Централно питање данас није да ли ће се градити Нови светски поредак него како ће се градити, којом брзином: да ли сада и овде (униполарни модел) или постепено и полако (мултиполарни модел).
Али мртвац још дише: Зашто нас онда с времена на време плаше фашизмом, при чему изједначују фашизам и нацизам – што није исто! – а никад нас не плаше комунизмом. Кажу: живимо у посткомунистичком времену, комунизам је заувек остао иза нас, нећемо се више освртати у прошлост, наш поглед је упрт у будућност. Добро, али то би ваљда требало и да значи нешто. То би требало да значи рецимо: да је комунизам мртав, да су осуђени сви комунистички злочинци, да су последице које је произвео комунистички злочин поништене у целости и да је извршена потпуна политичка и правна реституција; да је под претњом строгих казни забрањено истицање комунистичких симбола, окупљање под комунистичким знамењима, пропагирање комунистичке идеологије, величање догађаја из комунистичке прошлости. Ипак, ништа од тога се није догодило. Ниједна оштра реч, ниједна забрана, ниједна јавна осуда злочина; само благи прекори, академска углађеност и „објективна научна анализа“. А да то није можда само зато да би нам се наметнуло ћутање? Обичај је, као што се зна, да се у првих четрдесет дана ћути о покојнику; нико у кући не изговара његово име, не дира његове ствари. Отуда ваљда ова уздржаност у јавном дискурсу и опрез када се говори о последицама које је комунизам оставио за собом. О покојнику све најбоље! „И? Шта ту није уреду?“ – гледа ме зачуђено преко ивице шоље за кафу. Сем што је новинар, Дана је и песникиња и не мари баш много за чињенице. А оне се тако снажно опиру наметнутој слици о комунизму као мртвацу. Не тако давно све штампарије у Србији одбиле су да штампају Таблоид, лист који уређује новинар Милован Бркић. То исто десило се и 1946. кад су сви београдски штампари, после два броја, одбили да штампају „реакционарну“ Демократију, коју је уређивао и издавао „буржоаски политичар“ Милан Грол. „Хоћеш да кажеш да се историја понавља?“ – прекину ме Дана. Не, историја се не понавља, нарочито не у тако грубом облику. Оно што се овде понавља, то је комунистичка матрица коју крипто-комунисти повремено, кад се за то укаже потреба, ваде из својег тајног арсенала, одувају прашину са ње и протрљају као Аладинову лампу. Из ње онда искочи дух – дух „који кружи Европом“ – онај дух који се појавио 1848. у Бриселу под именом Диктатура пролетаријата.
Диктатура је, наравно, она иста каква је одувек била, само се пролетаријат променио – нема га више. Све је то сада постало само бело робље. Али механизам ради. Као часовник: кад промени власника он и даље служи истој сврси, показује увек оно исто време. Предност овог механизма, дакле, голема је и очигледна. Показало се да „дух“ не живи само у бајкама него и у стварности; није везан за једну епоху, делује у свим епохама и никада није само на једном месту, има га свуда. До јуче, механизам „Аладинове лампе“ боравио је у Москви, Београду, Прагу, Тирани… Данас, он опет борави и у Бриселу. Матрица „Политбироа“, на пример, успешно је пресађена из средњевековног московског Кремља у модерну зграду од бетона, челика и стакла, која симболизује недовршену Вавилонску кулу. Највиши орган извршне власти у Европској Унији – Европска комисија – не бира се него се именује. Европска комисија предлаже најважније законе који одређују судбину преко 500.000.000 људи – законе о којима се расправља на затвореним седницама Одбора сталних представника и Савета министара – док се за то време Европски парламент бави обликом кромпира и величином јагода и јаја које могу да се увезу у Европску унију. Као у најбољим данима Совјетског Савеза! Али тиме се не исцрпљује домет крипто-комунистичке матрице. Обратимо пажњу, рецимо, на ово: чланови Европске комисије не зову се министри него комесари – баш као и чланови бољшевичке владе у време Лењина и Стаљина. А ево и неких имена са комесарске листе Европске Уније: Жозе Мануел Барозо (бивши маоиста и члан илегалне терористичке групе у Лисабону); Хавијер Солана (бивши функционер КП Шпаније); Јошка Фишер (бивши анархиста повезан са групом Бадер-Мајнкоф); Данијел Кон-Бенедикт (радикални левичар, бивши вођа студентске побуне у Паризу 1968.); Ангела Меркел (бивши секретар Савеза слободне немачке младежи – дедееровски пандан руском Комсомолу); Алексис Ципрас (радикални левичар, члан Младих комуниста, Политички секретар омладине, Централног политичког комитета и Политичког секретаријата СИНАСТИЗМОС-а: Радикална социјалистичка партија нових левичара Грчке). Дана врти главом док са руба шоље за кафу уклања гримизне отиске својих усана. Њој ово није довољно убедљиво, шта више делује помало малициозно; једноставно, људи се мењају, сазревају, шире свој видокруг, само коњ остаје до краја живота коњ. Али шта се дешава кад неко одлучи да од коња направи сенатора, као Калигула ономад. Није ли то онда диктатура? Хоћу да кажем: овде се не излаже критици унутрашња трансформација личности која слободно усваја нова убеђења након што је разложно одбацила стара, него се ради о томе да неко трећи, неко са стране – неки „Нови Калигула“ – намешта глобалну политичку сцену тако да на њој увек има места за глумце који се нису истински трансформисали у ликове које тумаче на сцени. Отуда толико много шмире коју чак ни вешта режија не може да покрије. Уосталом, можда ће ти после овога све бити јасније.
