(поводом прве збирке поезије Срђана Симеуновића Бонаћа)
Будалама кад би вјеровали,
поете су покољење лудо.
Његош
У беседи поводом примања Дисове награде, посвећеној питању вредновања песништва, велики српски песник Бранислав Петровић је, између осталог, рекао: „Мој стари предлог да се посебно изучавају права поезија и стихоклепство, по умишљеном диктату народних интереса, наравно, није прошао. Није прошао највећма због тога што (ни ја, нити ико други) нисам умео да предложим шта је то права поезија, а шта стихоклепачко умеће“.
Давање вредносних судова о поезији вечита је мука, особито за саме песнике. Исти, непоновљиви Бранислав Петровић је ту муку једном другом пригодом[1] опет најбоље објаснио, парафразирајући Николу Теслу, који је на новинарско питање „шта је то струја“, одговорио како ће сваки електричар или произвођач прекидача дати бољи одговор од њега: „На питање ,шта је поезија‘ морам одговорити онако као што је велики научник из српских Смиљана за струју: Ја мислим да је поезија Бог. И мислим да је та мисао за мене дефинитивна“.
Будући да се и сами првенствено покушавамо бавити каквим-таквим стварањем, а не тумачењем поезије, у жељи да не изневеримо прихваћену обавезу, те промуцамо неколико речи о стваралаштву Срђана Симеуновића Bonacca, и будући да за тако нешто у датом, ванпоетском начину изражавања, немамо правог ослонца ни код највећих песника – остаје нам да се, по Теслином савету, за помоћ обратимо неком врхунском електричару, тј. књижевном теоретичару.
Српска књижевност није имала превише среће са својим књигословима. У њој бејаше добрих туђих ученика, но весма мало правих, домаћих учењака, способних да књижевно дело вреднују ослобођени слепог покоравања окошталим шаблонима. Биће да најпре у томе лежи разлог због чега у нас Петровићев (иначе најисправнији могућни) предлог посебног изучавања поезије и стихотворства није имао прођу.
За руску књижевну критику овакво разликовање, напротив, беше полазна тачка у вредновању сваког песничког дела још од времена Кирјејевског, Бјелинског и Доброљубова, дакле од прве половине ХIХ века (чињеница да се у новије време оно и у руској критици све ређе среће пре ће бити последица застоја и опадања књижевне културе, него знак некаквог напретка). Послушајмо шта о томе има да нам каже један од најизврснијих руских теоретичара књижевности Вадим Кожинов:
„Стихотворац хвата најбитнија тренутна расположења и опипљиво за све их изражава. Он говори оно што се у датом тренутку свакоме мете по устима. Па нека његова реч и не живи дуго – за свога краткога живота она може учинити јако много, може облетети цели свет.
Песник има други циљ. Он иде, а не трчи. Он ослушкује нејасну подземну тутњаву, он људима говори оно што не само да без њега не би било изражено у речи, него би остало и несхваћеним“.
И још: „Стихотворац се разликује од песника исто као што се вешти подражавалац разликује од тешкоатлетичара: такви подражаваоци, притворно напрежући мускулатуру, подижу као метал обојене дрвене тегове, изазивајући овацију целе сале, и само искусно око може запазити обману. Али, на концу конца, ту обману разобличавају сви…“
Права поезија се од стихотворства разликује као што се и „озбиљна“ музика разликује од „лаке“, популарне музике. И као што никоме не пада на памет да класичну музику мери једним аршином са популарном, то исто би морало важити и кад је у питању вредновање „озбиљне“ и „лаке“ поезије: „Критика једноставно нема естетског права да меша једне и друге (узгред буди речено, у неком смислу то значи неуважавање и аутора, и читалаца). Неправедно је, рецимо, кудити ,белетристичке‘ стихове због такозване илустративности, због отвореног одзива на текућа збивања, због огољене упечатљивости фраза, због извесне површности итсл. Не сме се лакој поезији прилазити са захтевима који се постављају озбиљној поезији.“ Појам „стихотворства“, стога треба лишити подсмешљивог, погрдног призвука: делатност стихотворца је каквотно различита, али ништа мање важна од песникове делатности.
