У најбољем случају, маркиз де Сад је памфлетист злочина и перверзије. Али, за хипермодерног интелектуалца, дело маркиза де Сада је мисаони изазов
Похвала либертенству
Ролан Барт је једном приликом изјавио, или написао, не сећам се више, да све што пишемо, пишемо у одбрану наше сексуалности. Тиме је учинио да постане видљива једна лоша црта у карактеру модерног интелектуалца: ускогрудост. Следећи његову мисао, морам да се запитам: да ли је Барт одбацио свако моралистичко гледиште само да би оправдао своју педерастију, коју је скривао тако вешто, да су за њу знали само пар његових пријатеља и његови млади љубавници, које је најчешће заводио на својим семинарима? „Као професор – каже Филип-Џозеф Салазар – није тајио да је предавање за њега чин завођења… Бартово предавање било је у првој линији хватање у замку жеље… Његови семинари су били ритуали завођења, ретко виђени од тада“… (www.gay-serbia.com). На својим семинарима правио је алузије и поигравао се речима, налазећи, на пример, да семинар и semen (семе) потичу из истог корена.
Али шта је, рецимо, навело једног Радета Драинца да се „препозна“ у маркизу де Саду – том „генију и злочинцу“ – како га је овај „боемски и бандитски“ песник назвао? Он је 1933. год. у београдском часопису „Правда“ објавио два чланка о маркизу де Саду – Геније и убица и Геније и злочинац – где у закључку последњег чланка егзалтирано закључује да „овај разбијач окова, овај затвореник, овај убица конвенција и борац за интегралну слободу духа, светли као недостижни фар за оне, који захтевају у сваком акту мисли и тела да буду слободни и неодговорни“ (Јовица Аћин: Апокалипса Сад). Можда се одговор крије управо овде, у слободи која је схваћена као неодговорност, што се онда сасвим лепо уклапа у оквир савршеног злочина. Изгледа да су наши предратни комунисти веома рано прихватили ову формулу „слободни и неодговорни“, јер „друг Драинац“ – како га иронично, али с правом ословљава Владимир Вујић у једној полемици коју је очигледно „по директиви“ изазвао Драинац – говори као представник тзв. „напредне марксистичке интелигенције“, што онда наводи на помисао да је савршени злочин био један озбиљан пројекат, те да је као идеја много дубље фундиран у комунистички идеолошки бревијар, пре но што ће постати њена реализација.
Притом, не треба сметнути с ума да ова формула „слободни и неодговорни“, која је наметнута пролетерској револуцији трудом њене „прогресивне интелигенције“, нема никакво упориште у „дијалектичком материјализму“, него у филозофији маркиза де Сада. Зашто онда не бисмо говорили о „четвором извору марксизма“? О филозофији маркиза де Сада као „саставном делу марксизма“? Апсурдно је, каже Де Сад, предавати се грижи савести „и још апсурдније бојати се да ћемо због ње бити кажњени на другом свету ако смо већ били довољно срећни да казни измакнемо на овом“ (Маркиз де Сад: Разговор свештеника и самртника). Ову мисао маркиза де Сада следили су сви комунистички злочинци: и Тито, и Стаљин, и Лењин, и Мао Це Тунг, и Ранковић, и Берија, и Ђержински, и Јово Капичић, и Ратко Дражевић…
Зашто онда наши савремени марксисти, левичари, никада не говоре о вези између филозофије марксизма и филозофије садизма? – иако не скривају своје симпатије за Карла Маркса и маркиза де Сада? Као Јовица Аћин, на пример. И он воли „тог неуморног и утамниченог писца“ и верује да нам Де Сад данас, на почетку новог миленијума, недостаје више него икада раније. „Недостаје нам његова бескомпромисна спремност да раскине с предрасудама које прате идеализовање сваке вредности за коју не знамо шта све заправо подразумева и шта све захтева као жртву кад је једном успостављена као прихваћена вредност“. Али, за разлику од Барта, он маркиза де Сада дефинише као Либертена – „највећег међу свим либертенима“. Израз libertin први пут се у француском језику појавио 1477. год, каже Аћин, и то у преводу Новог завета. Од тада, овај израз је еволуирао и допуњавао је своје значење, све док се у XVII веку није усталио као појам који означава „скуп идеја и мишљења у критичком ставу, обележеном скептицизмом, према хришћанским догмама“ (Јовица Аћин: Апокалипса Сад).
