Баршунаста тиранија сваког претвара у цензора самог себе, а Алекса Жунић престаје да буде комични лик и запошљава се у државној служби – да прима пријаве о сваком новоизмишљеном преступу, од неиздатог фискалног одсечка до насиља у породици
ЧОВЕК ЈЕ МАШИНА
Све је почело у доба просветитељства. Философ Жилијен Ламетри је човека прогласио „органском машином“, коју није створио Бог, и која нема душу. А то је значило да човека треба свести на механизам, а његове навике, укусе, идеје учинити дводимензионалним.
Тога се плашио и Мартин Хајдегер: „Моћни технички уређаји и постројења које свуда и сваког часа у ма којем облику полажу право на човека, везују га, одвлаче, притискају, одавно су прерасле вољу и способност одлуке човека, јер их људи нису ни начинили“…
У канцер-капитализму, човек је машина коју треба надзирати, и чије резервне делове, ако је неопходно, треба узимати од машина мање важних ( и сиромашних ) и пребацивати у друге, богатије и битније, машине.
У таквом свету, обрели су се и Срби.
НЕДОБРОВОЉНИ ДАВАОЦИ ОРГАНА
Однедавно се у јавности појавила иницијатива да до краја 2016. у Србији треба донети закон о „претпостављеном донорству“. Чак је формирана и државна комисија, која тај закон спрема. Дакле, ако умреш или погинеш у саобраћајној несрећи, а претходно ниси изричито одбио да будеш донор, подразумева се да те „транжирају“.
Наравно, из хуманих разлога.
Руска Православна Црква, у својим „Основима социјалне концепције“, јасно каже: „Црква сматра да се људски органи не могу посматрати као објекат куповине и продаје. Пресађивање органа од живог донатора може се заснивати само на добровољном пожртвовању ради спасавања живота другог човека./…/ Потенцијални донатор, међутим, мора бити потпуно информисан о могућим последицама експлантације органа по његово здравље. Морално је недопустива она експлантација која непосредно угрожава живот донатора./…/ Неприхватљиво је прекраћивање живота једног човека, па у том смислу и одрицање од процедура које подржавају живот, с циљем да се продужи живот другом човеку/…/ Посмртна донација органа и ткива може да буде пројава љубави, која се распростире и са оне стране смрти. Међутим, дар такве врсте или такво завештање, не могу се сматрати за човекову обавезу./…/ Такозвану претпоставку о сагласности потенцијалног донатора, која је уграђена у законодавство многих земаља, Црква сматра недопустивим нарушавањем човекове слободе“.
Ваљда је ово јасно, што би рекао Свети Јустин Ћелијски, и за савест комарца!
ЖИГ ЗВЕРИ ЈЕ СПРЕМАН!
Андреас Сјостром је, 3. јануара 2016, постао први човек на планети који је прешао царину аеродрома с усађеним микрочипом у руци, а снимак догађаја постоји и на интернету! Помоћу импланта у руци Сјостром је прошао царину и укрцао се на авион у Стокхолму за авион до Париза без безбедносне провере.
Он је објаснио да му је имплант убачен под кожу инјекцијом.
„Највеће изненађење за мене је осећај да сам у могућности да се лично идентификујем помоћу свог тела. Претпостављам да ће тако бити у блиској будућности, када нам физички објекти неће бити потребни да бисмо остварили много тога“, рекао је Сјостром за медије након преласка царине, иако се није идентификовао помоћу свога тела, већ помоћу страног тела које је убачено у његово тело.
У овом тренутку, грађани Србије имају пасоше са чипом, личне карте са чипом, возачке дозволе са чипом, а намећу им и здравствене књижице са чипом.
Близу је час кад ће се неки „геније“ сетити да све те чипове треба уградити у један чип, и убацити га Србима под кожу; биће лако, практично, и сви под контролом, као краве, пси или мачке…
И испуниће се оно што каже у Апокалипси Јовановој:“ И учини све, мале и велике, богате и сиромашне, слободњаке и робове, да им даду жиг на десној руци њиховој или на челу њиховом. Да нико не може ни купити ни продати, осим ко има жиг, име звери или број имена њезина.(Откр. 13, 16-17).