Горе понуђеним одређењима поезије нешто јесте речено, али је проблем једва дотакнут. Бранислав Петровић у поменуте две беседе поставља низ питања, суштинских за правилно разумевање и усвајање поезије: проблем разликовања поезије од стихотворства, с обзиром на то да се то двоје „додирују, па чак и прожимају“, и то не само у укупном делу неког песника, него и у већини појединачних његових песама; затим питање односа националног и општечовечанског у песничком делу, саодноса поезије и језика, улоге песникових заблуда у стварању велике поезије… Такво постављање питања не значи да наш песник не зна одговор на иста; напротив, неколиким срећно изнађеним одређењима, поређењима, као и целокупним својим песничким делом и опитом, Бранислав Петровић сведочи управо супротно. Тешко је у српској поезији наћи песника у кога је било мање стихотворства. Сва невоља је у томе што он своја сазнања није умео да изложи језиком књижевног теоретичара, па се његова питања могу тумачити као позив онима чија би то дужност морала бити, дакле домаћим књигословима, да се постављеним питањима и позабаве. Тај његов позив до данас, на жалост, нити је схваћен, нити прихваћен.
Тражене одговоре зато, савременом читаоцу тако блиским научно-популарним језиком, пружа његов руски савременик Вадим Кожинов у својој сјајној књизи „Како пишу стихове“, која као да је ради тих питања и писана. Чињеница да њих двојица свакако нису знали један за другог само додатно потврђује колико су покренута питања општа, суштински битна за све песнике и љубитеље поезије, премда се поезија језиком књижевне теорије никада не може до краја објаснити, што и Кожинов признаје на крају своје књиге.
Многи људи у младости читају и пишу стихове. С годинама се то занимање за поезију и способност њеног разумевања код већине постепено смањује и чили. Стога су добре књижевне анализе ипак потребне, јер нам помажу да поново у себи пронађемо запретане кључеве за поимање „краљице уметности“.
Доба у коме живимо одликује суноврат свих наравствених вредности, па уједно с тим и опадање културе уопште. Поезији је оно понајмање наклоњено. Веома често можемо чути људе што себе сматрају образованим како без икаквог зазора говоре да не воле, или чак не разумеју поезију. А без тог разумевања и љубави истинске образованости и просвећености не може бити. Зато што је без њих човек сиромашнији за један вид спознаје стварности.
Култура стиха је у наше време пала на најниже гране. Ствар није само у томе што је на књижевној сцени „ласно уочити сијасет скрибомана, шарлатана, пророка и јуродивих, и томове стихоклепачких којештарија које вређају дух“ (да се још једном послужимо речима Б. Петровића); ствар је у томе да се као стих, као врхунска поезија представљају текстови лишени сваке поезије, сувопарне шкработине писане у врстама које одишу мртвилом и немају ни основна својства стиха. Савремена књижевност је преплављена „делима“ чији творци не само да никакве везе са поезијом немају, него се не могу назвати ни стихотворцима, па чак ни стихоклепцима. Највећа одговорност за то лежи управо на књижевној критици, која „поезију“ налази чак и у „стиховима“ добијеним играњем с рачунаром, којекаквим ребусима („визуелна поезија“) и сличним керефекама. После читања таквих сочињенија у души читаоца остаје само пустош; из њих је немогуће запамтити једну једину реч.
Није нам била намера да овим подужим уводом, те изношењем неких мисли два истакнута књижевна ствараоца, песме из „Окрњеног креденца“ на било који начин вредносно поредимо са творевинама врхунских песника. Тако нешто би у датом тренутку било и преурањено, и неозбиљно, и неумесно. Међутим, на основу бројних одлика тих песама, слободни смо устврдити како се Bonacco већ овим својим првим рукописом нашао на трагу најбољих мајстора поезије. Он се јавља као умногоме већ зрео песник.
