И не треба мислити да се Dr Лаза стидео своје малограђанштине и конзервативности. Напротив, он се свим силама трудио да баш такав буде. Док су степски вукови, којих је било и у Лазаревићево доба, имали жељу да мењају свет, да заувек раскрсте са традиционалним вредностима, да руше стари поредак на коме би изградили неко ново друштво за које ни сами нису знали како би изгледало, дотле Лаза К. Лазаревић није желео ништа друго него да се уклопи у већ постојеће паланачке норме и да води један миран породичан живот лишен сваког револуционарног заноса, а као своју дужност сматрао је да треба у корену спречавати не само сваку могућност друштвеног преврата, него и сваку могућност нарушавања једноличног али спокојног живота.
(1851 – 1891)
(Бунтовници и конзервативци у српској књижевности)
Нема грешке у наслову, мада би логичније било да стоји: степски вук у гомили малограђана – ако већ користимо терминологију Хермана Хесеа. Подразумева се да степски вук буде један, усамљен, неприлагођен и јединствен, никако у чопору, док малограђанâ обично има на хиљаде и сви иду као један чопор, најчешће слепо пратећи вођу.
Шта се, међутим, дешава ако у једној уметничкој средини имамо довољно бунтовних и несхваћених степских вукова, толико много да они више и нису усамљени у својим ставовима? Шта бива ако сваки нови стваралац мисли да је баш он тај степски вук, да је баш он предодређен да буде против целог света, штавише да је баш за њега написана она брошура из Хесеовог романа која носи поднаслов „Само за лудаке“? Шта се дешава кад сви постају степски вукови не зато што то стварно јесу, него зато што су негде прочитали да тако треба живети?
Такву ситуацију, кад један сањар и занесењак наводно препозна свој живот у судбини литерарног јунака и још почне да се управља према ономе што је прочитао, одавно је оштро критиковао и исмејао славни српски лекар и писац Лаза К. Лазаревић. Ругајући се Јанку у приповеци „Вертер“, Dr Лазаревић се наругао свим оним бунтовницима, нихилистима и сањарима у којима ни ондашња српска књижевност није оскудевала; истовремено, лични лекар „демона Србије“ краља Милана наругао се и свим будућим боемима, револуционарима, најзад и степским вуковима који ће у литератури не само тражити оправдање за своје неуспехе, него ће и свој живот прилагођавати судбини фиктивних јунака неприлагођених схватањима већине друштва.
Другачије ће размишљати немачки писац Херман Хесе када неколико деценија касније буде објавио роман Степски вук. Можда је, на први поглед, парадоксално упоређивати представника српског реализма са славним немачким писцем из доба експресионизма, тим пре што су то два потпуно различита правца и две веома удаљене епохе, али запажамо да и Хесеов степски вук препознаје свој живот у једној брошури на сличан начин како је Лазаревићев Јанко препознао своје љубавне јаде на страницама чувеног сентименталистичког романа. Наравно, ту и престаје свака сличност, јер док Хесе оправдава поступке свог бунтовног занесењака Халера и помаже му да исплива из глиба малограђанштине, дотле Лазаревић, видели смо, није имао милости за маштовитог Јанка, који ће у судару са правилима сурове стварности доживети потпуни пораз.
Још је један разлог што смо Dr Лазу К. Лазаревића довели у везу са Хесеовим Степским вуком, тачније са оном другом, малограђанском страном романа. Запажамо да се чувени српски лекар и писац редовно истицао као доследни представник конзервативног, патријархалног и традиционалног света, оног света који за степског вука неће имати ни трунке разумевања, оног света који ће сваког неприлагођеног прокужити као штетну израслину у једном одавно уређеном, стабилном и здравом друштву.
И не треба мислити да се Dr Лаза стидео своје малограђанштине и конзервативности. Напротив, он се свим силама трудио да баш такав буде. Док су степски вукови, којих је било и у Лазаревићево доба, имали жељу да мењају свет, да заувек раскрсте са традиционалним вредностима, да руше стари поредак на коме би изградили неко ново друштво за које ни сами нису знали како би изгледало, дотле Лаза К. Лазаревић није желео ништа друго него да се уклопи у већ постојеће паланачке норме и да води један миран породичан живот лишен сваког револуционарног заноса, а као своју дужност сматрао је да треба у корену спречавати не само сваку могућност друштвеног преврата, него и сваку могућност нарушавања једноличног али спокојног живота.
Дакле, малограђанштином и традиционалношћу против бунта и сентименталности; стојати обема ногама чврсто на земљи и не лебдети између сна и јаве.