О чему се дакле ради: И све се то дешава – замислите! – у такозваном „слободном свету“; у срцу Западне демократије која је званично објавила „крај комунизму“; шта више: своју неопозиву „победу“ над комунистичком тиранијом у Источној Европи. Одакле онда све ове крипто-комунистичке „деформације“, унутар заједнице народа која себе дефинише као екслузивни клуб „либералне демократије“? Да ли је то само последица кратковидости или нешто више од тога? Да није можда опет резултат неког „џентлменског споразума“, што овога пута заудара на заверу глобалних размера? Ако је Запад заиста победио комунизам, та победа би морала да се види, не само у освајању територија него, пре свега, у наметању своје воље пораженој страни, и да се онда препозна као другачија друштвена парадигма, као нови квалитет и систем вредности. Смрт у породицу увек уноси извесно освежење, проветравање просторија, олакшање – дакле, нови квалитет у животу потомака. (Зато мудар борац намеће своју вољу непријатељу, али не допушта да воља непријатеља буде њему наметнута. – Сун Цу: Умеће ратовања). Уместо тога видимо да су сва бивша комунистичка друштва променила управљаче економским, природним и демографским ресурсима, и да се њихова експлоатација вишеструко увећала – али то није никаква нова вредност, никакав нови квалитет. Једноставно, Запад је од 1917. год. до данас уложио неколико хиљада милијарди у одржавање комунистичких поредака и поштено је да му се то врати. Али то није никаква победа! То је једноставно трговина.
Јасна представа о победи, након краткотрајне почетне еуфорије, изостала је и на Западу. Уочимо, рецимо, збрку у исказима којима се жели дочарати коначни крај комунизма. Једни кажу: комунизам је пропао заувек (Ален Безансон) – што је заблуда, јер ништа не настаје ex nihilo, нити пропада in definitum, све само мења облик, место и начин постојања; други кажу: комунизам је иструнуо (Ален де Бенуа) – што звучи некрофилично и као метафора сасвим је прикладно већ увелико обзнањеној смрти комунизма, али је семантичка вредност ове алузије на распадање лешине проблематична, јер употребом перфекта у свршеном облику цео случај помера с оне стране видљивог, опипљивог, тварног, у један скривени, виртуелни, невидљиви свет историјских утвара; трећи кажу: комунизам је доживео слом (Ернст Нолте) – што, признајем, има извесно „рационално језгро“, да се послужим синтагмом самог Нолтеа, будући да упућује на акцидент великих размера који се догодио унутар корпуса званог „комунизам“, па ипак, не тако великих да би последице овог акцидента биле заувек непоправљиве – јер оно што је сломљено још увек није коначно уништено, и један вешт рестауратор могао би ту још штошта да направи и да се прослави својим делом. Шта је, дакле, истина: пропао, иструнуо или доживео слом? То ипак није само пука реторичка финеса, семантичко цепидлачење или натезање око безначајних нијанси. Ради се о томе да се покаже како ова колизија изазива једно опасно напрснуће у значењу, иза којег се помаља празнина која зјапи и гута означено. Тако комунизам заиста ишчезава пред нашим очима, али виртуелно у празном простору који за собом остављају противуречни искази о њему. Мора да ови „дијагностичари“ осећају и сами извесну нелагодност, пред сазнањем да уочена непрецизност снажно подгрева сумњу у њихову коначну „дијагнозу“. Њихове речи се заплићу у неразмрсиве антиномије, као да нам тиме поручују: ми уствари и не знамо шта се то стварно десило са комунизмом. Ова „мука с речима“, потрага за правим изразом која се губи у еуфемизмима, разоткрива несигурност у погледу онога што жели да означи, а што мора бити прецизно да би заиста било означено. Чему онда толика журба да се објави смрт, пре но што је наступила агонија? Како да будемо сигурни да је комунизам заиста мртав, кад не знамо који је то мртвозорац прегледао мртваца и да ли је заиста установио његову смрт? А онда, ни то није све. Који је, рецимо, чиновник издао смртовницу? Зашто сва покојникова заоставштина није пописана? Зашто се скривају дугови у крви, које је покојник оставио за собом? Зна ли се ко су његови наследници? Када ће да се оконча оставинска расправа? Коначно: докле ће да траје оних четрдесет дана? (О, божанска вештино оштроумности и тајности! Кроз тебе учимо да будемо невидљиви, кроз тебе бивамо нечујни; и тако можемо да узмемо судбину непријатеља у своје руке. – Сун Цу: Умеће ратовања).
