Садржај:
IV ТУРСКА У СВЕТЛУ НЕООСМАНИЗМА И ЊЕНИ ОДНОСИ СА ДРУГИМ ДРЖАВАМА БЛИСКОГ ИСТОКА
V ЕГИПАТ КАО БИВШИ ЛИДЕР АРАПСКОГ СВЕТА И ЊЕГОВИ ОДНОСИ СА ДРУГИМ ДРЖАВАМА БЛИСКОГ ИСТОКА
VI ОДНОСИ ИЗМЕЂУ ПОЈЕДИНИХ ЗЕМАЉА БЛИСКОГ ИСТОКА КОЈИ УТИЧУ НА СТАБИЛНОСТ ЦЕЛОГ РЕГИОНА
IV ТУРСКА У СВЕТЛУ НЕООСМАНИЗМА И ЊЕНИ ОДНОСИ СА ДРУГИМ ДРЖАВАМА БЛИСКОГ ИСТОКА
1. Неоосманизам, карактеристике простора, Османско царство и Турска у 20. и 21. веку
Под неоосманизмом ваља разумети идеолошку платформу према којој данашња Турска треба да реафирмише целокупно духовно, културно и политичко наслеђе Османског царства, у циљу преузимања улоге глобално значајног међународног чиниоца. Османско царство се доживљава и тумачи као рана модерна империја, а неоосманизам постаје трајан систем вредности, поглед на свет и упориште идентитета. Секуларни модел друштва Кемала Ататурка постепено бива потиснут природним пратиоцем неоосманизма – исламизмом, који се може дефинисати као „програм друштвеног и политичког деловања и понашања у складу с одредбама исламског верозакона“[1].
Захваљујући свом положају, Турска је трансконтинентална земља – већи део њене територије је у југозападној Азији (Анадолија), а мањи у југоисточној Европи (источна Тракија). Тако Турска и својом територијом, али и историјом, политиком и културом представља посебну копчу између Балкана и Блиског истока. Излази на чак четири мора – Црно, Мраморно, Егејско и Средоземно; од блискоисточних суседа, граничи се на истоку са Ираном, а на југу са Ираком и Сиријом, док се острвска држава Кипар налази недалеко од турске обале (113 км) у Средоземном мору. Подручје Мале Азије, или Западне Анадолије, које обухвата око 60% територије на западу азијског дела данашње Турске, било је колевка многих цивилизација; ту су се смењивали Хетитско краљевство, Византијско и Османско царство, о чему је било речи у уводу овог рада. Османско царство је у 16. и 17. веку било најјача политичка сила на свету, која се преко Балкана ширила према Европи.
У првој половини 19. века наступило је велико опадање, да би по завршетку Првог светског рата и пораза Турске као немачког савезника територија Царства била подељена споразумом у Севру 1920. године, при чему је Царство изгубило све територије осим Анадолије и Тракије. Свест о угроженој територијалној целовитости и ранија обећања Запада, дата посебно Јерменима и Грцима, проузроковали су геноцидне акције Турске, па је тако у периоду 1915-1917. године убијено око 1,5 милион Јермена, а 1922. године побијено је целокупно грчко становништво Смирне (данашег Измира). Извукавши поуке из пораза, а са геноцидном хипотеком која постоји без обзира на званично непризнавање, Турска је задржала спољнополитичку неутралност у Другом светском рату. Противећи се утицају СССР-а, Турска се окренула Западу и 1952. постала чланица НАТО. Након бројних превирања и два државна удара у режији војске (1960. и 1971) уследио је државни удар на Кипру, на шта је Турска одговорила интервенцијом, односно инвазијом Кипра 1974. године и окупацијом северног дела острва. После још једног војног удара у Турској (1980), Радничка партија Курдистана је 1984. отпочела оружане борбе на југоистоку Турске у циљу стварања социјалистичке државе Курдистан. Почетком 21. века у Турској су уведене реформе и повећан је каталог људских права и слобода; између осталог, забрањено је мучење, а гарантована слобода протестних окупљања. Турска је ојачала своје позиције посебно учешћем у рату на страни коалиције око САД у Заливском рату против Ирака (1990-1991). Након више деценија безуспешних покушаја, 2005. је отпочела преговоре о чланству у Европској унији.
У другој половини 20. века политичка позорница у Турској је свакако била у знаку Сулејмана Демирела, који је на место премијера засео на крилима војног пуча из 1960, и доживео изрицање десетогодишње забране учешћа у активној политици у време другој војног удара 1980. Но, он се спремно успротивио диктатури генерала Кенана Еврена, и након повратка у политичке воде, постао председник Странке правог пута (данас: Демократска странка), а по смрти Тургута Озала 1993. и председник Турске, на ком месту је био до 2000. године. Демирел је волео да истиче властите заслуге за реформе спроведене 70-их и 80-их година, за индустријализацију земље и повећање животног стандарда.