Детаљним излагањем етимологије речи либертен аутор нас уводи у причу о маркизу де Саду, при чему не скрива своју наклоност према либертенству као сувереном начину живота и мишљења. Али детаљном етимологијом још није речено све о либертенству маркиза де Сада. Превиђа се да Де Сад потиче из племићке породице са вековном традицијом, да припада највишем феудалном друштвеном слоју – аристократији – што значи да је самим рођењем природно припадао категорији слободних људи. Говорити како је његово трагање за некаквом „немогућом слободом“ било последица „тлачења“ и „злостављања“ од стране „реакционарног режима“ – човека коме су били отворени сви путеви за успешну војничку каријеру! – више је од хипокризије. То је просто непознавање природе и смисла које има елита у једном нормалном и здравом друштву. Јер, аристократија је пре свега духовна и морална елита, носилац више свести о темељним друштвеним вредностима – па тек потом представља положај, имање, раскош и углед. А то обавезује! Зато се каже: „Noblesse oblige“! Тиме је речено да је друштвени положај аристократије уравнотежен: вишак слободе ограничен је вишком одговорности.
Из ове равнотеже произилазила је стабилност феудалног друштва, све док племић није пожелео да буде „либертен“. Његови преци беху храбри и упорни ратници. Живели су у сталној напетости, свакодневно се припремали за рат и упражњавали опасне борилачке вештине. Били су истинске аскете. Родоначелник је обавезивао самог себе, наслеђе је обавезивало потомке. Али, како показује Зомбарт, угодан живот, луксуз и сладострашће, мало-помало, учинили су их мекушцима. Заборавило се на обавезе и сви су говорили само о праву на уживање. Тада се племство, као друштвена елита, срозало до нивоа најниже, животињске чулности, која до тада беше резервисана само за простоту. Јунак о коме овде говоримо, маркиз де Сад, архетип је ове декаденције; човек који је издао свој род и сој, порекло и позвање. Уместо да се уздиже, да свој живот стави у службу виших циљева, племић је изабрао да се препусти ономе што се случајно затекло у њему: лењост, грамзивост, похота, охолост, расипништво.
Тако је настала збрка Новог Доба. „Вечито бркање и непрекидно раздвајање оба реда – запажа Ото Вајнингер – вишег и нижег живота, представља главну тему свеколике историје људског духа: то је мотив историје света“ (Пол и карактер). Ту збрку видимо и у књигама маркиза де Сада, где су равноправно помешани у оргијама: племићи и проститутке, либертени и куварице, племкиње и баштовани. И сви су бисексуални, дакле располућени, мелези „са душом жене“, као што беше и маркиз де Сад. Он је својим примером наговестио да је историја света кренула силазном путањом. Утолико наслов Аћиновог приказа маркиза де Сада, Апокалипса Сад, није промашен. „Али – вратимо се Вајнингеру – дубље схватање зацело неће онај чулни живот сматрати за ствараоца вишег, духовног, вечног, већ ће, напротив, морати у првом да види пројекцију потоњег на чулност, његово одражавање у царству неминовности, његово сагрешење“ (Пол и карактер). Утолико греше сви који у либертенству налазе потенцијал за један виши облик слободе, уместо да виде клопку у којој се виши духовни живот и морал заробљавају у чулној настраности. Чак и летимичан поглед на Француску уочи револуције из 1789. год, или Русију уочи Октобарске револуције 1917. год, пружа увид у две дивергентне линије: линија материјалног благостања, која иде навише и линија духовног осиромашења која иде наниже. „Када далеко одмакне издаја хијерархијски виших класа – каже Николај Берђајев – које изневеравају своју мисију и духовно труле у себи, тада сазрева револуција као правична казна због грехова највиших и најмоћнијих“ (Филозофија неједнакости). А Ото Вајнингер додаје: „што је још карактеристичније, то чине безмало исти људи, са истим теоријским назорима и као са извесним предумишљајем, како би се избрисале разлике између човека и животиње“ (Пол и карактер).