Оригинал фалсификата: Прву половину XX века свет је потрошио у грчевитом трагању, на моменте опасном и крвавом, апсурдном до лудила – у трагању за моделом Новог светског поретка. Опаска немачког цара Виљема II – да је Први светски рат „представљао борбу између два погледа на свет“ – несумњиво упућује на овакав закључак. Тражио се правац, пут до циља и начин политичког, економског и културног устројавања Новог светског поретка. Зато сви ти ратови, револуције и контрареволуције, ослободилачки покрети и мрежа глобалних организација и удружења која се разгранала између два светска рата да би повезала: капитал, пролетаријат, новац, идеје, религије, уметност, културу, спорт, моду. Једном речју: све! Оснивач модерне геополитике, Халфорд Макиндер, иако узгред помиње опаску Виљема II, пропушта да детаљније промисли њен дубљи онтолошки смисао. Баш као и његови данашњи епигони, и он је прескаче, иде даље – али не и дубље! – и тежиште своје геополитичке теорије ставља на природне, географске факторе и материјалне ресурсе. А шта нам је то поручио цар Виљем II? Да је историјска драма света, заправо борба светоназора. Они се, међутим, формирају у духовној, а не у материјалној области; шта више, читав материјални свет, па и природа, будући да је култивисана умом човека, само је један обликовани светоназор. Материја саздаје тело, али дух држи материју, да се тело не распадне. Ево, дакле, о чему се овде ради: игнорисање светоназора као покретачке силе историје која одређује политичку судбину света, упорно истрајавање само на материјалним геополитичким факторима, скупо ће нас коштати и у овом XXI веку. Уместо да се концентришe на борбу светоназора која би нас одвела на истинско бојно поље савременог света, на поприште духовних сила које постаје доминантно, уместо да трага за новим тактикама и другачијим оружјем – постмодерна геополитичка мисао држи се „као пијан плота“ застарелих шема „Копно“ против „Мора“, и не види да је „плот“ за који се грчевито држи већ одавно „иструнуо“. Каквог смисла има говорити о сукобу између „Копна“ и „Мора“, кад бродови премошћавају обале океана; каквог смисла има говорити о сукобу између „Телурократије“ и „Таласократије“, кад вештачки сателити облећу сва та копна и мора и одлажу ad acta све те лепе геополитичке теореме? Са ове тачке гледишта, има много више смисла данас говорити о сукобу „Брода“ и „Сателита“, при чему треба знати да су и једно и друго само симболична средства два опречна светоназора – јер светоназори се не разликују по циљевима него по средствима: циљеви су увек исти, само су средства увек различита – светоназора који су се развили из једног заједничког рационалног језгра: улога и смисао брзине у устројству савременог света. Из ове перспективе ситуација данас наликује на ону пред Први светски рат.
Опет имамо „борбу два погледа на свет“; два модела Новог светског поредка: унитаристички (униполарни) модел и федералистички (мултиполарни) модел. Централно питање данас није да ли ће се градити Нови светски поредак него како ће се градити, којом брзином: да ли сада и овде (униполарни модел) или постепено и полако (мултиполарни модел). Зла коб XX века, како би рекао Ален Безансон, била је у томе што је слобода била само илузија за обману „топовског меса“, док се стварна борба водила за позицију унутар „погледа на свет“ који је имао највише шанси да победи. Уосталом, она је то и данас. Свако тражи своје место, па и крипто-комунизам, у глобалној прерасподели места. Крипто-комунизам није у сукобу ни са једном од понуђених опција. Он се врти око оба модела и чека тренутак – crisis – када ће постати савим извесно који ће од њих однети победу. Комунизам, дакле, није ни пропао, ни иструнуо, ни доживео слом! Он се интегрисао у пројекту Новог Доба (New Age); до јуче „војник револуције“ постао је данас војник Новог светског поретка. Пошто је скинуо са себе своје изношено идеолошко рухо, гô „као од мајке рођен“, комунизам је заронио у посткомунистичко доба, погрузио се као прави верник и изронио на супротну страну – „с оне стране добра и зла“ – као „сасвим нов“, препорођен без покајања и опроштаја. Комунисти су просто прошли кроз обред иницијације! Као сваки адепт и они су „умрли“ само привидно, симболички, да би се „поново родили“ као „нешто друго“, као „нешто сасвим другачије“. Данас комунизам живи као један животни стил саображен естетици Новог Доба; комунист од јуче данас је бизнисмен, политичар, адвокат у црном џипу са затамњеним стаклима, са златним ролексом на руци и акт-ташном пуном „зелембаћа“ у десној руци. У другачијој варијанти, он је писац, новинар, режисер – „стваралац!“ – у карираној кошуљи и фармеркама, са тамним наочарима за сунце на очима и коњским репом на потиљку. У оба случаја он је све оно што није! „Наравно! – каже Дана. „Где да сакријеш фалсификат, ако не међу оригиналима?“ Управо тако, рекох, док смо још улазили у бучни бистро на тргу LʼOpéra у Паризу, сада већ давне 1998.
Одломци из рукописа будуће књиге Радета Јанковића
