У Краљеву је од 15. до 17. септембра 2017. године, уз учешће тридесетак научника из земље и иностранства, одржан Међународни научни скуп „Српска краљевства у средњем веку“, у оквиру манифестације „Краљ Стефан Првовенчани – осам векова“. Организатори скупа, уз Град Краљево, били су: Одељење за историју Филозофског факултета Универзитета у Београду, Одсек за историју Филозофског факултета Универзитета у Новом Саду, Центар за историјску географију и историјску демографију Филозофског факултета Универзитета у Београду и Центар за византијско-словенске студије Универзитета у Нишу. Несумњив закључак са скупа јесте да је крунисање првог српског краља за српски народ и државу од прворазредног значаја, те да је такав степен међународног признања српске државе први пут достигнут управо 1217. године, крунисањем Стефана Првовенчаног.
Један од главних учесника скупа, проф. др Драгиша Бојовић (историчар књижевности, књижевни критичар, теолог, песник и професор Универзитета у Нишу) исказао је предусретљивост и уступио нам свој рад у сврху објављивања на овом сајту. Рад, опремљен потребним научним апаратом, биће саставни део зборника са наведеног научног скупа чији се излазак из штампе ишчекује.
Апстракт: У раду се указује на присуство богослужбене поезије у Житију Светог Симеона од Стефана Првовенчаног, на једну црту пишчевог стваралачког карактера кроз који се препознаје његова позиција потенцијалног литурга. Иако опозиција из наслова (краљ – литург) искључује могућност свештенослужења, намера нам је била да у овом раду покажемо како богослужење постаје кључни феномен средњовековне културе и на примеру писца који није литург, али који показује посебан афинитет према литургијском животу.
Кључне речи: житије, богослужбене песме, акатист, краљ, литург
За средњовековну уметност изузетно је важан иницијални тон, почетак текста, прва боја, почетна мелодија. То што називамо иницијалним често се протеже кроз читав текст, основна боја оставља најснажнији утисак, а први тонови усмеравају ка основном усхићењу и осећајности. За оне писце код којих се дело, када је реч о стваралачком усхићењу, завршава на исти начин као што почиње, можемо рећи да су том делу удахнули првобитну замисао. Та замисао је, када је реч о житијној књижевности, најчешће библијско-теолошке природе и наративног импулса.
Када је реч о делима XIII века, на такав начин је конципиран почетак и Савиног и Доментијанових житија. Поменути наративни импулс препознаје се у свим овим житијима. Свети Сава Житије Светог Симеона започиње речима: „Наш свети манастир овај, као што знате, било је ово место као пусто ловиште зверова. Када је дошао у лов господин наш и самодржац, Стефан Немања, који је царевао свом српском земљом, и када је он ловио овде, у овом пустом месту, сагради манастир овај на покој и умножење монашког чина…“ Из Доментијановог Житија Светога Саве наводимо само почетни део реченице, који јасно говори о почетном моделу приповедања: „Када је царевао Господ наш Исус Христос, и када је превара била побеђена, и варка идолска истребљена, и када је престало гоњење против хришћана, и када се добра вера просветила у целоме свету…“ Почетак другог Доментијановог житија, Житија Светог Симеона почиње овим речима: „Помишљам на ово велико и преславно дело, и дивим се, и у недоумици сам, откуда ћу прво почети говорити.“
За разлику од ових писаца, Стефан Првовенчани у почетни тон свог Житија Светог Симеона удахњује химнографски и слављенички усклик, да би само житије завршио најлепшом химном у српској хагиографској књижевности – похвалом односно својеврсним „акатистом“ Стефану Немањи. Он нема дилему, попут Доментијана, како ће започети Симеоново житије. Почетак је химнографски и поетски и својеврсни је позив на славље и на победоносно сведочење:
„Дођите, о христољупци, и видите како се на нама земнима открила дубина божјега милосрђа!“
Тон првих речи наговештава писање службе а не житија. Да подсетимо само на неколико стихова из Службе преноса моштију Светога Саве, написаних у оваквом ритму:
„Приђите, христољубива чеда,
и видите тело оца свога неповредно, свето…“
„Приђите, верни, да се причестимо
на обеду свештеном у слављу светом…“
„Приђите, сабори Српске земље,
Да видимо преславно чудо…“
Узор оваквом песничком обраћању могао би бити у псаламским стиховима: „Ходите и видите дела Господња“ (Пс 45, 8), као и у позиву Господа Исуса Христа ученицима: „Дођите и видите!“ (Јн 1,39). Реч је свакако о заповести, која наговештава радост откривања, лепоту виђенога и доживљенога, као и потврду дела Господњег и Божјег милосрђа, сусрет са Месијом.
