У претходним наставцима увидели смо важност сагледавања свих чинилаца који су омогућили неки историјски догађај, као и установљавања хијерархије међу тим чиниоцима по критеријуму важности, пошто њихова свеукупност не подразумева да су сви у истој мери омогућили неко историјско дешавање.
Запитаност Николе Милошевића о смислу историје (1)
Запитаност Николе Милошевића о смислу историје (2)
Међутим, без сагледавања психолошке структуре личности које су биле у епицентру тих догађаја наше закључивање о узрочно-последичној вези између историјски потврђених активности и поступања и онога што се у стварности остварило било би непотпуно и неадекватно. Увидели смо, такође, да Никола Милошевић као главну психолошку црту код револуционарних вођа и мислилаца уочава арогантну осветољубивост, и последичну спремност да властите пропусте, чак и злочиначка поступања, оправдају посебном теоријском рационализацијом. Изванредно и потпуно је примерима поткрепљена веза између поступања и оправдања тих поступања у случају Карла Маркса и Владимира Илича Лењина. Међутим, наставак сагледавања постаје још занимљивији и упечатљивији када се у фокусу нађе личност Јосифа Висарионовича Стаљина.
– Стаљинова држава божја
Пажљиви читалац лако ће у Стаљиновим списима наћи сведочанство о структури његове личности. И Стаљин, попут својих претходника, политичку борбу са противницима види скоро искључиво кроз примену насиља и последичног уништавања. Наравно, труди се да том основном пориву пружи теоријску аргументацију, и да своју грађевину улепша теоријском фасадом. Будући да није био велики мислилац и теоретичар, шупљине је врло лако уочити. Примера ради, одмах се запажа противречност у излагању Стаљина насловљеном као Резултати прве петољетке, посебно у ставу да до одумирања државе „неће доћи путем слабљења државне власти, већ преко њеног максималног јачања“[1]. Наравно да виспрени мислилац попут Николе Милошевића није могао да одоли, па да са извесном сатиричном жаоком ту противречност не потцрта: „Да нешто што треба да одумре ваља управо зато јачати, звучи до те мере бесмислено да је чак и Стаљин са својим иначе прилично скромним способностима за логично просуђивање лако могао то увидети“. Но, као и у претходним случајевима, показаће се да је стварни циљ био уништавање политичких противника, те да теоријска операционализација, ма колико труда у њу било уложено, остаје провидна у служењу једино том циљу.
Професор Милошевић наставља да у Стаљиновим писаним траговима налази доказе наведеног. Тако је први генерални секретар Комунистичке партије СССР-а у свом извештају на XVII Конгресу партије навео да до бескласног друштва долази јачањем органа диктатуре пролетаријата, развијањем класне борбе, уништењем класа, ликвидацијом остатака капиталистичких класа, и у биткама против спољних и унутрашњих непријатеља.[2] Противречност је толико очигледна, да је разумљива и професорова констатација: „Да један деспотски режим одумире тако што све више јача у најмању руку је апсурдно, па се и ово огрешење о елементарна правила логичког расуђивања може само психолошки протумачити“. Репресија и јачање државног апарата морали су се и додатно правдати, па је Стаљин посегао за аргументом снаге унутрашњих и спољних противника.
Наравно да ослабљени, развлашћени и у добром делу чак и физички уништени унутрашњи противници нису представљали озбиљну претњу, што је чак и Стаљин знао називајући их остацима „умирућих“, односно „капиталистичких класа“, тако да је капиталистичко окружење послужило као главни изговор. Но, СССР је тада већ био призната држава, а ни некаква војна интервенција против те државе није била у изгледу. Ипак, Стаљин је у реферату на XVIII Конгресу партије потцртао све опасности које проистичу из капиталистичког окружења, и персонификовао их у „шпијунима, убицама и штеточинама“ које буржоаске државе шаљу у Совјетски Савез[3]. Логика говори да совјетска империја није тако моћна, ако може да буде угрожена на тај начин, па је Стаљин додатну аргументацију нашао у шпијунском коришћењу слабости људи, њихове таштине и бескарактерности. Те мане код функционера и чланова владајуће странке Стаљин је јавно износио како би се стекао утисак о завереничкој делатности још од првих дана Октобарске револуције. Све је то водило бројним процесима вођеним против високих бољшевичких функционера, а исходи тих (најчешће потпуно фабрикованих) процеса послужили су Стаљину као доказ за његове тврдње.
