(Глава 10)

1. И Товит, отац њихов, бројаше сваки дан; и пошто се напунише дани пута и не долажаху,
2. Рече Товит: Можда су осрамоћени? Или можда умрије Гаваило и нема ко да му (Товији) даде сребро?
3. И туговаше веома.
4. А рече му жена његова: Погибе дијете, зато је закаснило. И поче га оплакивати и рече:
5. Свеједно ми је, чедо, пошто изгубих тебе, свјетлост очију мојих!
6. А Товит јој рече: Ћути, не брини, здрав је.
7. И одговори му: Ћути, не варај ме, погибе дијете моје. И излажаше свакодневно на пут вани којим је отишао, те данима хљеб не јеђаше, а ноћима не престајаше да оплакује Товију, сина свога, док се не навршише четрнаест дана свадбе у које га закле Рагуило да борави ондје.
8. Рече пак Товија Рагуилу: Отпусти ме, јер отац мој и мајка моја више се не надају да ће ме видјети.
9. Рече му пак таст: Остани код мене, а ја ћу послати оцу твоме и јавиће му све о теби. И Товија каза: Не, него ме отпусти оцу моме.
10. Уставши пак Рагуило, даде му Сару жену његову и половину своје имовине, робове и стоку и сребро.
11. И благословивши их, отпусти их говорећи: Нека вас благоустроји, дјецо, Бог небески прије него што умрем.
12. И рече кћери својој: Поштуј свекра и свекрву своју, јер они су ти сада родитељи, да чујем о теби добар глас. И цјелива је.
13. И Една рече Товији: Брате вољени, нека те васпостави Господ небески и нека ми даде да видиш дјецу твоју од Саре кћери моје, да се радујем пред Господом; и, ево, предајем ти кћер моју у залог, не ожалости је.
14. Послије овога отиде Товија благосиљајући Бога што благоустроји пут његов и благосиљаше Рагуила и Едну, жену његову.