2. Личност Реџепа Тајипа Ердогана; интервенције Турске у сукобима у Сирији
Појава Реџепа Тајипа Ердогана почетком 21. века има далекосежније последице по Турску и њене односе са другим земљама Блиског истока. После само годину дана од оснивања, његова Партија правде и развоја (АКП) је 2002. однела победу на изборима, а он, као оснивач и лидер АКП и најпопуларнији политичар у земљи, не добија ни посланичко место. Ипак, вештом и храбром Ердогану убрзо се отварају сва врата, па време од 2003. до 2014. проводи на функцији премијера, након чега је постао председник државе. Слови као велики муслиман, човек без длаке на језику, харизматична личност са извесним диктаторским претензијама.
Турско-сиријски сукоб 2012. године збио се две године пре краја Ердогановог премијерског мандата. Наиме, под утицајем тзв. „Арапског пролећа“ у Сирији је марта 2011. дошло до побуне и демонстрација против сиријске владе и председника Башара ел Асада, да би наредне године сукоб прерастао у грађански рат. Турска је оптужила Сирију за кршење људских права и прекомерну силу у гушењу побуне, а Сирија Турску за наоружавање и помагање сиријских побуњеника. После једног од жешћих обрачуна сиријске владе са побуњеницима Турска је прекинула дипломатске односе са Сиријом – у марту 2012. је затворила амбасаду у Дамаску, затим и Генерални конзулат у Алепу. Уследило је обарање једног од два турска авиона која су 22. јуна ушла у сиријски ваздушни простор, као и серија пограничних инцидената, уз активну улогу побуњених Курда на југоистоку Турске. Турски авиони су у августу напали курдске области на северу Ирака, док се у турском граду Газијентапу дешава терористички бомбашки напад, за који Турска оптужује Курде и сиријске обавештајне службе. У гранатирању положаја побуњеника смештених у пограничном подручју, пар граната је 4. октобра пало са територије Сирије на оближњи турски град Акчакале, за шта су се сиријске власти извиниле Турској. Наредних дана долази до спорадичне размене артиљеријске ватре, као и војних маневара Турске и Египта поред сиријске обале. Уследила је евакуација турских грађана из пограничних подручја са Сиријом, као и пресретање и принудно спуштање сиријског путничког авиона који је повредио ваздушни простор Турске. У оба случаја огласио се премијер Ердоган – у првом је саопштио турским грађанима да у сваком тренутку морају бити спремни за одлазак у рат, а у другом да је сиријски авион носио терет војне намене.
У наредним данима Сирија је затворила ваздушни простор за турске авионе, док је Турска извела војне операције против Курда на граници са Ираком. Следили су још неки погранични инциденти и груписање војски са обе стране границе.
У августу 2016. долази до турске интервенције у Сирији (операција Штит Еуфрата). Подржавајући сиријске побуњенике, посебно припаднике Слободне сиријске армије, Турска је дошла у сукоб са Исламском Државом Ирака и Леванта (енгл. ISIL)[2], као и са оружаним снагама западног Курдистана у Сирији („Народне заштитне јединице“, односно „Сиријске демократске снаге“, скраћено SDF). Након артиљеријске ватре и ваздушних удара, 25. августа 2016. турски тенкови су прешли сиријску границу. Стиче се утисак да је Турска била више усмерена на обрачун са курдским снагама него са припадницима ISIL-а, иако је несумњиво било успешних акција против Исламске Државе.
Трећа турска војна интервенција у Сирији (операција Маслинова гранчица) вођена је почетком 2018. против Сиријских демократских снага (SDF). За Турску не постоје разлике између Радничке партије Курдистана (PKK) и SDF, пошто обе сматра терористичким организацијама. Став САД је да SDF није терористичка, већ легитимна организација сиријских Курда која се борила против Исламске Државе. Почетак офанзиве је уследио 19. јануара 2018. прекограничним гранатирањем, а дан касније и ваздушним ударима. У фебруару је Генералштаб турских оружаних снага објавио да је „неутралисано 1.369 припадника терористичких снага“ код Африна на северу Сирије. Почетком марта је покренута друга фаза операције Маслинова гранчица, ради заузимања већих урбаних насеља у регији Африн. Истовремено, Турска је објавила да ће војна операција бити завршена почетком маја. Сирија се све време оштро противила овој операцији, тумачећи је као напад на сопствени суверенитет, а након заузимања Африна позвала је Турску да због таквог „кршења принципа из Повеље УН“ одмах повуче своје трупе са сиријске територије. У овом сукобу дошло је и до тога да су се некадашњи припадници Исламске Државе „пресвукли“ у униформе протурских фракција Слободне сиријске армије. Председник Турске Ердоган је 12. августа 2018. изјавио да је Турска „у последњој фази припрема за нове војне операције у Сирији“, тако да од смиривања ситуације, по свему судећи, неће бити ништа.
