро прилике црногорске, дух и карактер“, Ненадовићу ни то није чудно, јер су, закључује, и Новљани (из Новог Винодолског у Хрватском приморју) „један део истог југословенског народа као и Црногорци“ (Ненадовић 1962: 252).

Такав закључак делује парадоксално и контрадикторно у ситуацији кад Ненадовић, човек од пера, сâм признаје како није чуо за спев који „суштује“ већ пет година (Ченгић-ага је објављен 1846), а истовремено сматра да би Мажуранић могао одлично познавати обичаје оног поднебља у које никада није крочио, али где ипак живе његови сународници. И Ненадовић је, са друге стране, био „део истог југословенског народа“, па дуго није знао за спев Смрт Смаил-аге Ченгића, а једва да је нешто знао и о Његошевом Горском вијенцу  (што такође признаје у писму Вуловићу).

Један новински чланак као аргумент у Мажуранићеву корист

Независно од Ненадовићевих аргумената и њихове слабе одрживости, многим је истраживачима ионако било чудно да је Иван Мажуранић могао у свом спеву тако детаљно приказати не само погибију Смаил-агину, него и локалитете везане за тај догађај, па и сâм народни говор дотичног краја.

Ипак је Мажуранић имао прилике да се добро информише и припреми за писање спева, јер је средином новембра 1840. могао у Народним новинама Људевита Гаја прочитати допис у коме се извештава о Смаил-агиној погибији: „У Херцеговини сад је велика смутња. Исмаил-ага Ченгић, онај славни и проглашени јунак турски, заповједник оружја Гадског, погинуо је 30. рујна (12. листопада)“; у даљем тексту дописа даје се и преглед догађаја који су довели до крвавог сукоба (Мажуранић 1969: 17).

Иако ће спев о аги Ченгићу настати тек пет година доцније, када Димитрије Деметер буде замолио Мажуранића да му напише нешто за алманах Искру, Мажуранић се вероватно и тада сећао чланка из Народних новина, пошто је управо одатле преузео бројне податке и пренео их у своје стихове.

Сем тога, од помоћи је сигурно била и књига Матије Мажуранића, Ивановог брата, насловљена као Поглед у Босну (Загреб 1842), тако да је песник, ако не лично, а оно бар путем литературе могао да се добро информише о херцеговачким и црногорским приликама.

Мистериозни Црногорац као важна карика

Као пресудан моменат за настанак спева ипак се узима приповедање једног Црногорца који је дошао у Карловац у време када је и Мажуранић ту боравио. Тако је песник имао прилике да чује све детаље од човека који је вероватно био сведок најбитнијих догађаја у завери против Смаил-аге, па би то могло бити још једно објашњење откуд толико тачних појединости (поготову у певању „Харач“, четвртом по реду).

Постоје, са друге стране, добри разлози који могу изазвати сумњу у постојање дотичног приповедача, иако су о томе сачувана чак три сведочења, односно: баш зато што та сведочења нису у свему усаглашена.

Мажуранићев пријатељ Имбро Игњатијевић Ткалац помиње човека који је „на повратку у Црну Гору“ свратио у Карловац. „Не сјећам му се имена“, наставља Ткалац, „но још ми је пред очима, како је једне вечери у нашој старој читаоници причао о зулуму и смрти Ченгића, и колико нам је срце гануо својим живим говором и описом борбе, у којој је и он присуствовао“ (Мажуранић 1963: 191).

Истог приповедача помиње и сâм Мажуранић: „Године 1843. или 1844. доспио у Карловац један Црногорац, који је био на путу из Биограда. Тражио сиромах заслужбе. Суставио се и у Карловцу. Он је казивао да је био у боју на Грахову и приповиједао веома пластично све згоде и смрт Ченгић-аге. Приповиједао је и о Бауку, како је пјевао под шатором“ (Мажуранић 1969: 10–11).