Шта нам је остало?
Остало нам је да се, до последњег часа, боримо против судбине коју су нам наменили – да будемо машине које раде на даљинску контролу, и из којих ваде резервне делове.
О свему томе писао је Раде Јанковић, адвокат из Бољевца, већ одавно. У његовој књизи „Глуво доба“, о којој вечерас говоримо, о томе је писано. Објављене су и фотографије.
О МОДЕРНОЈ ДЕМОКРАТИЈИ
Први део „Глувог доба“ зове се „Поноћ“. У њему, Јанковић испитује узроке данашње катастрофе човечанства, и, као прави хришћанин, обара идоле епохе. Јер, без рушења идола нема сусрета са Живим Богом.
Један од главних идола је – демократија.
Она је, тобож, невина, неутрална, толерантна, мирна, пуна разумевања за човека, његове могућности, његове слабости. Демократија – она је све лепо што је човек у историји створио. И ово данас, што се ваља из Америке, та мешавина ГУЛАГ-а и Дизниленда, и то је демократија. И сви покољи на Блиском Истоку, на Украјини, и где год да их је – све је то демократија. А Јанковић, сасвим сталожено, како и приличи човеку који зна и види, у свом огледу „Јединствени блок модерене демократије“, каже: „Пуковник Гадафи је линчован на начин, који нам је однекуд добро познат. Хајде да се присетимо. 14.јула 1789.год. група „побуњених“ Парижана је заузела „злогласну“ Бастиљу. Том приликом „заробили“ су и њеног заповедника, који се заправо предао „побуњеном народу“ без борбе. Поставило се питање: шта да се ради с њим? Он сам предлаже: да га обесе, или да му одсеку главу, или да га вежу коњима за репове и тако расчерече. И док се гомила расправља и гура, у том метежу, заповедник случајно ћушне једног „побуњеника“. То је схваћено као нечувена дрскост, и „побуњени“ Парижани одлучују: да „оштећени“ грађанин сам изабере облик егзекуције над „дрским преступником“. „Овај, кувар без намештења, полубеспосличар који је на Бастиљу кренуо да види шта се дешава, оцени да, пошто је такво опште мишљење, то представља патриотско дело, и чак поверује да заслужује медаљу што ће убити чудовиште. Сабљом коју су му позајмили удари га по голом врату; али слабо наоштрена сабља не сече, те он из џепа извлачи ножић са црном дршком и (пошто као кувар уме да обрађује месо) срећно доврши захват.“
Нема сумње, модерна демократија је тријумфовала у Либији, на исти начин на који је својевремено тријумфовала и Француској. Упоредимо чињенице, да нам се не пребаци произвољност. Сведок „демократске револуције“ у Либији, француски новинар Тјери Мејсан: „…видео сам злочине које су направили они, које су звали „устаници“. /…/ Када би нападали села (тачније – нападао је НАТО, а борци Ал-Каиде су улазили после њих), они су били дрогирани и чинили су ужасне злочине. Мушкарцима су одсецали главе, женама груди, и све то – јавно, како би видело што више сведока, како би заплашили становништво. /…/ У једном од малих либијских засеока дошло је до масовног убиства. Засеок је био на брегу и натовци су морали да га уклоне како би обезбедили слободан пролаз за „устанике“. Резултат је био: сравнили су цео брег и уништили село.“ Коначни резултат „демократске револуције“ у Либији, према овом новинару, јесте: преко 50.000 убијених људи, преко 200.000 рањених и преко 2.000.000 људи који су постали избеглице.
