1. Послушајте ме који идете за правдом, који тражите Господа; погледајте стијену из које сте исјечени, и дубоку јаму из које сте ископани;
2. Погледајте Аврама, оца својега, и Сару, која вас је родила, како га инокосна позвах и благослових га и умножих га.
3. Јер ће Господ утјешити Сион, утјешиће све развалине његове, и пустињу његову учиниће да буде као Едем и пустош његова као врт Господњи, радост ће се и весеље налазити у њему, захваљивање и пјевање.
4. Послушај ме, народе мој, и чуј ме, роде мој; јер ће закон од мене изаћи и суд свој поставићу да буде видјело народима.
5. Близу је правда моја, изаћи ће спасење моје, и мишице ће моје судити народима; мене ће острва чекати и у моју ће се мишицу уздати.
6. Подигните к небу очи своје и погледајте доље на земљу; јер ће небеса ишчезнути као дим и земља ће као хаљина оветшати, и који на њој живе помријеће такођер; а спасење ће моје остати довијека, а правде моје неће нестати.
7. Послушајте ме који знате правду, народе, којему је у срцу закон мој. Не бојте се ружења људскога и од хуљења њихова не плашите се.
8. Јер ће их мољац изјести као хаљину, и као вуну изјешће их црв; а правда моја остаје довијека и спасење моје од кољена на кољено.
9. Пробуди се, пробуди се, обуци се у силу, мишицо Господња; пробуди се као у старо вријеме, за нараштаја прошлијех; нијеси ли ти исјекла Раву и ранила змаја?
10. Нијеси ли ти исушила море, воду бездана великога, од дубине морске начинила пут да прођу избављени?
11. Тако они које искупи Господ нека се врате и дођу у Сион пјевајући, и весеље вјечно нека буде над главом њиховом; радост и весеље нека задобију, а жалост и уздисање нека бјежи.
12. Ја, ја сам утјешитељ ваш; ко си ти да се бојиш човјека смртнога и сина човјечијега, који је као трава?
13. И заборавио си Бога творца својега, који је разапео небеса и основао земљу? и једнако се бојиш сваки дан гњева онога који те притјешњује кад се спрема да затире? а гдје је гњев онога који притјешњује?
14. Брзо ће се опростити сужањ, неће умријети у јами, нити ће бити без хљеба.
15. Јер сам ја Господ Бог твој, који раскидам море, да валови његови буче; Господ над војскама име ми је.
16. Ја ти метнух у уста ријечи своје и сјеном руке своје заклоних те, да утврдим небеса и оснујем земљу, и речем Сиону: ти си мој народ.
17. Пробуди се, пробуди се, устани, Јерусалиме! који си пио из руке Господње чашу гњева његова, пио си, и талог из страшне чаше испио си.
18. Од свијех синова које је родио ниједан га није водио, и од свијех синова које је отхранио ниједан га није прихватио за руку.
19. Ово те двоје задеси; ко те пожали? Пустош и расап, и глад и мач; ко ће те утјешити?
20. Синови твоји обамрли леже по крајевима свијех улица као биво у мрежи пуни гњева Господњега, и карања Бога твојега.
21. Зато чуј ово, невољни, и пијани, не од вина.
22. Овако вели Господ твој, Господ и Бог твој, који брани свој народ: ево узимам из твоје руке чашу страшну, талог у чаши гњева својега; нећеш више пити.
23. Него ћу је дати у руке онима који те муче који говорише души твојој: сагни се да пријеђемо, и ти си им подметао леђа своја да буду као земља и као улица онима који прелазе.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.