Најзад, ту је и сведочење Јосипа Пасарића: након што је Мажуранић одлучио „да на основу јуначке народне пјесме створи умјетну епску пјесан“, један његов пријатељ позвао је и наручио „на свој трошак из Црне Горе народног пјевача, који је пјеснику [Мажуранићу] казивао и пјевао народне јуначке пјесме“ (Мажуранић 1963: 215).

Од Ткалчеве и Мажуранићеве верзије, Пасарићева се битно разликује, јер ту се не ради о случајном пролазнику, него о гуслару који је наменски доведен у Карловац, и то тек онда кад се Мажуранић био решио да напише спев о Смаил-агиној погибији.

Ипак, и Пасарићева прича на једном је месту идентична са претходним верзијама: нигде се не помиње име „народног пјевача“ из Црне Горе. Остаје могућност да су сведоци, након извесног времена, у својим сећањима помешали године и заборавили путниково (или гусларево) име, али ако се добро сећају осталих појединости, још је чудније што никада не именују човека без чије приче (или песме) вероватно не би било ни Мажуранићевог спева.

Смаил – Исмаил, Ченгић – Ченгијић

Постоји и један куриозитет који се тиче наслова спева, односно личног имена главног јунака, а што би такође могло бацити сумњу на Мажуранићеве изворе.

Наиме, првобитни наслов био је Smèrt Čengić-age, па је и у тексту свуда стајало „Ченгић-ага“ уместо „Смаил-ага“. Да би правилније било писати титулу иза личног имена (а не иза презимена), Мажуранићу је сугерисао управо Имбро Ткалац, но песник је том приликом одговорио „да не зна другога имена Ченгићу“ (Мажуранић 1963: 191).

Ако се Мажуранић и даље добро сећао многих појединости из дописа у Народним новинама, тешко је поверовати да би заборавио име аге Ченгића (које је наведено већ у другој реченици дописа, додуше у облику „Исмаил“), а ако је мистериозни Црногорац и постојао, сигурно би у својој причи (или песми уз гусле) бар једанпут споменуо агино лично име (у забележеним народним песмама о Ченгићевој погибији, главни лик именован је као „Смаил-ага“).

Контроверзе неће престати ни кад спев буде добио назив Смрт Смаил-аге Ченгића (од трећег издања, управо у Ткалчевој редакцији), јер већ након неколико издања на корицама се могло прочитати и: Смрт Смаил-аге Ченгијића, тако да је сада агино презиме постало камен спотицања, па су се годинама ломила копља међу приређивачима и критичарима: који је наслов исправнији, шта је ту последња песникова воља, како етимолошки гласи презиме историјског аге итд.

Једна закаснела студија

Иако је очигледно да ова тема ни изблиза није исцрпена, тешко да би данас могла изазвати онакву буку као на концу XIX века, јер за то очигледно нису заинтересовани књижевни узори чија би се реч далеко чула.

Најбољи доказ да се спорно питање ауторства Ченгић-аге тек може истраживати јесте књига Марије Ковачевић Непознати Његош (Ковачевић 2012), доцније штампана под још експлицитнијим насловом Покрадени Његош(Ковачевић 2013). Међутим, ова је студија истовремено и доказ о незаинтересованости за дотичну проблематику, јер уопште није изазвала онај одјек какав би био очекиван. Не мора значити да је Марија Ковачевић изнела тачне закључке нити да је била на правом трагу, али чим њена истраживања нису довела до било какве реакције, очигледно је да се сваки покушај поновног покретања расправе око ауторства Ченгић-аге узима као сувишан, можда и закаснео.

Што га брани, кад га не одбрани!

Остаје да се види где су били владика Његош и бан Мажуранић у целој причи.

Спев Смрт Смаил-аге Ченгића одштампан је за Његошева живота и владика је за ово дело морао знати, али осим трагова који се находе у Писмима из Италије, тешко би се још негде могла наћи било каква асоцијација на Његоша као могућег аутора Ченгић-аге (премда Марија Ковачевић указује на још неке трагове и наговештаје, ипак се не би могло рећи да су довољно утемељени).

