Ми не можемо да се правилно оријентишемо без супротног пола: да бисмо могли да препознамо зло, морамо имати јасну представу о томе шта је добро. Али у XX веку, а можда и мало пре, речи су изгубиле своју прецизност и јасноћу што је довело до расцепа између стварности и свести о њој: наш опис стварности удаљио се од суштине ствари. Пре свега зато, што је језик опустошен.
Булгаков је тврдио да рукописи не горе. Не знам шта је тачно под тим мислио, али ако је желео да каже да наша дела, наше радње и поступци, чак и кад су забележени, не могу да ишчезну, преварио се – могу! Чак и извесне чињенице. Чак и људи и читави народи! Прошлост је гробље ишчезнуле стварности: гомила чињеница о судбинама људи и народа које су расуте, затрпане, скривене, да човек и када би хтео, објективно никада не би могао да обухвати целину. Тиме је и наше памћење разбијено у парампарчад, фрагментирано као разбијена порцеланска посуда: свако парче открива само делић њене истине. А тек празнине! Колико само избрисаних, поцепаних, уништених страница има! Оне су годинама чамиле и жудиле за руком неког „поштеног налазача“ – али узалуд! Пожутеле су, свенуле и коначно „сагореле“ у том чедном ишчекивању изабраника, који се није појавио да дешифрује њихову тајну.
Кад год се дохватим пера увек се исто питам: шта то радим? Овог пута осећам се као археолог: ископавам расуте крхотине, уклапам њихове подударне странице, реконструишем целину мада не знам шта ће од тога на крају да испадне: крчаг, тањир, здела или – ништа. Имамо пред собом, рецимо, једну депешу, пар ликова који би могли да буду њени аутори и групу британских официра који са њима повремено вечерају, док на Кочевском Рогу непрекидно штекћу митраљези. Шта су они: савезници или саучесници?
И поред тога што Британци од времена на вријеме праве потешкоће нашим јединицама, истовремено понекад излазе на руку захтјевима наших команди. Тако су поред раније наведених пружања помоћи данас саопћили, да ће нашим јединицама предати око 32.000 заробљеника. Предаја ће се обављати у Подрошци сваког дана с тим, да ће дневно изручити 2.000 до 3.000 заробљеника. За ову сврху пуковник Шиљеговић је одредио посебну групу војника из 3. батаљуна.
Ово је депеша која је 17. маја 1945. стигла у штаб 26. дивизије, али њен аутор је ишчезнуо. Нема га! Не постоји више! Можемо само да нагађамо: могао би да буде Симо Дубајић али и капетан Доминико Антуновић, заменик команданта 11. Далматинске бригаде, кога Гроф Николај Толстој означава као једног од „врло важних актера преговора са Енглезима“. Али о чему се ту преговара ако су Енглези већ пристали да Титовим партизанима испоруче 32.000 ратних заробљеника? Тада неочекивано, из гомиле историјског шута и крхотина израња један љупки медаљон, нуди нам одговор у форми уметничке, тобоже измишљене приче. И како обично бива, налазим га баш тамо где сам се најмање надао.
На једној страни логорске ливаде у вили Бечког музичара, партизански комесар Реља Савовић, с црвеним чизмама, преговара с мајором Симпсоном, командантом привременог логора избеглица… Симпсон и Савовић убрзо се погодише. Енглез ће се сам постарати да нађе вагоне и нешто што може да их вуче, те да робу довезе и испоручи на најближој југословенској станици, у селу Шент Вид. За сваки вагон робе добиће мајор Симпсон пуну војничку капу злата. Злато је узето из скривнице одбјеглих фрањеваца али Енглез о томе не зна, није ни питао – по прећутном џентлменском споразуму остало је на обје стране шкакљивих ствари о којима се не пита и не расправља!
(Михаило Лалић: Прамен таме)
То заиста личи на њих! Енглези су мајстори да сваки рат претворе у политику, а сваку политику у трговину. Тиме су обесмислили све: и рат, и политику, и трговину. Али и значење појма gentleman!
Наша је парола сила и лицемерство… Насиље мора бити принцип, а лукавство и лицемерство правило за све владе које не желе да ставе своју круну пред ноге агента какве било нове силе.
– Протоколи сионских мудраца: Протокол бр.1
Хроничари тога времена нису забележили: да ли је међу британским „џентлменима“ било и таквих који су приликом укрцавања заробљеника давали деци бомбоне као што је то чинио др Јозеф Менгеле, који, као што се зна, уопште није био gentleman. Не зна се, такође, ни да ли је на растанку било суза, размене адреса и чврстих загрљаја уз обећање „да ћемо се опет срести“. Наравно да се не зна, јер није било никаквих белешки! „Прећутни џентлменски споразум“ обављао се тајно, далеко од очију јавности, под шифром Keelhaul. (На овом месту морам да застанем и да одам признање „џентлменима“ из Управе за специјалне операције (Special Operations Executive) – за показану маштовитост и цинизам. Јер Keelhaul значи: „Оштро казнити“! – што се савршено уклапа у цео случај. Какво оштроумље! Био би то сјајан наслов за један трактат о револуционарном терору. „Оштро казнити“! – Троцки би свршио од задовољства.)
Да је било лажних осмеха, учтивих наклона и понеки стисак руке уз оно обавезно: „All the best!“; примене грубе силе, па и ликвидације на лицу места, према онима који су у последњем часу схватили да се ради о превари – то свакако морамо претпоставити будући да пред собом имамо армију састављену од „официра и џентлмена“, какав је и овај бригадни генерал Тоби Лоу који ће пола века касније своје „џентлменство“ доказати на суду и при том још зарадити позамашну суму новца. Али сада, он управо објашњава америчком колеги да конвој од 800 камиона, који би требало да прихвате заробљене Козаке и југословенске антикомунисте и да их превезу у Италију, нико није тражио и да зато треба да се врате натраг. „Али ја имам наређење генерала Двајта Ајзенхауера“ – буни се Американац. „Господине мајоре ово је Британска окупациона зона. Овде ја издајем наређења! Наређујем Вам, дакле, да се вратите!“ Овако или некако слично одиграо се средином маја 1945. год. инцидент на граници Британске окупационе зоне, негде у јужној Аустрији. Ако је негде и постојала белешка о томе, тај папир појели су мољци, као и онај документ FO-1020/42 на којем је инсистирао Гроф Николај Толстој на суђењу које следи, а који британски Foreign Office никако „није могао да пронађе“ у својој архиви.
Поменута епизода разоткрива, међутим, један дубљи феномен „Новог Доба“: растакање смисла свих традиционалних значења. Дуго смо веровали да знамо шта значи реч савезник, све док Хитлер и Стаљин нису 1939. год. удруженим снагама разбуцали и поделили Пољску. Инквизитори владајуће историјске доктрине убедили су нас да је то био „Пакт о ненападању“ и да Совјетски Савез није био савезник Трећег рајха. Совјетски Савез је – богаму! – био савезник Америке и Велике Британије. Добро, али Маргaрет Бубер-Нојман (1901-1989, члан немачке КП, од 1928. год. живи у Москви у ванбрачној заједници са Хајнцом Нојманом, чланом Политбироа немачке КП кога је 1937. год. НКВД ухапсио под сумњом да је страни агент; 1938. ухапшена је и Маргерет Бубер-Нојман) сведочи да су је 8. фебруара 1940. год. на железничком мосту у Брест-Литовску официри НКВД-а испручили агентима Гестапоа. Како назвати овај облик сарадње? Писац Макс Гало назива га Савез убица. Да ли је у праву? Бојим се да нећемо далеко догурати ако одговор потражимо само на терену лингвистике. Овде ипак имају шта да кажу и етика, и право, и оно што се у православном духовном подвигу назива лични опит.
Маргарет Бубер-Нојман, као што смо видели, заменила је тог 8. фебруара 1940. год. логор у Сибиру за логор у Равенсбрику. Срећом, преживела је неким чудом да би се потом појавила као сведок на суду у Паризу, 23. фебруара 1949. године, у такозваном случају „Кравченко“. (Виктор Кравченко, 1905-1966, совјетски дисидент који је пребегао на Запад; објавио је књигу о колективизацији и великој глади у СССР под насловом Изабрао сам слободу) Кравченкова књига разбеснела је француске комунисте јер отворено говори о геноциду совјетске власти над сопственим народом. И часопис Leslettres Françaises,чији је уредник у то време био Луј Арагон, подиже против Кравченка тужбу за клевету совјетског система. На суђењу г-ђа Маргарет Бубер-Нојман, позвана као сведок одбране, изјављује да на основу њеног личног искуства нема битне разлике између совјетских и нацистичких логора. „Не верујем – рекла је – да је постојала или да и даље постоји разлика која би ишла у прилог совјетских логора.“ Након чега се подигла голема прашина у јавности. Г-ђа Нојман је нападнута са свих страна најотровнијим идеолошким стрелама али све су промашиле ову, упркос годинама и проживљеним језивим искушењима, још увек шармантну и отмену даму. Али чини се као да нико није разумео о чему она заправо говори. А она је говорила о ишчезавању разлика! Указала је на пустош која иза тога остаје: са ишчезавањем суштинских разлика између појмова нестаје и моћ прецизног описивања стварности.
Ми не можемо да се правилно оријентишемо без супротног пола: да би смо могли да препознамо зло, морамо имати јасну представу о томе шта је добро. Али у XX веку, а можда и мало пре, речи су изгубиле своју прецизност и јасноћу што је довело до расцепа између стварности и свести о њој: наш опис стварности удаљио се од суштине ствари. Пре свега зато, што је језик опустошен. Језик је ризница у којој биће ствари чува своју истину, говорио је Мартин Хајдегер. „Језик је кућа бића. У њеној окућници станује човек.“ (Мартин Хајдегер: О хуманизму) Кад речи замру, кад обљутаве, кад се одвоје од смисла похрањеног у стварима; кад се на све стране разлете речи-вампири: стране, неодређене, непрецизне речи; еуфемизми, плеоназми и таутологије („речи-амебе“ како их назива Сергеј Кара-Мурза), то онда значи да је угрожена сама бит културе и човека који обитава у њој. „Пустошење језика које свуда и брзо напредује – каже Хајдегер – не троши само естетску и моралну одговорност у употреби језика. Оно долази из угрожавања бити човека.“ (Мартин Хајдегер: О хуманизму) Управо то је оно са чиме се сусрећемо и сада, овде на Кочевском Рогу. Кад неко некоме пружи помоћ у убиству неколико хиљада људи, не би требало да имамо дилему како да то назовемо. Правна наука и пракса пружају јасан и прецизан одговор: то се зове саучесништво а онај који пружа помоћ злочинцу зове се саучесник у злочину, макар то био и „џентлмен“ у униформи британског официра. Али инквизитори владајуће историјске доктрине и даље нас убеђују да је то било савезништво и да је злочинац савезник победничке коалиције.