А ево шта о „демократској револуцији“ у Француској пише србски политички емигрант, и докторант правног факултета у Паризу, г-дин Марко С. Марковић: „Француска револуција је, све до Октобарске револуције, предњачила у примерима дивљаштва и садизма, па је делимично још увек превазилази. Позната је наслада револуционарних кољача да умоче руке у крв својих жртава. Тако Журдан (Jourdan), звани Главосеча, пере руке у крви маркиза де Лонеја (de Launay). А чувени кољач Жув (Jouve), који је лично заклао 621 особу, пазио је да му руке буду увек огрезле у крви. Једном винарском трговцу по имену Гас (Gas), санкилоти су прво одсекли ноге и руке, а затим опрали своје руке у његовој крвавој локви. /…/ Када би париска руља раскомадала своје жртве, било је жена које су им одсецале полне органе и од њих правиле звечке. 1796. гониоци убијају с леђа тројицу фрањеваца, разбијају им лобање и расипају мозак. После мучеништва свештеника Клода Франсое Гијерме-а његове остатке – главу, језик, прсте – су растурали по кафанским столовима или на улици качили о тробојне траке. У вандејском селу Сен-Жермену су седамнаестогодишњу девојку Марију Папен исекли на парчад зато што није хтела да ода место где се у шуми крију монархистички одметници.“ Коначни резултат „славне француске револуције“, према овом аутору, јесте: око 42.000 гиљотинираних, не рачунајући стрељане, обешене о фењер или заклане; и око 600.000 убијених станановника Вандеје, а међу њима око 100.000 деце која су умрла од хладноће, болести и глади“… А што се дешавало у Француској, десиће се, касније, и у Русији. А онда ће револуција доћи и у Бољевац.
Бољевац, на крају Другог светског рата. Варошица, мирна, углавном без већих страдања под окупацијом. А тада долазе они, комунисти, наоружани „патосом насилног даривања среће“ (Георгије Флоровски). Без суда и пресуде убијају 47 људи, „класних непријатеља“, који, ни на најнеправденијем суду, не би добили такву казну. Али, суда, осим брозоморног, неће бити. Људе убијају и бацају у поток Змијанац. Када је комунизам званично пао, бољевачки адвокат Раде Јанковић покреће тужбу против, још увек живих, џелата, кривих за смрт невиних људи: Миодрага Цојића и Васе Фришковића, који примају своје крваве пензије од новца грађана Србије. Џелата не гризе савест; Раскољников је постао правник, и уме да оправда убиство. Џелат је угледни грађанин Србије.
Раде Јанковић је о томе написао „Црну књигу Црноречја“; књижевно и етички, изванредно дело о судбини убијених Бољевчана, чије су постојање комунисти и њихови политички потомци настојали да порекну. Књига коју је Србији подарио Јанковић показује да, како он каже, „истина убице није и истина убијеног“, и да се нећемо маћи из овог кала и срама док год истине убијених не постану и наше, трајно уграђене у незаборав.
У својим „Рефлексијама о границама делотворности модерне државе“, Јанковић каже: „Модерним тиранијама је потребан зомби – а не човек! Серијом Павловљевих експеримената, она ствара услове и припрема терен за тај коначни преокрет: да се обичан човек претвори у бесловесну масу! Идеја је да поданичко понашање постане ваша рефлексна реакција. Забрана пушења на јавним местима је један такав експеримент. Експеримент којим се проверава: да ли сте већ довољно блесави или је потребно да се још мало поради на томе? Јер ваше здравље не угрожава дувански дим у мери у којој га урожавају: издувни гасови, отпадне воде, дим из топионица, храна загађена фосфатима, осиромашени уранијум којим вас је засуо „Милосрдни анђео“… Па ипак, ви дисциплиновано излазите у дворишта ваших јавних установа, цупкате на хладноћи и киши, пушите брзо и халапљиво – поштујете закон! Забрињавајућа је та нормалност са којом савремени човек понизно прихвата ову ишчашену и понижавајућу позицију. Забрињавајућа – јер је последица једног застрашујуће неумољивог и ефикасног механизма. Тиранија баршунастог типа вас више не присиљава грубом силом да прихватите пожељно понашање. Она вам само креира премисе и усмерава вашу вољу. Сигурном руком, и непогрешиво вас води до пожељног понашања, али тако да се пожељно понашање прихвати као нешто само по себи разумљиво – отуда не као наметнуто, већ као последица сопственог мисаоног напора“.