Неко би помислио да ту има нечега, јер ако су пет највиших руководилаца бољшевичке партије (Троцки, Зиновљев, Камењев, Бухарин и Пјатаков; шести је сâм Стаљин) били страни шпијуни, онда су сасвим оправдане одбрамбене репресивне мере. Но, за трезвено размишљање је довољно да се сагледа бесмисленост тврдње да су 5 од 6 руководилаца и водећих личности још од Октобарске револуције били заврбовани, те да је само шести (Стаљин) томе одолео, чинећи све да би спасао совјетски режим. Већ ту се, уз арогантну осветољубивост, у Стаљиновој личности могао запазити и један „нарочити облик неспособности за сучељавање са стварношћу онаквом каква она јесте“. Проф. Милошевић налази да тај „нарочити облик неспособности“ проистиче из мањкавости душевног склопа Стаљиновог, и доказе за то пружа анализом значајних епизода из Стаљинове биографије. У првој епизоди из времена колективизације, када је уништено неколико милиона сељака, ликвидација индивидуалних пољопривредних газдинстава последично је допринела помору још пар милиона недужних житеља СССР-а. На све то Стаљин у својој беседи О раду на селу из 1933. године каже да су колхози и совјети „оружје и само оружје“[4]. Логично следи да је за Стаљина колективизација била само средство у борби са политичким противницима, а не остварење утемељеног програма саображавања пољопривредне структуре. То се види већ из његове противречне тврдње да су сељаци били разједињени и одвојени један од другог, тако да у тој средини контрареволуционарни покушаји нису могли имати већи ефекат, за разлику од колхозних газдинстава. Јасно је, дакле, да друштвени положај и „разједињеност“ сељака нису могли да угрозе постојећи поредак, и да је колективизација била „политички потпуно ирационалан чин“, као што је белодано јасно да застрашено, непросвећено и строго контролисано сељаштво у колхозима и совхозима није представљало стварну опасност.
Било је покушаја да се у Стаљиновом понашању у времену великих чистки нађу кохерентност и разложност. Тако је Исак Дојчер разлоге налазио у Стаљиновом настојању да се ослободи конкурената за власт, да се униште људи који су били потенцијал за стварање неке друге алтернативне владе, и то у време када се Хитлер увелико спремао за рат[5]. Основано проф. Милошевић указује на главни превид како Дојчера, тако и других који налазе такву основаност у Стаљиновим поступцима. Тај превид се тиче природе совјетског тоталитарног режима, где је „од самог почетка била елиминисана могућност стварања било каквих алтернативних политичких центара“, са влашћу усредсређеном у партијском врху и партијом организованом по строго хијерархијском начелу. Стаљин је све то „заокружио“ успостављањем режима личне владавине.
Последице такве владавине биле су видљиве у иступањима неких бивших лидера на XVII Конгресу партије 1934. године („Конгрес победника“), који су изрицали хвалоспеве Стаљиновој личности и његовом блиставом уму (попут Бухарина, Зиновјева и Камењева)[6]. Зар су они били потенцијал за некакву „алтернативну владу“? Додуше, готово четвртина делегата је на овом конгресу гласала против Стаљина, уз само три гласа против Кирова, па је изборна комисија морала да прибегне уништавању гласачких листића против Стаљина, и објављивању да су се тек три делегата успротивила Стаљиновом устоличењу на положај генералног секретара. Имајући то у виду, некоме може бити чак и оправдано касније убиство Кирова, као и хапшење 1108 од укупно 1225 делегата на Конгресу. Ипак, не постоје никакви докази да су гласачи против Стаљина представљали неку опозициону групу, а о њиховој снази довољно говори лакоћа с којом су фалсификовани резултати избора. Чак је и Киров, за кога је кружила гласина да је био предлаган као Стаљинов такмац за место генералног секретара, у свакој прилици беспоговорно био на Стаљиновој страни.