3. Неоосманизам, доктрина „стратегијске дубине“ и односи Турске са главним државама Блиског истока
3.1. Блиски исток је област у којој је Турска најочигледније показала измену спољнополитичког приступа у односу на ранији, у складу са доктрином „стратегијске дубине“ чији је творац Ахмет Давутоглу[3]. „Турска, по њему, поседује потенцијал стратегијске дубине, пошто јој као наследници историје и географије Османског царства принадлеже велика историјска и географска дубина, јер је на средишњем евроазијском геополитичком простору вековима била епицентар догађаја. У том погледу, она има значајне комапаративне предности у односу на друге државе у региону, а и шире, само што се њима није на одговарајући начин користила.“[4] Такав спољнополитички приступ и наступ Турске на Блиском истоку изазвао је реакције, посебно од стране САД која је до јуче Турску сматрала највернијим савезником. Све више постаје очигледна тежња Турске за хегемонијом и улогом „старијег брата“ у арапском свету Блиског истока. Ипак, заокрет у спољној политици највидљивији је у односу према Ирану, Ираку, Сирији и Израелу. Примера ради, Башар ел Асад је у јануару 2004. посетио Анкару као први председник Сирије од стицања независности 1946, након чега је дошло до убрзаног развоја турско-сиријске сарадње у свим областима. Значајно су унапређени и односи са шиитским Ираном, у односу на раније оптужбе Турске да Иран сарађује са курдским сепаратистима и покушава да извезе исламску револуцију у Турску. Неоосманисти као заговорници доктрине стратегијске дубине „подсећају, како домаће тако и западне скептике, да је последњи турско-ирански рат вођен пре готово четири столећа и да је граница с Ираном, упркос свим разликама и неспоразумима, већ одавно најмирнија граница Турске.“[5] Билатерални односи су посебно узнапредовали прошле године (17. августа 2017. Турска и Иран су потписале војни споразум, током посете иранског начелника генералштаба Турској).
3.2. Велика је разлика између онога што је у једном времену Ирак могао да постане, и онога што се већ деценијама одвија на простору ове државе. Ирак је дуго времена у фокусу Турске, као веома важан сусед. Стабилност Ирака значила је и сигурност Турске, а сваки потрес у Ираку производио је опасност по турске виталне интересе. Турска је посебно пратила ситуацију у Ирачком Курдистану, противећи се добијању аутономије или додатних атрибута државности овог ентитета. Интервенција против Садама Хусеина 1991. није наишла на одобравање Турске, али је Турска као поуздани савезник испоштовала став и циљеве интервенистичке коалиције окупљене око САД. Затворен је нафтовод који је преко турске територије транспортовао ирачку нафту, јединице турске војске су распоређене дуж границе са Ираком, а Турска је дозволила полетање коалиционих борбених авиона са својих аеродрома. Последице су биле изразито неповољне по Турску, с обзиром да јој економски губици нису надокнађени, и да су се бројне курдске избеглице слиле преко границе после Садамове одмазде због курдске побуне. Све више је преиспитивано до тада беспоговорно савезништво са Западом, и расло је неповерење према америчким плановима на Блиском истоку. Тако је дошло до тога да турски парламент 2003. не дозволи америчким трупама коришћење турске територије за копнене операције против Ирака. Турска, у складу са новом стратегијом, истовремено негује добросуседске односе са Ираком и повремено спроводи војне операције на северу Ирака против Радничке партије Курдистана, уз задржавање дозе неутралности према шиитско-сунитским трзавицама у Ираку. Имајући у виду све околности и специфичности, „Турска према Ираку успева да води прилично делотворну политику руковођену општим циљем свођења проблема у односима са суседима на нулу.“[6] До краткотрајног поремећаја односа дошло је 2015. када је Турска у ирачкој регији Мосул (која је четири века била у саставу Отоманског царства) успоставила војну базу Башика, као центар за обуку против Исламске Државе. Службени Багдад је тај потез за који није дата дозвола назвао војном агресијом на суседну земљу. Почетком октобра 2016. Турска је продужила коришћење базе на још једну годину, а ирачки парламент је турско присуство назвао окупацијом и затражио затварање базе. Дошло је до затегнутих дипломатских односа, при чему се Турска одредила да је њено присуство у мосулској регији елемент стабилности и гарант територијалне целовитости Ирака. Билатерални односи Турске и Ирака побољшани су почетком 2017. посетом турског премијера Биналија Јилдирима Ираку. Ипак, у јуну 2018. долази до упада турских војних јединица на север Ирака, уз жестоко бомбардовање области Кандил и Синџар где су смештени курдски кампови. Изведени су ваздушни удари у региону Зап на северу Ирака, уз истовремену најаву копнене офанзиве.