Баршунаста тиранија сваког претвара у цензора самог себе, а Алекса Жунић престаје да буде комични лик и запошљава се у државној служби – да прима пријаве о сваком новоизмишљеном преступу, од неиздатог фискалног одсечка до насиља у породици. (Да ли сте приметили – у постпетооктобарској Србији главна реч која се, у јавном дискурсу, везује уз реч „породица“ је НАСИЉЕ! Случајно? Наравно да није. Постмодерним тиранима потребно је да прво убеде поданике да су природни отац и мајка насилници, а онда да ће децу усрећити толерантни ЛГБТ пар, зар не?)
У својим „Рефлексијама о границама“ Јанковић вели да је коначни циљ тираније баршунастог типа да сви поданици – на бази само једне широко постављене норме – постану преступници: „Тада ће држава, уместо да кажњава, бити она инстанца која селективно амнестира. Тада ће и да вас жигошу као стоку –чипом који ће се убризгавати под кожу као пилула. Све за ваше здравље! Слободно и без насиља – демократски! Они који прихвате да буду жигосани биће награђени; они који одбију умреће – јер „нико не може ни купити ни продати, осим ко има жиг, или име звјери, или број имена њезина“.“
НА СТРАНИ ПОБЕДНИКА
У завршном огледу своје књиге, „Уском стазом Православља“, Раде Јанковић указује на чињеницу да антихристове слуге мисле да им је тријумф на помолу – православне земље, попут Румуније, Бугарске, Грчке, Србије су поражене и налазе се под чизмом НАТО – Великог Брата. Русија је опкољена са свих страна. Гладијаторске игре у ЕУ, рат између гладних и обесправљених на једној и полицајаца, оклопљених тупом равнодушношћу, на другој страни, тек што није почео. И у Јерусалиму се спрема Трећи храм, где треба да седне антихрист. Разарање правоверја у свету иде корацима од седам миља. Па ипак, мада није оптимиста (јер је оптимизам – утопизам, а утопизам непријатељ боголиког човештва), православни хришћанин, по Јанковићу, није ни дефетиста. Он је борац Непобедивог Војводе, Господа нашег Исуса Христа, који ће победити после свих земних победника. Нови Завет, по Јанковићу, није нови само хронолошки, него суштински: из трулежи историје клија семе Васкрсења, и зрно пшенице доноси род по тридесет, по шездесет, по сто. Живети у доба апокалипсе није позив на очајање, него на градилаштво. Свети Златоуст нам каже да Бог шаље Своја упозорења о близини апокалиптичних догађаја да бисмо се уразумили и покајали, и да казна не дође. Јона је проповедао Ниневији, народ се покајао и – гнев Божји није дошао. Док има покајања – има и спасења. Кад га не буде, сунце ће се угасити.
Раде Јанковић, адвокат из Бољевца, је један чист, светао и частан пример како човек, ако жели да остане човек, може стећи ум који промишља страву доба у коме живимо без панике и страха, а са великом надом у победу Добра Ваплоћеног, Које је Христос, Пут, Истина и Живот човека и света. Књига „Глуво доба“ је помоћ свима онима који желе не само да тупо посматрају збивања у нашој епохи, него и да појме шта се око нас збива, и да делају на себи и око себе. Јер, појмити значи бити свестан чињеница и спреман за борбу; а, како је говорио покојни Кијук, добро обавештен човек је упола спасен човек. Целина спасења, пак, не припада човеку самом по себи, него Христу Богочовеку, Који ће нас примити Себи само ако то желимо. По епископу будимском Данилу, у Христу смо већ спасени – потребно је да покажемо да ли то спасење заиста желимо.
Господину Радету Јанковићу, хришћанском мислиоцу данашњице, са наше стране велика благодарност и – МНОГАЈА ЉЕТА!
Излагање припремљено за прѣдстављање књиге „Глуво доба“ у Краљеву 5. фебруара 2016.
