Највећи број песника ствара окружен књигама и омиљеном поетском лектиром, тражећи и находећи инспирацију, уколико то уопште и постоји, управо у лектири, пробраној по сопственој салонској и књишкој поетици, стварајући академску, салонску поезију. Бонаћо се разликује од њих и таквих. Бонаћо не пише песме, не ствара поезију, он живи песме и поезију.
Другом књигом песама “Либерте”, Срђан Симеуновић Бонаћо представља се као формирани песник очекиване поетике, чији су изворишни стил и слика јасни и препознатљиви, и његово такво певање, болно и хропачно, враћа оптимизам у моћ поезије на почетку XXИ столећа када се оправдано стиче утисак да је поезија обесмишљена форма изражавања која опстаје једино у дневничкој интими властите самодовољности блоговског дискурса.
И не случајно, поглавља, три песничке целине, циклуса, у колико је збијено, подељено, разврстано и сврстано шездесетак песама, управо се тако и зову – ОЛОВКА КОЈА ЈЕ ПИСАЛА САМО ЈЕДНОМ, ТАЧКА И БЕСНИЛО, што је наслов уједно, такође не случајно, и завршне песме у овој књизи.
Ако је у претходној књизи певао о моделима бола, љубави и патње, у овој Симеуновић је продро у есенцију бола: бол као патња, последица и суочење са општом претворбом, програмском и диригованом, лажи и химером. Ова поезија представља и означава пропаст и крај свега, крах сваке вредности, слика стање изврнуте стварности и доминацију привида, наопаке судбе. Песник не сузи над тим стањем, он га констатује као коначност једноставне и неменљиве стварности са којом се у основи, ипак, мири. Свестан и властите немоћи да ишта промени – таква стварност и не да се мењати – он не оптужује, не окривљује, нити пресуђује, он само констатује. Ретка светлост је убеђеност у моћ речи, поезију, уметност и крајњем виђењу, и њену постојаност, а опет као резултанта доминира и став у немоћ и бесмисао поезије, па и самог сваког писања.
Љубав је готово свеприсутни мотив у безмало свакој песми, љубав не као врхунско осећање блаженства и благостања, него као извор патње, несреће и зле коби; љубав чији су синоними несигурност, дилема, запитаност, губитак у сваком случају, љубав у назнаци, покушају, неуспеху у сваком случају, љубав у којој је он, песник, у сваком случају, извесно је, губитник. Наспрам њега, власнику блаженог осећања и неискрености, веза је најчешће у хипу једне ноћи, она, жена, та је која узима и оставља, одлучује, она дефинише све односе, а њему остају само страх, стрепња, па и безнађе.
Највећи број песника ствара окружен књигама и омиљеном поетском лектиром, тражећи и находећи инспирацију, уколико то уопште и постоји, управо у лектири, пробраној по сопственој салонској и књишкој поетици, стварајући академску, салонску поезију. Бонаћо се разликује од њих и таквих. Бонаћо не пише песме, не ствара поезију, он живи песме и поезију. И тек ово, укоричено пред нама, само је слаб одјек, маргина једног дубоко искреног и темењног живљења, при чему суштину која претходи том одјеку и еху, тек треба да напише и сведе на белину папира.
И управо тиме што готово на заборављен начин, пева и пише о доживљеном, Бонаћо се доближава, па и сврстава, међу оне изабране и пробране поете најсветлије и најсветије српске боемске традиције, али је сапатник и оних класика страног песништва који су одавно обавезно штиво средњошколске лектире……….. Бонаћо, да сведем мисао, никада неће бити барабар са оним првима које сам именовао песницима, салонским и књишкоистрајним стихотворцима……..
Нема у овим стиховима трајања љубави, временски је дефинисана као ишчекивање, буђење и настајање, али никако са трајањем. То осећање у свакој песми је у назнакама, почетак и крај, без садржаја. Већ на почетку, па и пре тога, љубави не даје шансу нити предвиђа могућност трајања, дуговечност тек никако, он је поистовећује са крајем, коначним, смрћу. Он је мртав већ на почетку, и пре самих емоција, сама побуђена осећања не дају нити нуде наду, јер су очекивања обесмишљена уочи неминовног краја, остављености и самоће, опет. Љубав је овде нетелесна, апстрактна, трагична и сваком случају и ослобођена и лишена сваке наде и извесности. Љубав је пандан и синоним за смрт, коначност, ограниченост, патњу, тмину, умирање, вољење је узалудно и погубно осећање и резигнација, а сама љубав узалудна мисао.
Овде су осећања облакаста, романтичарска, сам песник је донкихотски губитник у арени љубави, не сналази се у времену и тога је свестан, а сама љубав је најчешће нереализована, непутена, нетелесна, а спутана, последична, површна, само мисао не ретко која испуњава овај тренутак, а иначе погрешна у бесмислу тренутка. Сама љубав је и казна божија, проклетство, осуђена на пропаст унапред, известан је само неуспех и још једно разочарење, опет остављање; љубав је убијена и пре него се саопшти, обзнани.
