Димитрије Јовановић: ПРЕЦИ, издање аутора, Краљево, 2005.
У Краљеву живи песник необичан: Димитрије Јовановић (Обрва, 1949). Филозоф по образовању, културни радник по занимању, пропагира књигу и књижевност, преводи, а пише сатиру и поезију. Пред нама је његова песничка књига „Преци“.
У првом (најобимнијем) циклусу, који такође носи наслов „Преци“, читамо песме инспирисане националном историјом, традицијом, прошлошћу Србије и српског народа, с родољубивим конотацијама без много патетике. Култ предака, који је значајна карактеристика српске традиције, па и религиозности, добија у овој поезији узбудљив уметнички израз. Ти наши преци што су сневали у колиби од блата и прућа, будућност ковали од сна крви и блата, а потомке „вајали“ ножима вилама и секирама, дивљи сјајнооки ћутљиви благоглагољиви, што пушком ледине ору и метке сеју а смрт по њивама им ниче, пуни мана, више него врлина, они су наши корени и њихова су дела и недела вечна инспирација песничка. Њих песник воли и жали, и моли се (помало пагански, као што су се и далеки преци молили) за окајање њихових грехова, почињених према другима, према Богу, а понајвише према себи самима и својим незнаним потомцима. И чемер и бол од тебе су мој праоче, каже песник негде у средини овог поетског венца. Дубока су његова родољубива осећања, и то родољубље се доима као интимни (више него колективни) скуп емоција. Снажна је и мисаона линија уз коју бујају емоције. Неки стихови су фрагменти чисте, искристалисане мисли: нема сна по којем нисмо лутали – и неима јаве у којој нисмо страдали. Или: не својом кривицом открих да ватра завршава у пепелу. Себе песник види и као потомка и као претка, па се обраћа неком чији живот је тек у пупољку (прелепа девојчице, теби што сумње пуна си) или већ рађа први плод: видех једну младу жену како моћном дојком невероватну снагу сину своме дарује и са њом непојмљиву моћ да снева. Тако се, у песничкој визији, затвара један огроман животни круг и истовремено отвара нови, сањан и неизвестан.
„Сама“ је наслов другог циклуса, а у њему преовлађује интима. И лично име Ана. То је једна велика љубавна песма, велика не само по обиму, него (пре свега) по чистоти љубавног осећања и његовом рафинираном изразу, по естетској лепоти љубавне трагике. Наводим (као и друге наводе) једну строфу у хоризонталном низу ( у песми је сложена, реч по реч, у вертикали) која најсажетије и најупечатљивије дефинише песников љубавни доживљај: Ана реч Ана слог Ана глас ана свет. Трагичност доживљаја, потискивана у други план током већег дела песме, јаче и одређеније се исказује у последњим стиховима: Ето враћам вам Ану – Ану која умире за све вас (што узалуд живи сте) – Ану што умире (да ваше окаје грехе).
Трећи циклус – „Покудице“ – садржи песме у којима се мешају и прожимају филозофска (и сатирична!) промишљања са родољубивим и интимним осећањима. Све те песме имају посвете: филозофима (Сократу, Спинози), ликовима из епске митологије (Буљубаши Зеки, Чучук Стани, пријатељима (Бранку В. Радичевићу, Браниславу Петровићу, Кости Чавошком), а последња песма је „посвећена“ изродима. Та је песма, у својој подврсти, право ремек дело: једна од најискренијих и најмоћнијих песничких клетви на српском језику. Страшан је морао бити доживљај – песника рођеног у Обрви – из којег је та клетва букнула!
Бдење 16, април 2008, стр. 167-168.