У време када је расправа узела маха, црногорски владика није био у животу већ три деценије. Ненадовић опет мисли да Његош, све и да је доживео и својим очима видео расправу, не би „изишао и казао ’То је моја песма!’“, јер тако нешто не би чинио „кад би знао да ће од хиљаде само петорица у његове речи сумњати“ (Ненадовић 1962: 254).

Љубомир НЕНАДОВИЋ  (1826-1895; на фотографији Анастаса Јовановића снимљеној техником талботипије)

Нехотице је Ненадовић још једном изнео аргумент против Мажуранића, јер према оваквом схватању, Његошево неоглашавање поводом штампања Ченгић-аге не мора значити да црногорски владика није имао никакве везе са настанком спева, већ би пре значило да песник из учтивости није желео да улази у било какву расправу.

Такође се није оглашавао ни бан Иван Мажуранић, иако је био у животу када се расправа повела. Мажуранићево ћутање такође се тумачило на различите начине: или као страх од откривања праве истине (ако није био аутор спева), или као одбијање да се познате чињенице изнова бране и доказују (ако је спев његов), или опет као чиста учтивост.

Зато су, током целе расправе о ауторству Смрти Смаил-аге Ченгића, други бранили Мажуранића, међу њима и Љубомир Ненадовић, али како се чини, то му није баш увек полазило за руком – мада, као да јесте, јер његове лабаве аргументе нису у правом моменту искористили (или нису умели да искористе) они који су имали другачије мишљење о изгубљеној Његошевој песми.

ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА
Ковачевић 2012: Марија Ковачевић, Непознати Његош, Рума–Крупањ 2012.
Ковачевић 2013: Марија Ковачевић, Покрадени Његош, Подгорица 2013.
Мажуранић 1963: Иван Мажуранић, Изабрана дела, прир. Милорад Живанчевић, Београд 1963.
Мажуранић 1969: Иван Мажуранић, Смрт Смаил-аге Ченгића, прир. Милорад Живанчевић, Београд 1969.
Ненадовић 1946: Љубомир Ненадовић, Писма из Италије, Београд 1946.
Ненадовић 1962: Љубомир Ненадовић, Изабрана дела, прир. Ђуро Гавела, Београд 1962.

Изворник: Часопис КУЛТ

Visited 1 times, 1 visit(s) today

5 thoughts on “Душан Милијић: МАЖУРАНИЋ ИЛИ ЊЕГОШ

    1. По моме скромном мишљењу, читава та прича о „крађи“ Његоша је јалова. Мажуранић НѢЈЕ покрао Његоша – барем нѣ онако како то замишљају присталице овог мишљења.

      Најпрѣ, Мажуранићев стих нѣје његошевски, већ гундулићевски, с примѣсама утѣцаја стиха српске народне поезије. Даље, мисаоно и садржински Мажуранићев стих је кудикамо сиромашнији; на Његоша у читавој „Смрти Смаил-аге Ченгића“ подсѣћа тек понеко мѣсто у спѣву. И читав Мажуранићев спѣв је пѣснички за три копља испод његошевских стандарда, тако да приписивање тог дѣла Његошу – истом ниуколико нѣ чини част. Његош је велики пѣсник, који се мирне савѣсти сврстава у ред таквих стваралаца какви су један Данте, Гете или Пушкин. Велики пѣсник ПѢВА; разне пѣсничке трикове и поштапалице он користи само изузетно, у крајњој изнудици. Мажуранић своје стихове углавном ГРАДИ, конструише, и код њега су те поштапалице и трикови редовно срѣдство чим стваралачки процес негдѣ зашкрипи. Он је више стихотворац, неголи пѣсник. Мажуранићев стих је гундулићевски зато што он нема СВОЈ глас, па га са Гундулићем нѣје тешко побркати. Његош, који је писао углавном по узору на српски десетерац тешко може – нарочито у његовој зрелој стваралачкој фази – да се побрка са српском народном епиком, која му је била узор. Зато што то нѣје исти десетерац, код њега, рецимо, нема опадања и расипања (што су епском десетерцу замѣрали Винавер и неки други књигослови), Његошев десетерац је свѣж, полетан и динамичан, дакле – дограђен и оплемењен сопственим, ауторским печатом.