Са ове тачке гледишта, маркиз де Сад није никакав либертен него издајник својег позива, бегунац од обавеза и одговорности које намеће припадништво вишем друштвеном слоју. Иза њега стоје они „исти људи“ – увек исти! – који стоје иза свих великих револуционарних потреса у последњих два века. Он није рођен као либертен, него је симулацијом створен таквим. Рођен је као слободан човек, а допустио је да буде поробљен доктрином либертенства. Либертен, то је симулакрум пропадања у декаденцију. Синоним за декадент.
Туђе тело у мушкој свести
Празнина која је настала ишчезавањем аристократије морала је нечим да се испуни, јер цивилизација и култура не могу да опстану без елите. Тако је настао нови друштвени слој – интелигенција. Осим малобројних, часних изузетака, који су више плод историјске случајности него зреле промишљености, ми, Срби, нисмо се нарочито прославили нити смо се усрећили нашом интелигенцијом. „Уместо да делује позитивно – говорио нам је Арчибалд Рајс – ваша интелигенција је деловала негативно. Уместо да гради, она је разграђивала. Она је жариште трулежи и искварености, од чега је толико трпите“. Ово су речи једног поштеног и непристрасног странца. Треба му веровати! Јер нас је волео и помагао нам кад нам је било најтеже.
Тенденција коју је уочио Арчибалд Рајс присутна је међу нама и данас. Жариште трулежи и искварености опет је у дворишту интелигенције. Песник, есејист и књижевни критичар, дакле интелектуалац, Јовица Аћин, написао је приповетку под насловом Дневник о вагини. То је приповедање у „форми плетенице“. Преплићу се два тока мисли: размишљање „Комшије“ који подозрева да је Јовица Аћин украо дневник његове тетке Еве (Евице) и размишљање Јовице Аћина који се спрема да се са „Комшијом“ обрачуна на суђењу које му прети. На крају се испоставља да је све то заправо сукоб између два принципа, сукоб који се одвија у свести аутора, између женског принципа у мушкарцу (anima) и мушког принципа у жени (animus), од чега аутор покушава да начини јединство (Јаство). Али, негде се саплео у том настојању и ствар испада некако комична; настаје каламбур: женски принцип (anima) продире у мушки принцип (animus) – „туђе тело“ (Вагина) продире у „свест мушкарца“. За ову варијацију на тему Јунгове психологије несвесног, Јовица Аћин је 2005. год. добио Андрићеву награду за књижевност. Уз све то он је овенчан и титулом „дисидент“, што ће рећи: отпадник од комунистичке ортодоксије.
Са тим угледом дисидента много се и често манипулисало у доба комунистичке владавине, и правиле су се од тога уносне политичке и уметничке каријере, нарочито на Западу. Чак је и Милован Ђилас био „дисидент“! Дисидент је и данас нека посебна врста ауторитета. „Специјалиста за слободу“. Њему се прилази с поштовањем, пажљиво се мери свака његова реч, од њега се очекује последњи суд о нашој недавној прошлости. Њему се чак и данас приписује значење мученика и страдалника „за праву веру“, а потискује се значење „отпадник од ортодоксије“. Отпасти од ортодоксије није никаква гаранција да отпадник неће завршити у неком „бољем“ и „слободнијем“ облику ортодоксије. Отпадници од комунистичке тираније углавном су завршили у табору „демократског комунизма“. Такав је рецимо био и тзв. „социјализам са људским ликом“. Други су, пак, завршили међу масонима или као сарадници УДБ-е. Трећи, просто као „демократе“, што је значило: од свега помало.