Нема ничег чудног кад се неко, након што га прође младалачки бунт и из главе му ишчезну недостижни идели, врати у средину из које је поникао и без приговора се прилагоди свим њеним учмалим правилима, али није баш уобичајено да то учини један писац, поготову не онај писац који нам је у једној приповеци оставио онако лепо сведочанство о својој великој љубави током студија у Берлину. Очигледно је то била љубав због које се руше сви мостови, па и они са завичајем, ако већ ни тамо нико нема разумевања за искрена осећања српског студента медицине према једној младој Немици. Ипак, млади лекар Лазаревић свесно гуши у себи сваки вид бунта и враћа се из белог света да изнова започне миран живот по свим мерилима србијанске паланке. Зато би се „Вертер“ могао протумачити и као пишчев обрачун са самим собом, као обрачун трезвеног, искусног, строгог и угледног господина Лазаревића са младим, заљубљеним и несигурним берлинским студентом Лазом.
Романтика и занос били су део младалачке прошлости, дошло је време да се живот прихвати онакав какав је, да се човек уклопи у средину, да прихвати традиционалне вредности и да на њима гради будућност, а не на непромишљеним поступцима и умишљеним идеалима.
Шта ли би Dr Лаза К. Лазаревић рекао да је поживео дуже и дочекао да види не само Хесеов роман, него и друга знаменита дела те тако шаренолике епохе која ће у Србији изнедрити Лирику Итаке Милоша Црњанског, Откровење Растка Петровића, чак и песника-бандита Рада Драинца? Да ли би се у Лазаревићу пробудио сентиментални Миша из „Швабице“ или би уважени лекар и даље остао строги чувар грађанских вредности и патријархалног морала?
Сигурни смо да би Dr Лаза увек, па и да је доживео време експресионизма, надреализма и модернизма, остао на чврстим позицијама старих вредности, штитећи и даље оне норме које су сви други писци и песници тако здушно покушавали да сруше и да на рушевинама старе изграде нову литературу.
И не би ли тада Dr Лазаревић још више постао усамљени и несхваћени бранилац малограђанштине усред све бројније групе сањара, боема и револуционара? Ионако су ти особењаци у српској међуратној књижевности били толико бројни да практично, кад се све сагледа, више и нису особењаци; пре би се могло рећи да је то постало једно правило које мора поштовати свако ко жели да се некако домогне књижевне славе.
Насупрот таквима, прави особењак остаје онај ко би се трудио да, упркос свему, не буде особењак; прави бунтовник био би тада онај који и није бунтовник. Више немамо степског вука у блату малограђанштине, као што је у Хесеовом роману, него имамо једног малограђанина у гомили степских вукова – управо бисмо тако могли одредити место Dr Лазе К. Лазаревића у српској књижевности. Од масе оних који су желели да се на било који начин разликују од других, DrЛазаревић се одликовао тиме што није ни имао намере да се од било кога разликује. Не желећи да било чиме издваја, он се издвојио управо тиме.
Шаблонска оригиналност учинила је да најоригиналнији буде онај који уопште не тежи било каквој упечатљивој оригиналности.
Често се, међутим, говори како уметност, а самим тим и уметник, треба да представља побуну против уређеног поретка, како треба да буде у супротности са већинским схватањима, како најзад треба буде у сукобу са целим светом (па и са самим собом). Понекад испадне да уметник, ако већ није против нечега, и није прави уметник. Сигурно је такво схватање и тумачење уметности нагнало многе младе песнике и писце да сами себе прогласе неприлагођеним бандитима и да на том не баш уверљивом бунту граде свако своје дело.
Ако је већ о томе реч, онда је и Dr Лаза К. Лазаревић, као уметник, био против нечега. Он је био против оне уметности која је била против уређеног и стабилног друштва; био је против оне уметности која је ниподаштавала домаћу традицију; био је против оне уметности која је читаоцима дозвољавала да се поистовећују са усамљеним и несхваћеним сањарима; најзад, видели смо да је он био и против оне стране своје личности која би могла да се супротстави старим вредностима. Својом мирноћом и господственим ставом, он се на најбољи начин обрачунао са бучним револуционарима, постајући и сâм на тај начин нека врста бунтовника и побуњеника, али побуњеника против нихилистичких тенденција које су све више претиле да униште једно можда конзервативно, али ипак уређено и стабилно друштво.
Враћамо се опет на питање шта се дешава кад једна уметничка средина изнедри превише оних који своју судбину препознају у Хесеовој брошури писаној „само за лудаке“, односно за степске вукове. Видели смо да, у том случају, прави степски вук постаје онај ко заправо и не жели да буде степски вук, видели смо да усамљен постаје онај ко се и не сматра усамљеником, видели смо да је тада најоригиналнији онај ко уопште не тежи било каквој оригиналности, видели смо да је у таквој средини највећи нихилиста онај ко руши идеје нихилизма.
Славни писац епохе реализма Лаза Лазаревић био је само пример једног усамљеног конзервативца међу многобројним револуционарима тог доба, али све се то лако преноси и на доцнију, па и на данашњу српску књижевност, јер опет се поставља питање ко је стварни степски вук нашег доба, да ли неуредни галамџија који пажњу привлачи псовкама и бахатим понашањем или је то опет неки уштогљени и тихи малограђанин који се својом мирноћом издваја из гомиле умишљених бунтовника.
(Опрема текста редакцијска)
Изворник: Магазин P.U.L.S.E