3.3. До заоштравања односа са Израелом дошло је почетком 2010. године, када је израелски дипломата у јавности понизио турског амбасадора Угуза Челикола због приказивања антисемитског филма на турској телевизији. Турска је затворила свој ваздушни простор за израелске авионе због напада израелских командоса на конвој бродова са хуманитарном помоћи за појас Газе 31. маја, када је убијено девет турских хуманитараца. Турска је тада повукла свог амбасадора из Израела. До смиривања тензија краткотрајно долази на самом почетку 2016. године, када је председник Ердоган давао изјаве о томе како је „Израел потребан земљи као што је Турска у регији“. Претходно је дошло до званичног извињења Израела због поменутог инцидента из 2010. године. Турска и Израел су биле најближе успостављању трајних добрих односа 27. јуна 2016, када је објављен Споразум о помирењу.
Нажалост, већ у мају 2017. долази до оштрих реторичких наступа турских и изралеских званичника. Тако се Ердоган јавно заклео да ће његова Влада сарађивати са палестинским народом како би одбранили Јерусалим од јудаизације. Из израелског министарства спољних послова стигао је Ердогану одговор како су дани Отоманског царства одавно прошли, а да је Јерусалим, чија је власт посвећена сигурности, верким слободама и поштовању права мањина, био и биће увек престоница јеврејског народа. „Утук на утук“ уследио је од стране турског МСП-а, које је навело да би Јевреји требало да буду захвални због немерљиве толеранције у османско време, пошто су припадници свих религија тада уживали слободу вероисповести, те да Израел покушава да прикрије чињеницу да је Источни Јерусалим под окупацијом, и да покушава да преотме контролу над светим местима у Јерусалиму од муслимана. Израелски премијер Нетанијаху је одговорио да је Ердоган последња особа која може да „попује“ Израелу, јер питање је шта би могао да каже становницима северног Кипра или Курдима. Није требало дуго чекати на Ердоганов одговор – у децембру 2017. за Израел је рекао да је „земља окупације“ која проводи терор над Палестинцима, и то непосредно по признању Јерусалима за нову израелску престоницу од стране америчког председника Доналда Трампа. По избијању сукоба на граници Израела и Газе у мају 2018, када је погинуло на десетине а повређено 2.700 Палестинаца, Ердоган је оптужио Израел за геноцид, а турска влада је повукла своје амбасадоре из Вашингтона и Тел Авива „на консултације“, док је израелском амбасадору у Анкари наређено да напусти Турску (амбасадор је у присуству медија подвргнут строгој безбедној провери, којом приликом му је наређено да изује ципеле!). Међусобно протеривање дипломата наговештава још горе односе између Турске и Израела, тако да су потребни велики напори како би се ситуација донекле смирила, поготово после Ердогановог позива муслиманским државама да преиспитају став према САД.
V ЕГИПАТ КАО БИВШИ ЛИДЕР АРАПСКОГ СВЕТА И ЊЕГОВИ ОДНОСИ СА ДРУГИМ ДРЖАВАМА БЛИСКОГ ИСТОКА
1. Египат – кратак историјски преглед и значајни догађаји у 20. и 21. веку од утицаја на садашњи положај
Попут целог подручја Блиског истока, и простор данашњег Египта је пребогат историјом, културом и духовношћу. Стотине и стотине година Прединастичког периода, раздобља Старог, Средњег и Новог краљевства, прелазних периода, Хеленистичког периода, Периода римске владавине, Византијског периода, Раног исламског периода и Османског периода оставиле су свету трајну историјску и културну баштину. О Наполеоновом освајању и претварању у британски протекторат било је речи у одељку II овог рада. Историју Египта одредила је и изградња Суецког канала, за чију су изградњу 1854. Французи добили концесију, који је отворен 1869. године. Египатски удео у власништву над каналом продат је 1875. Уједињеном Краљевству. Египат је 1922. постао независна краљевина, а по споразуму из 1936. британске снаге су остале само на подручју Суецког канала, али је почетком Другог светског рата Велика Британија поново претворила Египат у протекторат. После државног удара 1952. под вођством Гамала Абдела Насера, 1956. је започета национализација државе, па је Суецки канал постао државни; египатска војска је заузела Синајско полуострво и избила на Суецки канал, због чега се сукобила са алијансом Велике Британије, Француске и Израела (одељак II подтачка 7.2. овог рада). Насер је сматран за вођу читавог арапског света, а постао је и један од лидера покрета несврстаних. Уједињење Египта и Сирије у Уједињену Арапску Републику (УАР) проглашено је 1958, али је Сирија већ 1961. изашла из савеза. После катастрофалног пораза у Шестодневном рату из 1967. изгубљено је много тога што је Насер постигао, а његов наследник Анвар ел Садат остварио је јаче везе са Западом. После потписивања мировног споразума у Кемп Дејвиду са Израелом 1979. Садата убијају исламски побуњеници 1981. Наследио га је Хосни Мубарак, који је спроводио процес умерене либерализације, уз обнављање односа са арапским државама. Но, Египат је подржао САД у ратовима против Ирака 1991. и 2003. За време „Арапског пролећа“ 2011. у земљи су избили велики немири, који су довели до оставке египатског председника. Још већа масовност забележена је 2013. када су милиони људи на улицама Египта тражили смену председника Мохамеда Морсија, који је ипак свргнут војним пучем.
2. Египат данас – унутрашња ситуација и односи са другим државама Блиског истока
Само неколико година после „Арапског пролећа“ уочљиво је да је регион Блиског истока и северне Африке дестабилизован. То се посебно односи на Египат. Уместо слободе, демократије и вишег стандарда грађана у државама у региону, профитирали су финансијери и подстрекачи побуна. Иако су и Тунис и Египат непосредно пре изведених револуција достигли респектабилан ниво модернизације и социјалне ангажованости, уз грађанско друштво неподељено оштрим верским и племенским сукобима, једна негативна ствар је одликовала обе земље – велики раст незапослености. По свргавању тамошњих режима, на изборима је власт у Тунису преузела исламистичка организација Ел Нахда, а у Египту Муслиманска браћа (основала Партију слободе и правде која је учествовала на изборима). Ту сличности ситуације у Тунису и Египту престају. У Тунису је започет широки народни дијалог уз учешће више национално оријентисаних партија, и успостављен демократски амбијент. У Египту су се припадници Муслиманске браће убрзо завадили са представницима других партија и организација. Велики економски губици и ширеће сиромаштво узроковали су војни пуч 2013. и лишавање слободе лидера Муслиманске браће. Војни пуч је довео до потпуне блокаде медија и сурових обрачуна са покушајима демонстрација. У земљи делују бројне терористичке групе, које су велика сметња успостављању стабилности и развоју туризма. Са друге стране, Тунис је одржао два циклуса успешних избора, уз потпуно поштовање народне воље, и 2014. донео демократски устав.
На спољнополитичком плану, Египат највише сарађује са Саудијском Арабијом и УАЕ, као и осталим чланицама Савета за сарадњу заливских земаља. Египат је 2017, уз Саудијску Арабију, УАЕ и Бахреин, прекинуо дипломатске односе са Катаром због подршке те земље тероризму. И даље има гранични спор са Суданом.
VI ОДНОСИ ИЗМЕЂУ ПОЈЕДИНИХ ЗЕМАЉА БЛИСКОГ ИСТОКА КОЈИ УТИЧУ НА СТАБИЛНОСТ ЦЕЛОГ РЕГИОНА
1. Односи Ирака и Ирана
Резолуцијом 598 Уједињених нација од 20. августа 1988. завршен је осмогодишњи рат Ирака и Ирана, о којем је писано у оквиру одељка II подтачка 8.1. овог рада. Карактеристику овог рата представља околност да су у њему на обе стране учествовале и „сателитске“ снаге – примера ради, на страни Ирака борио се Народни ирански муџахедински покрет (који је био близак Садамовој социјалистичкој Ба’ас партији, и противио се Исламској Револуцији), а на страни Ирана војне снаге Ирачког Курдистана. Но, и велике силе и значајне државе у региону активно су учествовале у том сукобу који је оставио трајне последице до данашњег дана, уз један куриозитет: није било промена у територијалном смислу. У политици околности случаја често изазивају промену става по неком питању. Тако се и догодило да Саудијска Арабија, Кувајт и УАЕ, државе које су се отворено супротстављале Садамовом социјалистичком Ираку, подрже његову одлуку да нападне Иран, видећи у томе шансу да се оконча доминантна улога Ирана у области Залива, али и да се спречи „увоз“ револуције из Ирана у њихове земље.
Од земаља са којима се граничи, Ирак најдужу границу има управо са Ираном (1.458 км). Ирак је савезна република са парламентарним системом власти, председником Републике, Већем министара и Ирачким заступничким већем (законодавна власт), у којој су шиити већина а сунити мањина (с тим што Ба’ас партијом, која је била на власти до 2003, доминирају сунити). Иран је исламска република, једина теократија[7] у свету, односно једина службено шиитска држава, са врховним вођом („вођа револуције“, обавезно верска особа-свештеник који је врховни заповедник оружаних снага), председником Исламске Републике, Меџлисом (једнодомни парламент), Скупштином стручњака (од пробраног свештенства) и Саветом чувара (од правника који тумаче устав и цене усклађеност закона са уставом и исламским обичајима).
Ирак и Иран су склопили мир и успоставили дипломатске односе у време ирачке агресије на Кувајт 1990, а односе су нормализовали у потпуности 2005. године, две године после пада Садама Хусеина, док су на територији Ирака још биле јединице америчке војске. Тада је договорена успостава комитета за борбу против тероризма, ирански кредит за обнову Ирака, изградња нафотовода од Басре до Абадана и обавеза Ирана да спречи упад скупина повезаних са Ал Каидом са своје на територију Ирака. Обе државе подржавају режим сиријског председника Башара ел Асада. САД свакако не гледају благонаклоно на нормализацију односа и сарадњу Ирака и Ирана, али у томе не виде већу опасност по сопствене интересе. Међутим, иако није формализовано, очигледно је формирање посебног савеза за борбу против тероризма који чине Иран, Ирак, Сирија и Русија, са могућношћу да му се придружи и Египат, чак и Турска. Обриси тог неформалног савеза постали су видљивији током 2016, да би у 2017. почели јасно да се уочавају, појачаним билатералним односима унутар овог „Савеза четворице“. Ирачки потпредседник је у званичној посети Москви изјавио да Ирак жели да уђе у војни и политички савез са Руском Федерацијом, а истовремено (23. јула 2017) ирачки министар одбране је приликом посете Ирану потписао меморандум о будућој војној сарадњи. Непосредно пре тога Ирак је прогласио победу над Исламском државом у бици за Мосул, а активну улогу у ослобођењу овог ирачког града имале су и милиције Народне мобилизације које обучава Иран обезбеђујући и командни кадар, и које су у оквиру структура ирачког министарства одбране. „Ирачко – ирански односи могу да иду само узлазном линијом и да јачају у свим сегментима. Најпре, обе земље су већински шиитске, интереси у региону су им слични или исти, сарађују или се конфронтирају са истим или скоро истим државама, … економски су компатибилне, те иако су једни Арапи а други Персијанци, претпоставља се да ће шиитски фактор још дуго бити доминантан у односима две земље, нарочито у условима у којима је присутна велика потенцијална опасност од екстремног сунитског тероризма.“[8]
САД су ипак у последње време почеле да окрећу „други лист“. Иран је претходно дуго био под санкцијама, али је за време председника Барака Обаме, 2015. године, дошло до потписивања нуклеарног споразума са Ираном и укидања санкција. Садашњи амерички председник Доналд Трамп је прво критиковао овај споразум као једностран, да би се у мају 2018. Вашингтон повукао из нуклеарног споразума, најављујући и скоро завођење нових санкција Ирану. Председник САД је почетком августа ове године потписао указ којим су Ирану уведене бројне санкције. На тај начин је и Ирак доведен у незгодну ситуацију, управо због блиских економских и политичких веза са Ираном.
2. Односи Сирије и Либана и везе са Ираном
Сирија припада подручју које се назива Левант. Историјска Сирија је обухватала територије данашњег Израела, Либана, Палестине и делове Јордана. Граничи се са Либаном, Израелом, Јорданом, Ираком и Турском. Већ из овога је јасно да Сирија заузима стратешку позицију на Блиском истоку. Као средиште једне од најстаријих цивилизација на свету, територија Сирије је имала богату историју – од великог Семитског краљевства, преко бројних освајача (Јевреји, Арамејци, Асирци, Вавилонци, Персијанци, Грци, Јермени, Римљани, Византинци, Арапи), до потпадања под вишевековну власт Османског царства. Пред крај Првог светског рата у Дамаск су ушли Арапи, и убрзо је основано Независно арапско краљевство Сирије. Међутим, убрзо стижу француске снаге које су поразиле сиријску војску и збациле краља Фејсала са власти. Француско војно присуство у Сирији потрајало је до 1946, од када почиње период политичке нестабилности, све до спајања са Египтом 1958. у Уједињену Арапску Републику која је потрајала три године. О учешћу Сирије у Рату за независност 1948, Шестодневном рату 1967. и Октобарском рату 1973. писано је у оквиру одељка II тачка 7. овог рада.
По избијању грађанског рата у Либану 1976. Сирија је послала бројну војску у циљу помоћи хришћанима који су трпели велике губитке. Тако почиње тридесетогодишње војно присуство Сирије у Либану. Избијању грађанског рата је претходио уплив великог броја палестинских избеглица на територију Либана након арапско-израелских сукоба (1948. и 1967) и Јорданског грађанског рата 1970. Почетни сукоб палестинских избеглица (под вођством Јасера Арафата) и левичарски настројених Либанаца прерастао је у сукоб сиријских хришћана са једне, и палестинских избеглица, сунитских муслимана и Друза[9] са друге стране. Поједине области земље контролисале су разне милиције: хришћанске, сунитске, шиитске, милиције Друза и палестинских герилаца, а подељен је и Бејрут на делове под влашћу милиција. Уласком Сирије у рат Палестинци су из Бејрута потиснути на југ Либана. Протеком времена долази до промене односа и савезништава – Сирија почиње да сарађује са Палестинцима, док се хришћани (Маронити) окрећу Израелу. Сиријске трупе су се 2005. повукле из Либана, али је Сирија на тој територији оставила доста својих оперативаца и обавештајаца, док је више од милион Сиријаца дошло у Либан у потрази за послом.