У овим песмама о љубави, што доминира, вољена особа нема лик, обличје ни у назнакама; физички облик је за њега небитан, само спознаја да ће опет бити повређен и губитник. Он пева о залудној љубави, а атмосфера је сећање на љубав које нема, којој ипак тежи и хрупи, упркос спознаји о неминовности да је крај ту и пре првих петлова. Љубав подсећа на смрт, коначност. За њега је љубав нешто недосањано, пробуђен сан, прошло и пре почетка, нестално и нестало, замишљено у измишљено, а безнадежно. Доминантан је осећај повређености, почињене неправде и увек, али увек осећања самокривице и дубоке повређености и осећања кривице. У основи, песник слави нереализовану љубав, ниједном не говорећи шта очекује и жели, већ само констатује пропаст, крах и крај што је неминовно од самог почетка. Свака веза је неуспела, унепред обесмишљена и осуђена на пропаст.
И такво осећање које је уздигнуто на пиједестал става, песник само подржава, негује и охрабрује сваком наредном песмом: љубав је удаљена, далека као слика, а присутна као светлосни бљесак, фрејм који се губи и нестаје, станује у рововима, или је лажљива, непоуздана, химера. У суштини, песник овим стиховима констатује бесмислену узвишеност љубавног осећања, а сам у љубави чека, нада се и сања, али на одстојању, без иницијативе.
Међутим, и када постоје назнаке да је љубав ипак могућа, он не пристаје на то, поучен претходним искуством о неминовности краја и поновне самоће, него ужива у још једном осећању губитника као једином познатом и признатом константом, што најзад и сам признаје, тај страх од пролазности и протока времена са погрешним и промашеним љубавима и људима, а разрешење као једину правду а божију казну види у коначности и јединој смислености – властитој смрти којој хрупи, па и очекује, призива и прижељкује.
Осим о љубави, што је доминантан мотив ове књиге, може се оформити безмало читав један корпус песама које су уистину реминисценција, промишљање песника о смислу и бесмислу постојања, самог живота и самог писања. Ту је тек окренут себи, самопреиспитивању несналажења у сукобу вредности новог, често наметнутог, са традицијом и личној загубљености у томе и заглављености и заглибљености у међупростору, без јасног и видљивог решења и излаза. Разочарење, темељно и дефинитивно, свиме у окружењу, заједничка је потка свим укориченим стиховима: најпре отуђеност од људи и разочарење у људе, где је очај његов једини друг, до бесмисла поезије, па и писања уопште, а опет налажење смисла писања једино у певању о Њој.
Ту су и стихови граничног разочарења, не сете и туге, него афирмација осећања најдубље и дефинитивне утучености.
Од бедног живота, спасење и излазак из црнила песник находи једино у крају, коначности, дакле смрти, којој се нада, па и призива. Дан после живота/ исти је/ у паклу/ и у рају, резигнација је песникова, а песимизам, неусиљена реминисценција о животу, апотеоза је бесмисленог, без имало позитивног, величање суморности атмосфере је доминантно, а опет издигнуће, величање краја и коначности, бесмисла постојања и битисања. Па опет кристално јасно о пролазности, коју ништа не зауставља, ни љубав ни доброта, и очај због бесмисленог протока времена, где је све заточено и ограничено жабокречином и муљем.
Ту је и неколико вредних стихова о самоћи, али дубинској, па горко обојена ода отуђености, слика овог времена, па мирење са немогућности појединца да се нешто промени, па опет запитаност песничка о смислу и сврси писања и креативности уопште, па онда опет патња коју као врховно осећање песник уздиже ако не идола, идеала и смисленог циља, оно свакако пожељног и једино смисленог, оног нечег што животу даје печат и оставља траг.
Ту су, неминовно, и стихови о људској отуђености, потврда о постојању, мимо времена и успомена, сећање на погрешне и промашене људе и свом погрешном искуству које се не да мењати, па потресни романтичарски стихови о промашеним и нереализованим људима, а све то, не ретко, на вицкаст, присан и питак начин опевано, уз контраст који плени мисаоношћу и духовношћу, па и духовитошћу која има смисла, место и меру.
У овој поезији све је на једном месту: свакодневица познаје само тугу и очај, све је бол, бол као дефинитивно осећање и за оним што је изгубљено, а опет и бол, још јачи бол, за изгубљеним а што није ни стигло да се стекне. Окончање живота једина је нада у могућност поновног сретања са вредностима и пријатељима, сан је једино уточиште, и у сну само могуће је опет бити жив.
Бол, патња и апсолутна самоћа заједнички су именитељ свих Симеуновићевих стихова. Ако се у првој књизи и чинило да је то клише, манир својствен и тако свој ауторима који се као песници представљају, после овог другог рукописа јасно је да су патња и бол његова суистина, никако поетска виртуалност. Рукопис пред нама, чврстом сукцесијом слика нагомилане импресије, емоција и мисаоности као рефлексије властитог интелектуалног и емотивног, те поетског биће злосрећног искуства, инсистира на поновном ишчитавању претходне збирке истог аутора. У његовој поезији све одише емпиријом, миром тамњана чисте слике, јасне песничке поруке која нема подтекст, ослобођена морања двоструког читања и тумачења. Све је ту, на једном месту, јасно и чисто. Језик је песнички препознатљив, стандардан и уједначеног ритма. “Либерте” остаће као песнички документ у најави неке треће књиге којој се искрено радујемо и очекујемо је.