Други део ових стихова Стефана Првовенчаног је препознатљива парафраза Богородичног из седме песме, за среду, Великог канона Светог Андрије Критског: „…и нама који смо на земљи, сама си открила све небеско.“ Добрим делом уводна глава обилује песничким елементима, што је постигнуто честим цитирањем Псалтира, као и других библијских књига.
[pullquote]Првовенчани први у нашу књижевност уводи поетику акатиста[/pullquote]
Имајући у виду само почетак и крај Житија, можемо рећи да оно има литургијски оквир. Првовенчани, као што видимо, први у нашу књижевност уводи поетику акатиста. То не чине монаси Сава и Доментијан, већ велики жупан и будући краљ, Стефан. И у средишњем делу житија, у опису преноса честице часног крста из Хиландара у Србију препознаје се пишчева позиција потенцијалног или скривеног литурга, онога који се приступом, поетиком, али и осећањима поистовећује са оним који служи, свестан да не може бити, као лаик, богослужитељ.
Писац дочек реликвије пореди са Давидовим играњем пред ковчегом завета у сеници (2 Сам 6, 16): „И устав са архијерејем својим, и с јерејима, и с часним чрнцима, и са свим клиром, с кадионицама и са свећама у рукама и с мноштвом народа, вапијаше као некада Давид, играјући пред ћивотом у сеници.“ Познато је да је јеврејски празник Сеница, у симболичком смислу, слика литургијске године у целини. Зато и овај догађај, који писац пореди са старозаветним, можемо сматрати својеврсним богослужбеним празником, који спаја старозаветну и новозаветну симболику, а кроз ту се симболику најављује долазак Спаситеља света. И сам догађај доношења часног крста у Србију разуме се као долазак самог Спаситеља, који је на крсту победио смрт. Радост те победе наговештава Првовенчани већ у првим стиховима Похвале часном крсту. И овде се понавља радосни позив христољубивим људима као на почетку Житија:
„Идите, христоносни људи, поклонимо се животодаровном дрвету крсном!
Дођите, православни хришћани, насладимо се неукрадљива богатства, благослова мојега господина светог…“
[pullquote]Првовенчани је у непрестаном ствара-лачком дијалогу са поезијом[/pullquote]
Ако глаголе идите и дођите схватимо као синониме, односно као исти императив, видећемо да је овде реч о анафори, која се понавља још два пута у похвали, што доприноси њеном песничком карактеру. Сама похвала представља неку врсту компилације стихова из следећих богослужбених песама: Акатист часном и животворном крсту Христовом, Акатист преслатком Господу нашем Исусу Христу, Акатист Васкрсењу Христовом, Канон крсту Христовом и Молитве у седмичне дане (среда и петак). Када је реч о поменутим акатистима они су, како се претпоставља, настали после XIII века. Очигледно је да су Првовенчаном били познати ови стихови из других химнографских текстова из којих су, различитим путевима, доспели у акатисте. За све поменуте текстове заједничка је крстоваскрсна симболика, те су се из тих разлога поједини стихови нашли у Стефановој похвали. Још једном се и на овом примеру показује колико је писац био загледан у химнографију и колико је одлично познавао богослужбени живот. Првовенчани је у непрестаном стваралачком дијалогу са поезијом, у стању подвига који се својим обликом, како каже Димитрије Богдановић, може поредити са литургијом.
На то указују и сведочанства из Доментијановог и Теодосијевог житија Светога Саве. Оба писца описују догађај када је престало мироточење из Симеоновог гроба у Студеници. Не могавши да дође у Србију, Сава шаље свога ученика Илариона и молебну посланицу Светоме Симеону, како би његове мошти поново точиле миро. Доментијан каже да је Стефан био непрестано у цркви за време „славословља свеноћног стајања“. Слично сведочанство оставља и Теодосије: „Дошавши заједно до часнога и светога манастира у коме је гроб преподобнога, Стефан се одлучи да са игуманом и са свима иноцима целу ноћ стоји у цркви. Зачуди се старац пустињак свеноћноме и недреманоме стојању, сузама и умиљењу самодршца световњака, а стидео се у савести и осуђивао себе сматрајући себе јадним и погинулим.“ Овај Теодосијев исказ сасвим добро кореспондира са насловом овог рада, са привидним парадоксом првовенчани краљ – скривени литург. Теодосије управо истиче скоро монашки подвиг самодршца световњака. Релација назначеног парадокса сасвим добро упућује на природу Стефанове личности, али још више на природу његове стваралачке личности.