      Да се овако нешто закључи уопште нѣје неопходно читати досадна разглабања књижевних теоретичара, који често показују да поезију разумѣју колико и обичан човѣк квантну физику – довољно је читати поезију, ставити прѣд себе, удубити се стихове Његоша, Гундулића и Мажуранића.

      Овим се, наравно, никако нѣ искључује могућност да се Мажуранић послужио неком Његошевом пѣсмом као прѣдлошком, или неким Његошевим сижеом. Сав његов грѣх би у том случају била недовољно даровита књижевна обрада датог прѣдлошка или сижеа. Но, такву тврдњу ваља доказати конкретном грађом.

      Пушкин се, рецимо, такође за свог „Онѣгина“ служио Бајроновим сижеом („Дон Жуан“, „Чајлд Харолд“), прѣдлошцима из српске народне поезије („Бајка о рибару и рибици“ итд.), као што је и он сâм Гогољу уступио сопствени сиже за „Мртве душе“. Али због тога никоме нѣ пада на памет да спори ауторство ни Пушкину, ни Гогољу, нити да их назива „крадљивцима“. Зато што су имали довољно дара да преузете прѣдлошке и сижее стваралачки преиначе, ако нѣ и да их надмаше.

      Са Мажуранићем би, као што рекох, вѣроватно био други случај. Мажуранић и Његош једноставно нѣсу иста категорија.

      1. За мене је интересантно то што први пут читам о оваквој могућности, о пренетим речима самог Његоша. Нисам била упућена да је постојала таква могућност.
        Иначе, слаем се са Вама да нема могућности много за фалсификат.
        Његош је био толико велики и толико оригиналан, са јединственим стилом, да фалсикикат не би врло брзо био откривен.

  1. Изгледа ми врло вероватна претпоставка да је Његошева „проширена“ песма послужила Мажуранићу као предложак, има тих „његошевских“ места у „Смрти Смаил-аге Ченгића“ која квалитетом, певљивошћу и остављајућим утиском одударају од „остатка“ (претежног дела спева), као да обрађивач није имао срца да „интервенише“ у структуру тих места – толико су била добра. Све остало заиста указује да би приписивање ауторства над овим спевом Његошу била увреда за Ловћенског тајнови(д)ца.

    1. Има тѣх његошевских мѣста у „Ченгићу“, нѣје да нема; рецимо диван, прави његошевски стих и снагом и склопом:

      Ор’о гнѣздо врх тимора вије

      за којим одмах слѣди прави суноврат у банални, стихоклепачки расплѣт:

      Јер слободе у равници није.

      Тѣх мѣста у Мажуранићевом спѣву гдѣ нечег због нечег НИЈЕ има, брат брату бар десетак, расутих којекуде; реч је управо о неспретним ПОШТАПАЛИЦАМА, а нѣ о акордима или рефренима с неком значењском или ритмичком улогом. И то је тек један од примѣра Мажуранићеве стваралачке немоћи. У осталом је његов стих, по коришћеном рѣчнику и склопу, прѣтежно гундулићевски: „разглобљени“ везани стих који се креће од седмерца до тринаестерца, близак приморском, далматинском нарѣчју. Иво Гундулић је такође диван, велики српски пѣсник, чије дѣло је срамно запостављено и недовољно истражено. Мажуранићева допуна XIV и XV пѣвањем Гундулићевог „Османа“ је оцѣњена као најуспѣлија, али ту допуну Марија Ковачевић, узгред, такође одриче Мажуранићу и приписује Његошу, као и још неколико Мажуранићевих пѣсама. Нѣ знам колико је то утемељено – књигу М. К. нѣсам читао, нити сам сравњивао недостајућа пѣвања „Османа“ у Мажуранићевој изведби с остатком изворног дѣла. Можда је Мажуранић, као католик, рођени икавац и Далматинац, ипак могао боље да се удуби у Гундулића него у Његоша – православног пѣсника и горштака.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *