Злочинци су најпре, на смену, силовали учитељицу Српкињу (име јој је Стана Арнаутовић) и онда је пред децом убили. Силовали су и девојчице од осам година. За све то време, певао је силом доведени оркестар Цигана и ударао у тамбуре!
За време мисе у хрватској цркви Светога Јеронима 10. фебруара 2014. године, на дан литургијског сећања на Алојзија Степинца, префект Конгрегације за проглашавање светитеља, кардинал Анђело Амато, саопштио је да је обавестио папу Фрања о „чуду“ што се десило посредством тог католичког „блаженог мученика“. Чудо је неопходна етапа на путу ка прослављању у лику светих, које ће се обавити до краја ове године. До тада ће (27. априла) у католичке светитеље већ бити убројан папа Јован Павле II, који је Степинца и беатифицирао 1998. године, када је тим поводом у својој проповеди изјавио да је „својим људским и духовним подвигом блажени Алојзије Степинац за хрватски народ постао својеврсним компасом, захваљујући коме је било могуће оријентисање“. Алојзије Степинац био је Загребачки надбискуп, примас Хрватске и члан Хрватског државног Сабора нацистичке, марионетске тзв. Независне Државе Хрватске. Поклоници „блаженог“ кардинала због нечег баш не воле спомињати његову делатност за време Другог светског рата.
Предлажемо пажњи читаоца два писма из тог доба, која непосредно и посредно красноречиво говоре о томе на који начин је Степинац, по речима Јована Павла II из те исте, горепоменуте проповеди, у тим смутним временима „мушки и отворено сведочио Јеванђеље“ и „спасавао живот великом броју Јевреја и Срба“.
Хрватски политички делатник италијанског порекла Првослав Гризогоно, ревносни католик, бивши дипломата Краљевине Југославије, написао је Загребачком надбискупу следеће писмо:
Пишем Вам ово као човјек човјеку, као кршћанин кршћанину. Накањујем се мјесецима на то, чекајући хоће ли престати стизати ужасне вијести из Хрватске, како би се могао сабрати и мирније писати.
Пуних 10 мјесеци како се по Хрватској на најзвјерскији начин Срби убијају и уништавају се милијарде њихова иметка, а црвенило стида и гњева облијева лице сваког поштеног Хрвата.
Покољ Срба почео је првих дана јадне Независне Државе Хрватске (Госпић, Глина, Гудовац, Босанска Крајина, итд.) и траје без прекидања и ових дана.
Није сва страхота у самом убијању. Она је у убијању свега од реда: стараца, жена и дјеце, и то у убијању уз страховито дивљачко мучење. Те невине Србе су набијали на коље, ложили им ватру на голим прсима, пекли их живе на ватри, спаљивали у кућама и црквама живе, полијевали кључалом водом и тада поливено мјесто дерали и солили, копали живим очи, резали уши, језик, нос, свећеницима резали ножевима браде и обрве скупа са кожом и месом, отсијецали им споловило и затицали у уста, везивали их одострага за камионе и онда са њима јурили, пребијали људима ноге и руке, забијали им у главу ексере, големим ексерима закивали их за под кроз слијепо око, бацали живе у бунаре и провалије, а одозго на њих бацали бомбе, разбијали им гвозденим чекићима главе, дјецу бацали у ватру, врелу воду, у кречане, растрзавали дјецу за ноге, разбијали им главе о зидове, пребијали кичме о камење и кладе и још многа ужасна мучења извршавали, каква нормални људи не могу ни замислити.
Хиљаде и хиљаде српских лешина носила је Сава, Драва и Дунав, као притоке ових ријека. Било је лешина са натписом: „Правац Београд – путуј Краљу Петру“: у једном чамцу који је ухваћен на Сави била је хрпа дјечјих глава са једном женском (може бити глава мајке те дјеце) са натписом “Месо за Јованову пијацу у Београду”! Страховит је случај Милеве Божинић из Стабанџе, из које су на ножу извадили дијете. Па грозни слуцај нађених печених глава у Босни. Нађене су посуде пуне српске крви, случајеви присиљавања Срба да пију врућу крв своје поклане браће. Силоване су небројене жене, дјевојке и дјевојчице, матере пред кћерима и кћери пред матерама, а гомиле дјевојака, жена и дјевојчица одводене су у логоре усташа за блуднице. Чак су силовања вршена и у олтарима православних цркава. У Котару Петрињском натјеран је син да силује рођену матер! Покољ три хиљаде Срба у глинској православној цркви и убијање Срба у олтару цркве у Кладуши све гвозденим чекићима у главу, стоји без премца у повијести.