Ми ћемо морати проналазити у најфинијим изразима правног речника оправдања за оне случајеве када будемо морали доносити одлуке које се могу учинити прекомерно смеле и неправедне, јер је важно да се те одлуке изразе таквим изразима који би изгледали као највиша морална правила правног карактера.
– Протоколи сионских мудраца: Протокол бр.8
Каквом се то чудовишном семантичком операцијом злочинац и његов саучесник још увек одржавају у нашој свести и у јавном дискурсу као савезници у победи? И опет неочекивано проналазим одговор. Сергеј Кара-Мурза у једној краткој упутници на 80. страници своје књиге Манипулација свешћу упућује читаоца да речи убеђен и побеђен долазе из истог корена, из латинског језика у којем реч convincere, која се преводи као убеђивати, буквално и дословно значи: приморавати да се буде заједно са победником. Ево, дакле, у чему је проблем: аберацијом смисла који има појам саучесништво, поступком убеђивања – принуђени смо да будемо на страни победника. То је оно што Ролан Барт препознаје као најсуптилнији облик цензуре. „Право оруђе цензуре – каже Барт – није полиција већ endoxa. Као што се неки језик боље одређује према ономе што се у њему мора рећи… него према ономе што он забрањује да се каже… тако ни друштвена цензура није тамо где је говор спречен, већ тамо где је он принудан.“ (Ролан Барт: Сад, Лојола, Фурије) Победник је наметнуо свој дискурс и зато с пуним правом слави победу. У тренутку када су се сви радовали због „пада комунизма“, комунистички злочинац се само склонио у заветрину савезника. Тај статус већ му је одавно признат и више нико неће смети да га назове злочинцем, јер би тиме имплицитно његовог савезника жигосао као саучесника у злочину. Тако је комунистички злочинац победио по други пут у историји XX века. Успео је да најфинијим изразима наметне рационална оправдања за своје злочиначко поступање – „као највиша морална правила правног карактера“. Тиме нас и даље приморава да будемо на његовој страни или да будемо одбачени и прокажени као „историјски ревизионисти“.
Отуда актуелност ове теме и данас, након више од седам деценија. Упркос протеку тзв. „историјске дистанце“, нама још прети репресија: „политички коректни“ говор виси као Дамоклов мач изнад главе сваког „историјског ревизионисте“. Али ми морамо, упркос тој репресији, стално и увек изнова да се опиремо и да побијамо њихову семантичку подвалу. „Треба све поново рећи сваком новом поколењу. Све поново рећи, све објаснити.“ – каже Јулија, јунакиња Галоовог романа. (Макс Гало: Савез убица) А ево у чему је мој „историјски ревизионизам“: нећу да ћутим док растурају „окућницу у којој станујем“; нећу да прихватим њихову подвалу: да је комунистички злочинац привилегован само зато што је њихов „савезник“. Нећу „речи-амебе“! Верујем да свако освајање слободе започиње управо тако: не дозволити да вас убеде! Спречити њихову налицкану, оперетску – естетизовану! – говоранцију и наметнути своју причу: брутално искрену, грубу, страшну и мучну истовремено. Одакле ми право да убицу изместим из категорије злочина и сместим га удобно међу „савезнике“? То није само логички, ни семантички, ни естетски, чак ни само етички проблем; то је проблем који задире много дубље у суштину људског бића и начина на који човек постоји. То је ватрена граница која дели два света: стварност у којој постоје извесне релације, јасни појмови и утемељене вредности, где се зна шта је шта и ко је ко, и једног симулакрума стварности који није чак ни копија, ни обрнута слика, ни кривотворина стварности, него једна бљутава представа у којој свако може да буде све, и учесник и посматрач, јер је рампа уклоњена; један големи „reality show“, постмодерна „бајка“, где све може да буде свашта, јер је све заменљиво, и да опет изгледа као да је на својем месту, јер је све изгубило свој смисао и своје значење. „Доста је било бајки, треба рећи истину.“ – каже Јулија, јунакиња Галоовог романа. – „Треба доћи до кости када лечимо рану која изазива гангрену.“ (Макс Гало: Савез убица) Зато пишем! „Пишем зато што нећу речи које налазим ради прикривања.“ (Ролан Барт: Задовољство у тексту)
(Из рукописа будуће књиге)