Ипак, Стаљин је био велико злопамтило, у њему су и даље одјекивале речи којима су га раније називали потенцијални опоненти, а у основи порива за уништењем (најчешће измишљених) противника била је Стаљинова патолошка нарцисоидност. Још када се на уму има његово скромно образовање, мала способност теоријског мишљења, слабо говорништво и непознавање било ког страног језика, слика бива заокружена. Стаљин је био болно свестан тога, па је позвао Јана Стена, зналца Хегелове филозофије, да га „упути у тајне дијалектичког метода“, али и поред бројних часова није успео да проникне у мисао великог филозофа. Јан Стен је у поверењу изрекао зачуђујуће тачну процену личности свог „ученика“ која се, нажалост, показала сасвим тачном у његовом примеру, пошто је Стаљинов „учитељ“ 1937. године ухапшен као „предводник школе идеалиста мењшевичког смера“, и убрзо погубљен[7], јасно – као нежељени сведок Стаљиновог незнања и неспособности.
Још више је Стаљин патио због свог рошавог лица, малог раста, а поготово због деформитета руке краће за неких 14 цм, па не чуди судбина сликара Шарапова, који је исувише реално осликавао Стаљинов портрет, тако да је живео „само између два позирања свог моћног модела“[8]. То како су скончали Стен и Шарапов показује Стаљиново арогантно осветољубље као доминантну црту његовог душевног склопа. Да ли је та црта била симптом неког душевног обољења? Ако је Стаљин заиста веровао у постојање некакве завере против њега, то би ишло у прилог заговорницима теорије о Стаљиновом боловању од параноје, а онда би се поставило питање да ли је болест овладала њиме још из времена великих чистки, или касније, по завршетку Другог светског рата? Постоје сведочанства о томе да Стаљин с почетка чистки није био уверен у кривицу оптужених, и скривао је од најближих сарадника изјаве којима су оптужени порицали раније дата изнуђена признања[9] као што се трудио да истрагу држи у тајности. Није смело да се посумња у непогрешивост Стаљинову. Зато је Коба (Стаљинов надимак), када је план војних операција у рату против Финске, који је он подржао, доживео потпуни дебакл, смењивао генерале који су се залагали за исправан план; сменио је, тако, способног генерала Шапошњикова и на место начелника генералштаба поставио генерала Мерецкова, замењеног током рата због некомпетентности. Међутим, касније је Мерецков проглашен за енглеског шпијуна; признао је кривицу, али је на Беријин предлог пуштен из затвора по избијању рата са Немцима, и рат је завршио као маршал Совјетског Савеза[10]. Све што је Стаљин тада предузимао у смислу оглашавања водећих људи шпијунима и издајницима, било је у циљу прикривања властите одговорности, тако да о некој параноји још не може бити говора.
Но, како проф. Милошевић примећује, талас великих чистки заиста је личио на „талас лудила великих размера“, иако се Стаљин трудио да пружи привид уверљивости конструисаним процесима. Зато је просто побеснео када је Лав Троцки у једном чланку писаном у емиграцији поставио питање: „Ако су моји најамници заузимали све кључне положаје у државном апарату, како то да Стаљин седи у Кремљу, а ја у изгнанству? “[11] Стаљин је, судећи према каснијим изјавама партијских челника, био болесно сумњичав, а то се касније изродило „у праву манију гоњења“, док се труд око давања уверљивости вођењу и резултатима процеса претворио у узимање здраво за готово чак и оних оптужби које су биле апсурдне на први поглед. Примера ради, Михаило Мојсејевич, Кагановичев брат, је окривљен за учешће у формирању илегалног фашистичког центра, иако је по самом презимену лако увидети да је реч о Јеврејину по националности.
И каснији догађаји говоре у прилог тези да је Стаљинова душа постепено била обузимана болешћу, да су његова подозривост и неповерљивост расли до несхватљивих граница. То наизглед противречи његовом одбијању да поверује да ће Хитлер прекршити претходно склопљен споразум. Никола Милошевић сасвим тачно указује да је личност увек кохерентна, ма колико различитих црта поседовала, и да је увек могуће наћи неки заједнички именитељ, па тако и у Стаљиновом случају. Бројна су сведочанства о његовом слепилу према Хитлеровим намерама. По добијању упозорења са терена, сазвано је ванредно заседање Политбироа, на којем је Берија заступао (Стаљину блиску) тезу о концентрацији немачке војске близу граница СССР-а због одмора и прикупљања снаге за ратне операције против Енглеске. Томе мишљењу супротставио се начелник главне обавештајне управе Проскурин, који је због тога ухапшен већ следећег дана, и потом стрељан. И војни обавештајац Новобранец, који је покушао је да укаже на податке о предстојећој немачкој инвазији, озбиљно је упозорен од претпостављених, а касније и ухапшен, да би га од стрељања спасао управо почетак Хитлеровог напада на Совјетски Савез.[12] Девет дана пре напада Тимошенко је тражио од Стаљина дозволу за издавање наређења пограничним трупама за ступање у стање борбене готовости, а овај је то одбио, остајући при своме и сутрадан, када се Жуков придружио Тимошенковом тражењу, као што је остао слеп и тврдоглав чак и дан уочи напада, када је пребегли немачки фелдвебел саопштио тачан датум напада.[13] Најаве тог напада биле су бројне и очигледне, тицале су се понашања немачке војске, немачког посланства у Москви и немачких трговачких бродова.