За сва ова страховита и нечувена недјела постоје детаљни и вјеродостојни записници. Ужас ових недјела запрепастио је и Нијемце и Талијане. Они су фотографирали огроман број случајева ових ужасних покоља. Нијемци говоре да су Хрвати ово радили и за вријеме тридесетогодишњег рата и да је од тога доба постала у Њемачкој изрека: „Сачувај нас, Боже, куге, глади и Хрвата“. Сријемски Нијемци презиру нас ради тога и поступају са Србима човјечно. Талијани су фотографирали посуду од 3,5 килограма српских очију, те једног Хрвата окићеног с огрлицом, од нанизаних српских очију и једнога који је дошао у Дубровник опасан са два ђердана српских језика.
Страхоте логора у којима су побијене хиљаде Срба или су пуштене да помру од злостављања, глади и зиме, ужасне су. Нијемци приповиједају о једном логору у Лици у ком је било на хиљаде Срба, али кад су дошли тамо нашли су га празна, натопљена крвљу и крвавим крпама рубља и одјеће. Ту је, кажу, изгубио главу и један српски владика. У јасеновачком логору и данас се муче и пропадају хиљаде Срба који су тамо по овој страшној зими смјештени у подеране циганске бараке без довољно сламе и покривача, добијајући дневно за храну по два кромпира.
У повијести Европе није било оваквих случајева. Мора се поћи у Азију у доба Тамерлана и Џингис кана или у Африку, у црначке државе њихових крволочних влада, да се наиђе на сличне случајеве. Са овим је хрватско име осрамоћено на вјекове. Ништа нас не може потпуно опрати. Ни посљедњем Циганину на Балкану нећемо смјети споменути нашу хиљадугодишњу културу хрватску, јер нити Цигани нису оваквих звјерстава радили.
Зашто ја ово пишем Вама, када нисте политичка личност и не можете за ово сносити одговорност? Ево зашто: у свима овим беспримјерним дивљачким злочинствима који су више но безбожни, судјеловала је и наша католичка црква. Велики број свећеника, клерика, фратара и организоване католичке младежи судјеловали су у свему овоме; католички свећеници постали су логорници и таборници усташки, те су као такови наређивали и одобравали та страшна мучења и клања крштеног свијета. Чак је и један католички свећеник заклао једног православног свећеника. Они то нису смјели чинити без дозволе својих бискупа, а ако су чинили без ње, онда су морали губити службу и доћи пред суд. Будући да се то није догодило, значи да су бискупи дали своју дозволу.
Друго, католичка црква је употребила све ово да покатоличи преживјеле Србе. Док се земља још пушила од невине крви мученика, док су јецаји раздирали груди преживјелих несрећника, свећеници, фратри, часне сестре, носили су им у једној руци усташки бодеж, а у другој молитвеник и круницу. Сав је Сријем преплављен лецима бискупа Акшамовића тисканим у његовој тискарници у Ђакову у којима се позивају Срби да спасу животе и иметке прелажењем у католичку вјеру. Наша црква као да је хтјела показати да зна убијати душе, а усташка власт тијела. А на католичку цркву пада још већа сумња за то што су у исто вријеме срушене многобројне православне цркве, друге преобраћене у католичке, отети сви православни самостани, развучена сва имовина и упропашћене велике повијесне вриједности, па чак није остављена на миру ни патријаршијска црква у Сријемским Карловцима.
Сва ова насиља на савјести и души нанијела су још већу срамоту хрватском имену. И ако се ми Хрвати нећемо моћи сасвим опрати од срамоте коју смо на се навукли овим злочинствима, ипак можемо своју одговорност смањити пред свјетом и својом савјести, ако дигнемо свој глас против свега горе наведеног. Посљедњи је час да то учинимо. Послије свију великих злочинстава у повијести човјечанства и велике казне. Шта ће бити од нас Хрвата ако се добије утисак да смо баш до краја у овим злочинствима устрајали?
У првом реду дужна је црква да дигне свој глас, прије свега зато што је црква Исусова. А послије тога зато што је она моћна. У Њемачкој су велики католички бискупи имали смјелости да дигну свој глас у корист прогоњених Жидова, а код нас ниједан бискуп није дигао свој глас у корист прогоњених кршћана који су страшније прогоњени него Жидови у Њемачкој. И зато ће на главе католичке цркве пасти највећа одговорност за казну Божију и људску која мора снаћи хрватски народ ако се на вријеме не покаје за овај страшни и неопростиви свој гријех.
Написао сам Вам ово писмо да спасим своју душу, а Вама остављам да тражите и нађете пута за спасење своје душе.
Један од многих који је прво човјек и кршћанин, а онда и добар Хрват.
У Земуну, 8.2.1942.
Др Првослав Гризогоно
И какав је био одговор „блаженог“ римског надбискупа на ова упозорења свог земљака, угледног друштвеног радника?
У наставку књиге „Надбискуп геноцида“ аутор пише: „Ово писмо монсињору Степинцу није било први покушај обраћања католичким властима од стране Хрвата Гризогона да би се прекинуо усташки геноцид: 24. јуна 1941. године он је написао посланицу католичком Београдском надбискупу, монсињору Јосипу Ујчићу, позивајући га да се обрати Ватикану ради заустављања усташких покоља у Хрватској. Али римска црква је ћутала, ћутао је такође и примас Загребачке надбискупије. Ватикан и монсињор Степинац су се правили глувим и слепим. И покољи су настављени“.
Обраћамо пажњу читаоца на датум којим је горе наведено писмо датирано. Само три дана касније поглавник НДХ Анте Павелић је за 23. фебруар 1942. године сазвао хрватски државни сабор. Алојзије Степинац , скупа са бискупом Антуном Акшамовићем и још десет католичких свећеника постаје члан тог Сабора, учествује у његовом раду и благослови поглавника НДХ.
Постоје непосредна сведочанства тога да је надбискуп Степинац лично учествовао у прекрштавању православних Срба.
Поврх свега, Степинац је од папе Пија XII постављен за викара хрватске војске и, у складу са том дужношћу, именовао војне свештенике. До времена свечаног заседања Сабора он је неизоставно морао знати за злочине усташа; у њиховим редовима војни свећеници су већ дуго служили.
А о томе каква је била природа службе тих војних свећеника може се делимично сазнати из писма генерала Алесандра Лузана Мусолинију (објављеног у књизи Радета Ребића „Дражина Србија“):
„Дуче! Моја безгранична оданост према Вама ми, надам се, даје за право да у нечему одступим од строгог војничког протокола. Зато журим да Вам опишем један догађај којем сам, уназад три седмице, лично присуствовао.
Обилазећи среска места Столац, Чапљину и Љубиње (између 60 и 130 км северно од Дубровника) – сазнам од наших обавештајних официра да су Павелићеве усташе, предходног дана, починиле неки злочин у једном селу (Пребиловци), и да ће, када се то прочује околни, Срби поново да се узнемире. Недостају ми речи да опишем оно што сам тамо затекао. У великој школској учионици, затекао сам заклану учитељицу и њених 120 ученика. Ниједно дете није било старије од 12 године. Злочин је неумесна и невина реч – то је превазилазило свако лудило. Многима су одсекли главе и поређали их по ђачким клупама. Из распорених утроба усташе су извукле црева и, као новогодишње врпце, растегли их испод плафона и ексерима укуцали у зидове! Рој мува и несношљив смрад нису дозвољавали да се ту дуже задржимо. Приметио сам начети џак соли у ћошку и згрануто установио да су их клали полако, солећи им вратове! И таман кад смо одлазили, у задњој клупи се зачуло дечије кркљање. Пошаљем двојицу војника да виде шта је. Изнели су једног ђака, још је био у животу, дисао је са напола пресеченим гркљаном! Својим колима одвезем то дете у нашу војну болницу, повратимо га свести и од њега сазнамо пуну истину о трагедији.
Злочинци су најпре, на смену, силовали учитељицу Српкињу (име јој је Стана Арнаутовић) и онда је пред децом убили. Силовали су и девојчице од осам година. За све то време, певао је силом доведени оркестар Цигана и ударао у тамбуре!