Као „мали“ сусед Сирије, Либан је осетио свако превирање које се дешавало у Сирији. На данашњем подручју Либана и Сирије пре више од 2.000 година развијала се феничанска цивилизација. Касније је овај регион био територија Римског царства (провинција Сирије), и место бројних освајања крсташа, да би затим потпао под власт Османског царства. Распадом Османског царства по завршетку Првог светског рата француска је добила мандат над пет провинција које данас чине Либан. Због историјских разлога, Сирија сматра Либан вештачком творевином на сиријској територији. Грађански рат (1975-1990) оставио је ову земљу без организационе власти. О Првом и Другом либанском рату (1982. и 2006) било је речи у подтачкама 7.6. и 7.8. у оквиру одељка II овог рада. Сирија је главног савезника на подручју Либана нашла у шиитском Хезболаху[10]. Сирија је, такође, једини савезник Ирана међу арапским земљама. Иран, Сирија и Либан чине такозвану „шиитску осовину“.
Подразумева се да су либански инострани односи у великој мери зависили од Сирије. Ипак, Либан има добре односе са свим арапским суседима, упркос историјским тензијама са Либијом, Ираком и Палестином; нема дипломатске нити трговинске односе са Израелом (званични либански став је да до успостављања односа може доћи по решењу питања израелско-палестинских насеља и повратку Голанске висоравни Сирији). Члан је Организације Исламске Конференције.
3. Односи између блискоисточних земаља које су чланице Арапске лиге и Савета за сарадњу арапских држава Персијског залива
3.1. Арапска лига, регионална организација арапских земаља Северне Африке, Рога Африке и југозападне Азије, основана 22. марта 1945. у Каиру, састоји се од 22 члана. Корени њеног настанка сежу три године раније, када је британско министарство спољних послова осмислило формирање организације арапских држава ради супротстављања нацизму, али је оснивање уследило након пораза нацизма. У почетку ју је чинило 6 чланова, све са Блиског истока – Египат, Ирак, Либан, Саудијска Арабија, Сирија и Трансјордан (1949. преименован у Јордан). Главни прокламовани циљеви Арапске лиге јесу међусобна сарадња земаља чланица, чување њихове независности и суверенитета, координација сарадње и расправа о свим пословима и интересима арапских земаља на општи начин. Од блискоисточних земаља чланице АЛ су постале и: Јемен (већ од маја 1945, па се у неким изворима наводи уз шест првобитних чланица), Бахреин, Јордан, Кувајт, Оман, Катар, као и Палестина (на самиту у Каиру 1964. договорено је да Палестину представља посебна организација; исте године у источном Јерусалиму састао се први Палестински национални савет, а после пар дана основана је Палестинска ослободилачка организација – ПЛО). Од већих држава које не припадају Блиском истоку у ужем смислу, али су усмерене на сарадњу са тим регионом, треба навести Алжир, Мароко, Судан, Сомалију и Либију. Важна функција АЛ од интереса за тему овог рада јесте посредовање у међусобним споровима, као и споровима са трећом страном. Посебно је изражена тежња ка смиривању арапских несугласица и ограничавању конфликата; пример за то јесте деловање АЛ током Либанске кризе 1958. Значајнији документи АЛ су Повеља о заједничкој арапској економској акцији, Уговор о заједничкој одбрани и економској сарадњи, Пакт држава Арапске лиге – Авалон пројекат (којим је усвојен принцип панарабизма) и Арапска мировна иницијатива (мировни план за арапско-израелски конфликт).
И поред значајних остварења, Арапска лига није испунила основна очекивања. Главни циљеви при оснивању тицали су се деколонизације и решења палестинског питања, али и после 73 године та питања су и даље актуелна. Нерешеном палестинском питању придружили су се нови изазови и проблеми: криза у арапским земљама после „Арапског пролећа“, грађански рат у Сирији, нестабилност власти у Ираку, исламски фундаментализам, грађански рат у Јемену, однос према неким неарапским државама (Иран, Турска и Израел)… У једном периоду су побуњеници били признати као званични представници Сирије у АЛ, чиме је прекршен устав ове организације. Арапске земље су чешће објекат међународних односа (на шта утиче и чињеница да је Блиски исток поприште сукоба великих сила), него што показују способност да буду субјекат тих односа. Велику кризу Арапске лиге у последње време највише изазива већи број ратних сукоба на територији земаља чланица. Није успео покушај стварања заједничких арапских војних снага. Доминантна сила унутар АЛ је Саудијска Арабија, али је друге арапске земље не прате у свему (примера ради, не спроводе потпуну изолацију Катара[11]).
3.2. Савет за сарадњу арапских држава Персијског залива (Савет за заливску сарадњу) је основан 1981. године у циљу привредне и политичке сарадње Саудијске Арабије, УАЕ, Кувајта, Катара, Бахреина и Омана. Прави разлог оснивања овог савеза лежао је у страху од извоза Исламске револуције из Ирана у те државе. Све државе чланице Савета су тзв. арапске земље Персијског залива, смештене на Арабијском полуострву уз обалу Залива (ту је и Јемен, али није члан Савета). У неким изворима називају их и шест заливских краљевина, односно монархија (мада је Катар емират, УАЕ такође, а Оман султанат). Последњих година наведеном и одавно идентификованом страху придружио се још један: страх због политичког успона шиитских заједница на подручју ових држава. У свакој од њих постоји бројна шиитска мањина (у Бахреину је то чак већина, али под сунитском влашћу), као и респектабилна мањина састављена од иранских емиграната. Да је страх оправдан, видело се и по потресима које је изазвало „Арапско пролеће“, а у новије време и ситуација настала услед напада на дипломатске мисије Саудијске Арабије у иранским градовима Техерану и Мешхеду почетком 2016.