Зато професор Милошевић основано закључује да није реч само о Стаљиновој неспособности да се суочи са очигледним чињеницама, већ и о његовој склоности „да се понаша у супротности са сопственим елементарним личним интересима“. Управо смакнуће Проскурина који је противречио Стаљину даје психолошки кључ за разумевање ирационалног Стаљиновог понашања. Сазнајемо да се Стаљин у време потписивања споразума са фашистичком Немачком хвалио како је надмудрио Хитлера, јер ће он све своје снаге усмерити ка западу. Изгледа да је Стаљин био нарцисоидно очаран својом умешношћу и вештином, и ко је то доводио у питање остајао је без главе. Следствено томе, ништа није предузео да спасе чувеног обавештајца Рихарда Зоргеа из јапанског заточеништва, иако је овај још почетком маја 1941. године известио о Хитлеровим намерама, да би 15. маја саопштио и тачан датум напада; Зоргеова жена је била „ухапшена и упућена у концентрациони логор“. Код Стаљина је хипертрофија сопственог ја проузроковала „патолошко уверење у сопствену непогрешивост“. А колико је у таквом стању изгубио све критеријуме, види се и по садржини лично унетих исправки и допуна у Кратку биографију генералног секретара која се писала под његовим надзором. Сопственом руком је на једном месту додао: „Са генијалном проницљивошћу разоткривао је друг Стаљин планове непријатеља“, потпуно сметнувши са ума да је у биографији остала и претходна оцена да је Немачка напала Совјетски Савез „потпуно неочекивано“[14].
Врхунац, ипак, представља друга реченица, такође унета у биографију Стаљиновом руком: „Мајсторски испуњавајући задатке вође партије и народа и имајући пуну подршку читавог совјетског народа Стаљин ипак није у својој делатности допустио ни сенку уображености, надмености, самољубља“[15]. Није, дакле, Стаљин безрезервно веровао Хитлеру, већ је „патолошки тврдо веровао самоме себи“, и себе доживљавао „као неку врсту божанства“, што сасвим основано и аргументовано устврђује Н. Милошевић. Онај поменути заједнички именитељ, дакле, може да се нађе и у Стаљиновој болесној подозривости, али и у његовој апсолутној вери у Хитлера, пошто је посреди патолошко уверење у исправност сопствених процена.
Никола Милошевић нас упознаје и са две епизоде из Стаљиновог живота које наизглед доводе у питање овај психолошки портрет. Наиме, Никита Хрушчов у реферату на XX Конгресу, а и у својим мемоарима, слика потпуну изгубљеност Стаљинову после почетних пораза Црвене армије, његову увереност да је свему дошао крај, и да је заувек изгубљено све што је Лењин створио[16]. Овакво понашање Стаљиново је у његовој психобиографији чији је аутор др Владимир Адамовић дијагностификовано као депресивна криза у трајању од око три недеље, при чему је отказао главни механизам одбране – пројекција, а јавило се осећање кривице[17]. Наведеном дијагнозом није доведена у питање општа оцена Стаљинове личности, пошто се „депресивна криза јавља код особа са параноичним карактером приликом каквог неуспеха“. Механизам пројекције, ипка, није био потпуно уништен у том раздобљу, пошто је Стаљин, говорећи о упропашћавању Лењиновог наслеђа, употребљавао заменицу „ми“ а не „ја“ желећи да са другима подели властиту кривицу, баш као што је кривицу за поразе протв нациста сваљивао на руски народ.