На вечну срамоту наше, Римске Цркве – и један Божји човек, један жупник, у свему томе је учествовао! Дечак кога смо спасли, брзо се опоравио. И чим је рана зарасла, нашом непажњом побегао је из болнице и отишао у своје село, да тражи родбину. Послали смо патролу за њим, али узалуд; нашли су га на прагу куће закланог! Од хиљаду и нешто душа, у селу више нема никога! Истог дана (то смо открили касније) кад је извршен злочин у школи, усташе су похватале још 700 становника села Пребиловци и све их бацили у јаму или на животињски начин на путу до јаме побили. Спасило се само око 300 мушкараца: једино је њима успело да пробију усташки обруч око села и да побегну у планину! Тих 300 преживелих јаче је од најелитније Павелићеве дивизије. Све што су имали да изгубе, они су изгубили! Децу, жене, мајке, сестре, куће, имовину. Чак су и страха од смрти ослобођени. Смисао њиховог живота је једино у освети, у страшној освети, њих је у неку руку и стид што су преживели! А таквих села, као што су Пребиловци, пуна је Херцеговина, Босна, Лика, Далмација. Покољи Срба су достигли такве размере да су, у тим крајевима, загађени и многи водени извори. Из једног врела у Поповом Пољу, недалеко од јаме у коју је бачено 4000 Срба, избијала је црвенкаста вода, лично сам се у то уверио! На савест Италије и наше културе пашће неизбрисива мрља ако се, док је време, не дистанцирамо од усташа и не спречимо да се нама припише да подржавамо безумље!“
Злочин у Пребиловцима – где тада живљаше преко 1000 становника – дешавао се у времену од 4. до 28. августа 1941. године. Већина житеља села – њих 500-600 – и међу њима скоро све жене, деца, старци и омладина – убијени су 6. августа тако што су живи бачени у јаму Голубинка (дубина јаме – 27-66 метара). Свега је убијено 80% (до краја рата – 85%) становника, што трагедију Пребиловаца чини упоредивом само са далеко познатијом трагедијом чешког села Лидице с пролећа 1942. године.
Но, историја страдања Пребиловаца овим није завршена, она је добила свој наставак.
* * *
1961. године комунистичке власти су јаме, у које су двадесет година раније бацали Србе, залиле бетоном. Све до 1991. године свештеницима није дозвољавано служење помена код тих јама.
Лета 1981. године у католичком селу Међугорје група деце је имала „виђење“ младе жене са дететом у наручју на брду Црница. Местни фратар, фрањевац Томислав Влашић[1], објашњава да је то била сама „Госпа“. Међугорје постаје шесто у свету по посећености католичко место ходочашћа – до данас га је посетило преко 40 милиона људи. Само су малобројни знали да се у подножју Црнице налази јама с костима преко 800 житеља Пребиловаца, и да њихови џелати већином беху нико други до житељи Међугорја и неколиких других околних хрватских села.
Потомци и сродници су 1990-91. године у 159 сандука из 12 јама скупили мошти 4000 мученика из неколико српских села и сахранили их у крипти цркве спомен-костурнице у Пребиловцима. У селу је тада живело око 680 житеља. Храм је осветио Патријарх српски господин Павле.
Већ 1992. хрватска војска под командом генерала Јанка Бобетка је поново спалила – овог пута благовремено опустело – село и дигла храм у ваздух. Прасак је био толико јак да су се кости и зуби из моштију заривали у темељ цркве. На месту где је била црква Хрвати су направили сметлиште, које су срби рашчистили 2002. године.
Тек што Срби од 2006. године поново почеше да се окупљају у Пребиловцима ради помена својим мученичким прецима, Хрвати из суседне вароши Чапљине досетише се да организују карневале. Измислили су и нови „традиционални“ празник „јунске зоре“ – баш на дан кад су минирали храм у Пребиловцима.
Данас у Пребиловцима живи 65 Срба. Народ прикупља средства за изградњу на месту старог новог храма Васкрсења Христовог, у коме треба да буду сахрањени седам сандука с моштима, преосталих након минирања 1992. године.
* * *
Када је папа Пије XII 1952. осуђеном од послератних власти непријатељу народа на кућни затвор надбискупу Степинцу доделио звање кардинала – комунистичка влада ФНР Југославије одговорила је прекидом дипломатских односа с Ватиканом.
После поменутог саопштења Ватикана о скором проглашењу усташког кардинала за светитеља, сарадник центра Симон Визентал у Загребу Ален Бутај реаговао је оштрим саопштењем о неприхватљивости такве одлуке, и позивом бившим земљама СФРЈ, а посебно Србији, да уложе дипломатски протест Ватикану, чак и по цену прекида дипломатских односа. Такав позив Бутај је такође упутио и Српској Православној Цркви, јеврејским организацијама и Израелу. Па ипак, српска држава и СПЦ на последњу безобразну провокацију Ватикана одговарају засад гробним ћутањем.
Први пут објављено 28. II 2014.
[1] 2009. године папа Бенедикт XVI лишио је Томислава Влашића свећеничког чина и забранио му да убудуће пропагира „Госпу“ из Међугорја. Ускоро се очекује и саопштење Ватикана о „светости“ тог места – према резултатима вишегодишњег рада међународне комисије.
