Душан Милијић: ЕКАВШ-ТИНА: Екавски компромиси Тина Ујевића

Српска књижевна задруга ће у свом редовном колу 1937. објавити (разуме се, ћирилицом) Ујевићеве Песме, задржавши притом екавицу у стиховима из Лелека себра и Колајне, а да парадокс буде већи, Тин Ујевић не само што је одобрио штампање овог издања, него је вероватно активно учествовао и у његовом приређивању.

Током новембра 2017. године, Радио-телевизија Србије је свој документарно-играни програм обогатила серијалом о животу, раду и, наравно, боемији песника Аугустина Тина Ујевића. Четвороделни серијал, рађен у копродукцији Хрватске радио-телевизије и Радио-телевизије Србије, а насловљен као Тин – тридесет година путовања, можда није донео велика откровења, али је ипак бацио светло на извесне моменте из Ујевићева живота и стваралаштва који нису били много познати ширем аудиторијуму.

Све и да су сценаристи Лада Мартинац, Јасен Боко и Давор Жмегач хтели да се више баве Ујевићевом поезијом неголи његовим политичким деловањем, ипак ни та (често контроверзна) страна песникова живота није могла бити заобиђена, тим пре што се ради о човеку који је због пројугословенског политичког ангажовања робијао у Аустроугарској, да би у новој домовини Краљевини Југославији био од локалних власти означаван као persona non grata, чак и протеран из Београда као последња скитница, те чиновничку каријеру остварио за време Независне државе Хрватске, због чега је буквално гладовао током првих година комунистичке власти.

Овај серијал био је повод да се Ујевићев живот изнова сагледа, да се неке ствари можда и другачије схвате, те да се види је ли Тин Ујевић заиста био велики боем и бескомпромисни уметник – како је остао у сећању својих обожавалаца и духовних следбеника – или можда и није био толико принципијелан и доследан у својим ставовима.

Посебно је било интересантно видети како је у серијалу протумачена чињеница да су две вероватно најзначајније збирке песама Тина Ујевића биле у својим првим издањима штампане у Београду на екавици ћирилицом. Ова тривијалност, која би у сваком другом случају заиста била пикантерија, ипак добија на значају и прераста у контроверзу кад се зна да је сâм песник доцније извршио ијекавизацију својих евавских радова, што би се могло схватити и као својеврсно „путовање“ из српске у хрватску књижевност, као „превођење“ са српског на хрватски језик, па и као песников политички преокрет од југословенског до хрватског националисте.

Наратор серијала изричито наглашава да су Ујевићеве збирке Лелек себра из 1920. и Колајна из 1926. биле штампане без ауторовог одобрења, малтене самовољом београдског издавача Светислава Б. Цвијановића, из чега би следио закључак да се ова два издања, са све ћирилицом и екавицом, могу безмало сматрати нелегитимним.

Ако је то истина, поставља се питање због чега Ујевић није одмах, након штампања прве збирке, јавно изразио протест и прекинуо сваки контакт са београдским издавачем. Истини за вољу, сценаристи су то оправдали чињеницом да је песнику тада био преко потребан новац, па кад је Лелек себра већ био одштампан, песнику није простало ништа друго него да тражи свој део зараде.

Ипак је Ујевић заузео јаснији став након штампања Колајне, па је из Загреба упутио писмо издавачу нагласивши како „књигу никако, а поготово у том облику“ не би објавио, јер не само што је неке строфе „хтио измијенити“, него би и наслов требало да гласи другачије (На вратима Шпаније). Ипак, „без обзира на то“, песник моли Цвијановића да му у Загреб пошаље „дотичан број примјерака као и хонорар одмах по примитку овога писма“, а на крају компромисно закључује: „пошто се све догађа! Шта имам да кажем?“

У писмима пријатељу Густаву Крклецу још је више изражен Ујевићев став да је „уопће против издавања било какве своје оригиналне књиге или и књижице“ јер је прекинуо „на жесток начин са Србијом и Београдом, послије сваковрсних њихових провокација и подвала“.[1]

Аутори чланка о Тину Ујевићу на хрватској Википедији (Tin_Ujević) наглашавају да су Лелек себра и Колајна, иако написане као јединствена збирка током Првог светског рата у Паризу, раздвојене „самовољом накладника“ и „тискане у Београду, и то ћирилицом и екавски“. Ови су подаци наведени тако да би сваки читалац могао помислити како су песме биле написане ијекавицом, а да су тек пред само штампање пребачене на екавицу, што није тачно, јер њих је песник и написао екавицом, и то, како је сâм тврдио, „из политичких и идеалистичких разлога“ (томе у прилог говори и штампање „Свакидашње јадиковке“ на екавици у крфском Забавнику 1917). Међутим, и поред овог песниковог признања, не мора значити да је политички моменат био увек пресудан, јер „Тин Ујевић се није бавио тек рефлексима јата“, како истиче Миљенко Јерговић (jergovic.tin-ujevic-nas-pesnik/), „него се дубински и суштински бавио језиком и ономе што језик може“. Јерговић донекле брани и Цвијановића објашњавајући да је Ујевићева збирка „подијељена у два дијела“ из чисто практичних разлога, јер издавач „није имао довољно новца за јединствено издање“.

Хрватска Википедија наводи још једно Ујевићево писмо Крклецу, где песник експлицитно негодује поводом штампања Колајне, пошто није желео ништа да објављује „на тзв. српској ћирилици“ (курзив у изворнику).