Недоумица може, вероватно, да се јави када знамо да је после почетних пораза Црвена армија на крају ипак победила, и да због тога створимо слику о очуваној Стаљиновој критичности и способности „за дугорочне рационалне прорачуне“. Помоћ у разрешењу недоумице могу да пруже детаљи из мемоара двојице совјетских маршала, Жукова и Васиљевског. На Жуковљеву опаску да је погрешно бранити Кијев по сваку цену, да га треба напустити и припремити контраудар, Стаљин је реаговао плаховито и љутитим речима[18], након чега је Жуков смењен са места начелника генералштаба, да би се убрзо испоставило да је одбрана Кијева по сваку цену нанела „велику штету Црвеној армији“. Није вредело ни када се Жуков успротивио Стаљиновом плану за ослобађање Донбаса и Крима „истовременим наступањем војске југозападног, јужног и кавкаског фронта“, зато што у том тренутку совјетска армија није била способна за такву операцију. Погрешна је била и Стаљинова, Жукову супротстављена, одлука да 1942. године из битке повуче трећу ударну армију и тако ослаби десно крило западног фронта, као и његова директива да се предузме велика војна операција у области Харкова, што је довело до катастрофе[19].
Коментар Жукова у мемоарима да „Ј. В. Стаљин није волео да мења своје одлуке“[20] добија потврду на примеру освајања села Дедова, када је Стаљин, у ствари, у време напада Немаца на Москву добио обавештење о паду стратешки важног града Дедовска, док су Немци стварно заузели село Дедово, стратешки потпуно безначајно. Када је Жуков о томе обавестио Стаљина, овај је гневно наредио да се предузму мере како би се то „значајно“ село, уз помоћ артиљеријске паљбе и ангажовање команданта пете армије, повратило од непријатеља[21]. Тако је и било, а одбрана Москве је привремено остала без два ратна команданта. И овде се уочава да је Стаљин тако угрозио „и свој сопствени непосредни лични интерес у једној бици на живот и смрт у којој се на коцки налазила и његова лична судбина“.
Из мемоара Васиљевског сазнајемо о покушајима да се Стаљин убеди у оправданост напуштања Кијева, и о властитом неуспеху да се са Шапошњиковим супротстави ерупцијама Стаљиновог незадрживог гнева, па је неминовна катастрофа убрзо уследила[22]. Бурна реакција на довођење у питање исправности његове одлуке јасно указује да је Стаљин у ратно време био „душевно озбиљно оштећена особа“, посебно због већ поменуте хипертрофије сопственог ја. То показује и пример када је сазнао за извештај генералмајора Рудникова, поднет Шапошњикову, са проценом о наступању катастрофе за два-три дана; Стаљин је упитао Шапошњикова шта намерава да одговори, а затим је, не сачекавши од Шапошњикова ни „а“, издиктирао наређење оптуживши Рудкинова за сејање панике, и наложивши обуставу започетог повлачења из Кијева, уз опомену на крају директиве да се мора „непоколебљиво извршити наређење друга Стаљина“[23]. Инсистирање на погрешној одлуци довело је до неуспеха Црвене армије.
Многи људи, иначе склони да у Стаљину препознају немилосрдност и свирепост, остају при оцени да је он био прорачунат и рационалан државник и војсковођа, те да је Совјетски Савез ипак добио рат. Ипак, претходним сведочењима ваља придружити и закључак Гелера и Некрича да ратна победа није била последица мудрости и непогрешивости врховног команданта, те да је Совјетски Савез победио „упркос огромним грешкама партијско-политичког руководства“[24]. Хитлер је поражен тек после отварања другог фронта и уласка савезничких армија у сукоб, при чему је значајна и војна помоћ савезника Стаљиновим трупама. Ипак, најзначајнију „помоћ“ пружио је онај ко је у почетку био главна претња по опстанак – Адолф Хитлер!