„Окрњени креденац“ је тематски шаролика збирка: има ту и боемске разбарушености, и дозивања с народном поезијом, са савременицима, и аутопоетских записа, загледаности у себе, сопствену нутрину, и, као успутних, горких осврта на време у коме живимо (који, међутим, никада не прелазе у отворену сатиру), и сликања нарави нашег народа, и подсећања на неке врлине, које можда још нисмо неповратно изгубили, али које, огрезли у колотечину савременог живот(ињ)арења, не примећујемо (као у дивној похвали чедности поетичног наслова „Мирис срца девојачка“, датој у облику споменарског записа). Понајвише, ипак, има окренутости вечитим песничким темама, питањима пролазности, смрти, љубави…
Неке класичне облике лирике, првенствено родољубиву и љубавну поезију, многе савремене, и признате и оне мање признате „поете“, – с презрењем одбацују. Родољубива и љубавна песма су, веле, превазиђена ствар. И са своје тачке гледишта – потпуно су у праву. Ниједна друга врста лирске песме с толиком очигледношћу не показује цареву голотињу. У њима је духовну празнину најтеже сакрити, у њима лажно представљање најтеже пролази. Та сорта сочинитеља може само сањати да створи једну тако лепу и једноставну песму, каква је, на пример, Bonacco-ва „Уличарска“, која у целини гласи овако:
Данас сам те срео на улици
и сутра ћу опет да прођем туда.
Зато што је љубав према Отаџбини или Жени немогуће одглумити.
Песме у књизи подељене су у четири одељка. Та подела има свог смисла, но распоред је могао бити и другачији. Одвајање песме у циклусе, барем у случају ове књиге, представља пре данак једном у нас устаљеном и овешталом маниру при склапању песничких збирки, неголи што је одраз праве потребе. Симеуновићеве песме нису се још увек уобличиле у праве циклусе (што не значи да се једном у будућности то и неће десити). Нама се, ипак, чини да код овог песника песме настају као производ одређеног расположења и тренутка, а не као циљано стварање некаквих лирских кругова. Стога смо мишљења да би било занимљиво да су и у књизи напечатане онако како су стваране – у облику лирског дневника, па и (што да не?) са указаним временским редоследом њиховог настанка. Пажљивијем читаоцу такав поступак би отворио још нека окна за сагледавање ове поезије; могао би, на пример, из песме у песму да прати ток мисли, постепено сазревање песника, успоне и падове лирског јунака… Но, то је, наравно, споредна ствар.
Везани стих којим је испевана већина песама Срђана Симеуновића је разглобљен, „ишчашен“ као и време у којем живимо, гибак, веома покретљивог ритма, тако да се природно, у најбољим тренуцима неосетно за читаоца, прелива у слободни стих; код нашег песника риме као да су једини елемент који те две врсте стиха размеђује. Његови сликови претежно не боду очи; асонанце, поређења, метафоре, метонимије и остали прибор песничког језика у већини случајева не остављају дојам некаквих стилских украса, него јестаственог, органског, неодвојивог дела ткива песме, без кога би се она као таква тешко дала замислити. Све набројане добре особине једне лирске песме чине да Bonacco-в стих одише свежином, искреношћу и непосредношћу. Осим у две горе поменуте, те особине су најпотпуније, по нашем гледању, изражене у песмама Gitare morte, Panta rei, Поноћ, Ток мисли, Помирење, У себи, Подвала, Хиљаду паса, Анатомија песника, Молба, Заврнути, Еликсир вечности, Опет и Крчма красиваја. Bonacco се у тим песмама највише приближио идеалу праве песничке творевине: савршеној неусиљености, природности исказа, у коме не чујемо да песник нешто саопштава, о нечем говори или расправља, изражава неке мисли или чувства, или, још горе, паметује, него имамо осећај као да су се песников животни став, његова судбина – излили у песму пред нама, оваплотили у ново биће што сáмо себе собом објашњава, у оно што је још Хегел назвао бесконачним организмом.