Да се разумемо: не осуђујем критичаре комунизма, него манипулацију са дисидентством која још траје. А у састав ове манипулације улази и мимикрија дисидента. Он је данас хипермодерни интелектуалац. Од свега што су претходне генерације одбациле као трулеж и исквареност, хипермодерни интелектуалац прави мит о тобоже погрешном разумевању: били смо глупи кад смо то одбацили, јер смо површно читали. Зато ће он сада да нам растумачи „дубљи слој“ у том штиву, све оне „мудрости“ које су нама промакле. Тако смо добили изабрана дела маркиза де Сада и обиман предговор Јовице Аћина, под насловом Апокалипса Сад. Чему толико опширно објашњење о нечему што не захтева никакво објашњење? Текстови маркиза де Сада готово и да немају радњу, никакав заплет и разрешење; све тече једносмерно и једнолично, уз честа понављања која изазивају досаду. После неколико кратких уводних напомена, реплика или описа места радње, крећу оргије као у трећеразредним порнографским филмовима дивље продукције. Речи су просте, тачније простачке, реченице плитке и поједностављенe, дијалози тако подешени да се читалац не заплете у размишљању и да унапред може предвидети одговор саговорника.
Барокна катедрала естетизованог злочина, коју је Де Сад градио готово пола века, изграђена је од материјала који експлицитно наводи на насиље и изопаченост. („Вратите нам паганске богове. /…/ Он се не каје што је убио своју мајку; хтео би многе друге злочине. /…/ Омиљени Вернејев злочин је родоскрнављење. /…/ Ако те отац развратник пожели, у добар час: нека нађе насладу у теби, али с тим да те не подјармљује: скрши јарам којим би хтео да те пороби; ниси ти једина девојка која би тако поступила са својим оцем. /…/ Приближи се више но икад жртви пре но што је жртвујеш; прави се да је жалиш или да је тешиш; улагуј јој се, дели са њом њене јаде, куни јој се да је обожаваш; учини још и више, убеди је у то: у таквим случајевима никад не би могла претерати са дволичношћу. /…/ Не бој се децоубиства“). Не могу ово да назовем лепом књижевношћу. У најбољем случају, Маркиз Де Сад је памфлетист злочина и перверзије. Али, за хипермодерног интелектуалца, дело маркиза де Сада је мисаони изазов. „Перверзија престаје да буде ‘перверзија’ ако се кладимо на могућност неког другачије логички устројеног ума. Отуда ново одређење перверзије, рекреирање њеног појма, захтева да напустимо досадашње, једно једино начело моралности и светости“ (Јовица Аћин: Апокалипса Сад).
Али шта да раде они који неће да се кладе и не пристају да „рекреирају појам перверзије“; они који неће да напусте „једно једино начело моралности и светости“? По мени, морал је жртва перверзије. По Аћину, језик је жртва перверзије. („Језик се подвргава насиљу рађајући чудовишне плодове, често не без хуморног изгледа. Злостављајући мајку, једна од Садових јунакиња напросто жали што нема – две мајке. Јер, хтела би обе да злоставља, удвостручујући своје задовољство! Под тим притиском, одједном постоје две мајке, али у језику“ – Апокалипса Сад). Управо то је перверзно: језик је постао средство за естетизацију неморала, а хипермодерни интелектуалац Аћин декларише језик – а не морал! – као жртву насиља. Тиме се губи јасан појам жртве. Граница између етике и естетике је нестала: жртва је постала средство. То је врхунац перверзије! Као кад вас пребију мотком, па мотку која се сломила, прогласе жртвом пребијања. Са нестанком ове границе, ишчезла је и једна важна димензија наше стварности.
Одломак из нове књиге Радета Јанковића Како упокојити вампира, која ће се појавити ускоро у издању Духовног луга из Крагујевца
Наслов и опрема текста: Словѣнски вѣсник