Велики је значај фактора као што су огромно пространство СССР-а и руска зима, али превагу односе ирационални војнополитички прорачуни и пропусти фирера, наведени у расправи Хитлер, студија о тиранији аутора Алена Булока. Први је објава рата Америци после јапанског напада на Перл Харбур, и поред Рибентропових упозорења да то није обавеза по потписаном тројном пакту, те да објава рата Американцима значи једног непријатеља више у време трајања борби на територији Совјетског Савеза[25]; други – фирерова одлука да нападне Југославију, пошто је окупација Југославије била несумњиво штетна са гледишта припрема за напад на СССР, који је каснио четири недеље; трећи је погрешна Хитлерова процена да ће се рат окончати за два-три месеца, уз убеђење да је довољно куцнути на врата „па да се читава та трула грађевина сруши у прах и пепео“[26]; четврти – Хитлерово уплитање у вођење ратних операција због жеље за постизањем успеха на две стране, као што је истовремено избијање на Волгу и освајање Стаљинграда, и заузимање кавкаских лежишта нафте (нити је Стаљинград освојен, нити нафта преузета); пети је упорно одбијање да нареди правовремено повлачење својих трупа, због чега је дошло до потпуне пропасти фон Паулусове армије, при чему је и сам фон Паулус заробљен; шести је одбијање Хитлера „да ослаби отпор противничких снага политичким средствима“ (таква грешка је учињена на простору Украјине, чије је становништво испрва дочекало немачке војнике као ослободиоце[27], да би га они касније својим понашањем окренули против себе).
Победи Црвене армије, дакле, несумњиво је значајно допринео Стаљинов непријатељ Адолф Хитлер. Додуше, ратне околности су донекле утицале и на самог Стаљина, па је у том периоду ослабила политичка репресија, док масовних прогона и чистки није било; чак је ослабила и „Стаљинова идеолошка искључивост“, при чему је укинуто звање политичких комесара, уз побољшање положаја Руске православне цркве. Стаљин је у том периоду из логора ослобађао заточене генерале додељујући им високе војне положаје. Све то се може објаснити посебном ситуационом логиком, у смислу изнуђених потеза „у ситуацији борбе на живот и смрт“. Ипак, у оном најбитнијем, Стаљин је остао исти. „Чим је рат био завршен, вратио се Јосиф Висарионович свом ранијем начину понашања, да би најзад неповратно утонуо у тамни вилајет параноје“, тако да прилике нису могле изменити његов „аутономни психолошки динамизам“, оличен у хипертрофираном ја и склоности ка повлачењу потеза противних његовим сопственим интересима.
ПОДБЕЛЕШКЕ:
[1] Ј. Стаљин: Питања лењинизма, Београд, 1946, стр. 400
[2] Ibid, стр. 470
[3] Ibid, стр. 598
[4] Ibid, стр. 410
[5] Исак Дојчер: Стаљин, 1985, стр. 326-327
[6] Дми́трий Волкого́нов: Триумф и трагедия, книга I, част 2, Београд, 1989, стр. 72-74
[7] Roy Medvedev: Le Stalinisme, Paris, 1972, стр. 273-274
[8] Ibid, стр. 282
[9] Tajni referat N. S. Hruščova, Загреб, 1970, стр. 50
[10] Н. С. Хрущёв: Воспоминания, книга вторая, New York, 1981, стр. 30-33
[11] Дми́трий Волкого́нов: Триумф и трагедия, стр. 233
[12] Петро Григоренко, В подполье можно встретить только крыс, Нью-Йорк, 1981, стр. 253
[13] Георгий Жуков, Воспомина́ния и размышле́ния, том 1, Москва, 1983, стр. 298:300
[14] И.В.Сталин, Краткая биография, Москва, 1947, стр. 232:182
[15] Ibid, стр. 105
[16] Tajni referat N. S. Hruščova, стр. 160
[17] Владимир Адамовић, Од власти до параноје: психобиографија Ј. В. Стаљина, Београд, 1987, стр. 142:144
[18] Воспомина́ния и размышле́ния, том 2, Москва, 1983, стр. 94
[19] Ibid, стр. 239:257
[20] Ibid, стр. 256
[21] Ibid, стр. 218
[22] А. М. Васиљевски: Моје животно дело, Београд, 1980, стр. 187
[23] Ibid, стр. 190
[24] М. Я. Геллер/А. М. Некрич: Утопия у власти, том II, Лондон, 1982, стр. 173
[25] Alan Bullock: Hitler, a Study in Tyranny, Pelican Books, 1969, стр.660
[26] Ibid, стр. 652
[27] Ibid, стр. 691
– Напомена: подбелешке према: Н. Милошевић, Има ли историја смисла? (Григорије Божовић, Приштина, 1998)