Савет је подржавао Ирак у ирачко-иранском рату,
обезбеђујући Садаму Хусеину финансијску и војну помоћ. Односи између чланица
Савета и Ирана поправљени су за време власти иранских председника Рафсанџанија
(1989-1997) и Хатамија (1997-2005), чему је значајну подршку дао Кабус, тадашњи
султан Омана. Тешкоће које ове земље нису успеле да преброде тичу се иранског
нуклеарног и балистичког ракетног програма, које заливске земље доживљавају као
претњу. Извор неспоразума је било и само име Персијског залива, а уз то и
панарапска политика, и већ поменути шиитски покрети у (претежно) сунитским
земљама. Ипак, највећа претња Савету дошла је изнутра – главни проблем постао
је Катар, односно његова подршка терористичким
групама. На терет Катару ставља се подршка Ал
Каиди и шиитским милицијама, иако Катар транспарентно подржава Муслиманску браћу (или Муслиманско братство). Ипак, може се
закључити да независност и сувереност Катара представљају главни разлог за увођење
санкција овој земљи, као и њена спремност на сарадњу са Турском и Ираном. Док
су Кувајт и Оман преузели улогу посредника у решавању конфликта, јаче и моћније
Саудијска Арабија и УАЕ се све више окрећу међусобном политичком и војном
партнерству. Но, посматрајући ствари кроз призму новца и профита, јасно је да
погоршани односи штете свим чланицама Савета. Почетком јуна 2018. Саудијска
Арабија је запретила војном акцијом против Катара, који успева да одржава добре
односе са Русијом, Турском и САД.
ПОДБЕЛЕШКЕ
[1] Дарко Танасковић: Неоосманизам: Доктрина и политичка пракса, 2010, стр. 10.
[2] Исламска Држава у Ираку и Леванту је позната по енглеској скраћеници ISIL (Islamic State of Iraq and Levant). Арапска скраћеница ове државе је DAEŠ. Друго име ове непризнате терористичке државе која је под својом контролом држала мање делове Ирака и Сирије јесте Исламска Држава у Ираку и Сирији (ISIS – Islamic State of Iraq and Syria).
[3] Бивши универзитетски професор, дипломатски саветник Ердогана, министар иностраних послова и премијер Турске од августа 2014. до маја 2016. када је, изгубивши Ердоганову подршку, био принуђен да се повуче.
[4] Дарко Танасковић: Неоосманизам: Доктрина и политичка пракса, 2010, стр. 37.
[5] Исто, стр. 80.
[6] Исто, стр. 85.
[7] Реч теократија потиче из грчког језика, и дословно значи владавина Бога. То је облик владавине у којем вера, односно религија има доминантну улогу. У теоратском друштву верска структура је у сагласју са структуром власти, или доминира над њом.
[8] Драган В. Тодоровић: Сунитско-шиитски раскол и његове последице на безбедност у региону Блиског истока, 2016, стр. 331.
[9] Езотеричка монотеистичка религијска заједница са простора Израела, Сирије, Либана и Јордана, чија религија јесте један облик ислама са елементима гностичких и неоплатонских филозофија; Друзи верују у пресељење душа и Последњи суд. Највећи број Друза себе сматра Арапима (изузимајући израелске Друзе).
[10] Хезболах (од арапских речи Хизб Алах – „божја странка“) је шиитска либанска, проиранска паравојна организација, настала 1982. као одговор на упад Израела у јужни Либан. Покрет је од неких земаља (међу којима су САД и Велика Британија) проглашен терористичком организацијом. Неки чланови Хезболаха су у саставу Либанске владе. Главни финансијер Хезболаха је Иран, а помаже му и Сирија. Покрет се оградио од деловања Ал Каиде, а у Сиријском грађанском рату учествује на шиитској страни.
[11] Почетком јуна 2017. пет арапских земаља (Бахреин, Египат, Саудијска Арабија, УАЕ и Јемен), као и Либија и Малдиви, прекинуле су дипломатске односе са Катаром због подршке исламским терористичким групама, екстремистичким и секташким организацијама и веза са Ираном. Затворен је ваздухопловни и поморски саобраћај, а Саудијска Арабија је затворила копнену границу са Катаром. Катар је искључен из арапске војне коалиције која у Јемену делује под саудијским заповедништвом.
Изглед, опрема и прилагођавање текста: Словенски вѣсник