У низу песама се, међутим, у ритму, без обзира на сву његову гипкост и покретљивост, осећају неравнине и прекиди, нарушавања мелодије, и то она која никако нису у служби саме песме. Приметно је такође како се аутор, суочен с потешкоћама у „заокруживању“ песме, којегде служио изнађеним, тачније речено изнуђеним решењима, која се понајпре огледају у помало неспретним и рогобатним синтаксичким обртима и натегнутим, не најсрећније погођеним римама.
Таква места указују на то где је аутор испољио или мањак вештине, или вишак малодушности при савлађивању песничког материјала; она, по нашем виђењу, представљају главна чворишта где се стичу, сударају и преплићу поезија и стихотворство. Уколико чешће стваралац иде линијом мањег отпора посежући за полурешењима, утолико се више удаљава од истинске поезије и приближава стихоклепству.
Како изгледа, паштећи се да кажемо штогод о првој збирци једног песника ми се, нехотице и неочекивано за себе, приближисмо још једном одговору на питање о суштини поезије.
Шта, заправо, значи „радити над стихом“?
Јер, давно је примећено да претерана вештина у писању стихова убија поезију исто тако као и мањак те вештине. Излишно служење вештином, односно потпуни прелазак у свет уметности, из песме исисава све њене животворне сокове, чини је окошталом, сувопарном, уништавајући у њој сваку поезију. Поезија тада прелази у стихотворство. Стога неки песници (у ред којих, очигледно, спада и наш аутор) сматрају да се треба одрећи сваког даљег „дорађивања“ песме, да је треба оставити онаквом каква је рођена у тренутку надахнућа. Такво мишљење је, међутим, погрешно, и доводи до последица којих смо се горе овлаш дотакли. Песма ретко из прве „у комаду“ испадне добра, и увек јој се треба враћати. Најбоље после неког времена, „кад одлежи“, призивајући у себи оно чувство које ју је и родило. И дорађивати „слаба места“ колико је могуће, строго пазећи да то првобитно чувство ни на који начин не буде изневерено.
„Шта је то – дотеривати лирску песму или, поправљајући стих за стихом, доводити форму до за њу могуће префињености?“ – питао се и руски песник Јаков Полонски, па одговорио: „То је, верујте, ништа друго него дотеривати и доводити до људској природи могућне префињености своје сопствено једно или друго чувство… Трудити се над стихом – за песника је исто што и трудити се над душом својом…“
Овај одговор у сржи представља само проширење, појашњење већ наведеног мишљења, изреченог 150 година касније, да је поезија Бог. Колико год некоме то звучало „романтичарски“ или „патетично“, у „труду над душом својом“ налази се сама суштина песничког позива.
Или речима већ поменутог научника: „Права лирика представља продужетак и инобитак животне делатности песника; та делатност као да изравно прелази у други облик. (…) У савршеном поетском делу што нас осваја до краја, свагда постоји овај или онај детаљ, обрт, пукотина, који заокругљену, избрушену стварност уметности одједном пробију ка необухватном и незавршеном животу. Наравно, тај излазак иза граница уметности не треба да разори саму уметност; тачан саоднос може се постићи само поседовањем непогрешивог осећања мере. Песник се између живота и уметности креће по ивици уској попут бријача. И ретко коме, и ни издалека увек, полази за руком прећи преко тог бријача.“
У овом нашем осврту радије смо се определили да за читаоце потражимо кључ којим ће сами доћи до поимања (и) песама пред нама, него да им подмећемо неко своје тумачење. Најкраће могуће њихово одређење, уосталом, дали смо у самом наслову. За песника (и себе) смо, са друге стране, покушали да потражимо одговор на питање о смислу позива коме смо се посветили. Помањкање смисла јесте главни проблем наше савремености уопште.
Када се све сабере и одузме – „Окрњени креденац“ је збирка која нам открива истински занимљивог и самосвојног песника. У сваком случају, ми му од свег срца желимо да ова, иначе добра и честито састављена збирка, буде најслабија од свих књига песама које ће икад написати. Којим путем ће кренути у развијању свог талента, зависи само од њега. Јер,
Свемогућство светом тајном шапти
само души пламена поете.
[1] Годину дана раније изречена беседа, поводом доделе песнику Жичке хрисовуље 1998.