Та стваралачка природа, обогаћена богослужбеним полетом и радошћу, најбоље се препознаје у завршној похвали Светом Симеону. Први део похвале је састављен од реторских питања у којима се Свети Симеон назива апостолом, мучеником, учитељем, војником, пророком и становником пустињским.
Други део похвале састављен је од хајретизама и настао је потпуно на поетици акатиста. Неки од стихова, које смо идентификовали, налазе се у познатим акатистима, што опет говори о њиховом заједничком пореклу. Наводимо неколико примера из Стефанове похвале:
- Радуј се учитељу Новога завета – Радуј се Новога завета први учитељу! (Акатист Светом Јовану Крститељу).
- Радуј се, лествице која узводиш чеда и људе своје под небеске кровове, и усељаваш у ливаду духовну! – Радуј се Богом утврђена лествице, којом узлазимо к небу! (Акатист светом оцу Николају Чудотворцу).
- Радуј се тихо пристаниште онима који броде! – Радуј се тихо пристаниште витланих буром! (Акатист светом оцу Николају Чудотворцу).
- Радуј се мосте који проводиш у вечни живот! – Радуј се, мосте који житеље земље одводиш са земље на небо! (Акатист Пресветој Богородици – Благовештенски).
Поред наведених стихова постоји и читав низ атрибута и метафора, које Првовенчани, пишући Похвалу, преузима из химнографије. То се може назрети и у другим деловима Житија. Тако у седмом, дописаном чуду Немањи даје атрибуте („брзи у бедама помоћник“), који се налази и у Акатисту светом оцу Николају.
Код њега се и на другим местима осећа утицај богослужбене поезије. Из стихире на Господи возвах, глас осми, у недељу св. Отаца преузети су стихови: „Ко ти Спасе ризу раздра?“, рече „Арије безумни, који Тројицу пресече.“
Основна тенденција писца у Житију је да створи лик победоносца, владара и светитеља. Томе служи и полетни карактер акатистног прослављања из Похвале часном крсту и Похвале Светом Симеону. У тој функцији је и увођење светитеља заштитника, Светог Ђорђа, који је помоћник и победилац над непријатељима, као и поређење Немање са „добропобедним Димитријем.“ Ови светитељи – победници, као основ компарације, такође литургијски функционално доприносе стварању портрета владара и светитеља победоносца и помоћника.
[pullquote]Првовенчани и дес-пот Стефан су били и тумачи божанских речи[/pullquote]
Може се учинити посве необичним да ратник и владар, Стефан Првовенчани, први у српску књижевност уводи мелодију акатиста. Имајући у виду детаље из Стефановог и Савиног живота, често нам се учини као да су повремено мењали улоге: Саву видимо на гиздавим коњима и на ратним задацима, а Стефана узнесеног музиком богослужења и загледаног у Лествицу Јована Лествичника. Томе треба додати и податак о библијској егзегези, којој је Првовенчани био предан. Димитрије Богдановић, анализирајући једно место код Теодосија, у Житију Светога Саве, изводи закључак да се Првовенчани бавио и тумачењем Светога Писма. Према Богдановићевом преводу то место гласи: „А беше и Писма велики испитивач, и овог врло мудар и учен тумач.“ Као што је познато исти дар је имао још један српски владар, деспот Стефан Лазаревић, који је, како се каже у његовом Житију „свагда смерним речима својим изабранима читао и тумачио јеванђељске речи и поучаваше их учитељски.“ Сви српски средњовековни владари били су предани читању божанских речи, а неки су, као Првовенчани и деспот Стефан, били и њени тумачи.
Можемо на крају слободно рећи да је Стефан Првовенчани одлично познавао сва три кључна елемента рецепције књижевне традиције (Свето Писмо, Света Литургија и Свети Оци), те да у том погледу уопште на заостаје за образованим теолозима и свештенослужитељима XIII века. Што је још важније, и на примеру писца лаика показује се да је богослужење најзначајнији феномен српске средњовековне културе.
(Изглед и опрема текста редакцијски; за објављивање сагласност дао аутор)