[pullquote]Тек ће Ојађено звоно (Загреб 1933) бити прва Ујевићева књига поезије на латиници и ијекавици[/pullquote]

Ујевићев прекид „са Србијом и Београдом“ очигледно је значио и прекид са екавицом као препознатљивом карактеристиком српског књижевног језика, а доказ за то је и наредна збирка Ауто на корзу (Никшић 1932), где се налазе песме које су раније, у часописима, биле објављене на екавици, али су у самој књизи – на ијекавици („Узвишење“, „Носталгија свјетлости“, „Против милости вијека“). Ипак, и ова је збирка била одштампана ћирилицом, тако да ће тек Ојађено звоно (Загреб 1933) бити прва Ујевићева књига поезије на латиници и ијекавици.

Ни тада, међутим, није дошло до коначног Ујевићевог прекида са Београдом, ћирилицом и екавицом, премда би се тако нешто могло претпоставити на основу песникових изјава, ставова и карактеристичних потеза. Наиме, Српска књижевна задруга ће у свом редовном колу 1937. објавити (разуме се, ћирилицом) Ујевићеве Песме, задржавши притом екавицу у стиховима из Лелека себра и Колајне, а да парадокс буде већи, Тин Ујевић не само што је одобрио штампање овог издања, него је вероватно активно учествовао и у његовом приређивању. Оваква Ујевићева одлука, да му песме опет буду објављене „на тзв. српској ћирилици“ можда ће бити јаснија ако се зна да се то дешава након што су Ујевићу пропали сви покушаји да у Загребу штампа антологију своје поезије.

Ипак, када у Загребу 1950. године Ујевић буде објавио, у сарадњи са Јуром Каштеланом, своју антологију Руковет, у њој ће и стихови из Лелека себра и Колајне бити штампани ијекавицом, чиме се песник и експлицитно изјаснио за припадност хрватској књижевности. И овај се поступак може боље разумети и оправдати кад се зна да Руковет малтене представља Ујевићев повратак на књижевну сцену након петогодишње изолације из јавног живота.

Проблем Ујевићеве екавице ипак није тако једноставан, а очигледно није ни до данас разјашњен, јер чим се у серијалу Тин – тридесет година путовања пренаглашава да је Лелек себра штампан мимо ауторовог директног учешћа, јасно је колико овај моменат из Ујевићевог стваралаштва боде очи и пружа могућности за нове закључке, најчешће оптерећене националним питањима и обавезним истицањем разлика – како правих, тако и вештачких – између српског и хрватског језика.

Дуго се на хрватској Википедији могло прочитати и то да Ујевићеве прве збирке јесу штампане „ћирилицом и екавски“, али да су „написане изворно хрватским језиком“; ипак, ова је тврдња уклоњена, а вероватно су и сами аутори схватили да се таквом констатацијом заправо изједначавају српски и хрватски језик – чим се као једина разлика узима рефлекс старог гласа јат и чим би један штампар могао тако лако да целу збирку „преведе“ са једног језика на други (наведено према сведочењу Миљенка Јерговића: https://www.jergovic.com/subotnja-matineja/tin-ujevic-nas-pesnik/).

Са друге стране, Ујевићеве песме на екавици дале су повода и за нека помало контроверзна тумачења на српској страни, па је тако лингвиста Петар Милосављевић (http://www.riznicasrpska.net/vukijezik/index.php?topic=42.0) изнео тврдњу како Тиново стваралаштво припада искључиво српској књижевности и српском језику. Наводећи паралелно две верзије „Свакидашње јадиковке“, екавску и доцнију ијекавску, Милосављевић исправно закључује како се променом изговора заправо није ништа променило, те да је „неозбиљно и мислити и говорити да су прва и друга варијанта“ биле „написане на два различита језика“, а да би још бесмисленије било рећи да је песма „ијекавизацијом преведена на хрватски“. Милосављевићу, међутим, то није било довољно, па је Ујевића сматрао не само песником који је писао на српском језику (а не би ни било ништа необично да један хрватски песник објављује на српском језику), него и припадником српске нације, изнова се позивајући на ставове Вука Стефановића Караџића о свим говорницима штокавског наречја као етничким Србима. Ипак, колико год овакав Милосављевићев став деловао контроверзно, не треба га занемарити, јер баца још јаче светло на Ујевићева колебања, несигурности и олако прелажење из једне културне средине у другу.

[pullquote]Екавицу Ујевићевих стихова треба посматрати кроз чисто естетску призму[/pullquote]

Да би се, поред свега, избегло било какво сврставање на ову или ону страну, а поготову да би се избегли закључци који носе националистички набој, екавицу Ујевићевих стихова треба посматрати кроз чисто естетску призму, уз неизбежна правила версификације, али без уплитања лингвистичких, а поготову социолингвистичких критеријума, који су се ионако мењали из деценије у деценију, како за песникова живота, тако и доцније, најчешће под утицајем политике и државне идеологије.

Након Ујевићеве смрти, приређивачи нових издања држали су се последње песникове воље да сви текстови буду на ијекавици, па је тако поступано и са оним радовима (најчешће прозним) који су за Тинова живота били објављени свега једанпут на екавици. Није искључено да су се приређивачи клонили првобитне песникове екавице плашећи се оптужбе за језички унитаризам, па и за српски национализам, јер свако враћање са ијекавице на екавицу било би протумачено као србизација и форсирање источне, екавске, такорећи београдске варијанте у заједничком српскохрватском књижевном језику.

Десило се, међутим, да екавицу у Ујевићевим стиховима васпостави приређивач коме се никако не би могао приписати било какав национализам: учинио је то Радомир Константиновић, припремајући антологију Ујевићеве поезије за Просветино издање 1968. Свој поступак Константиновић је образложио ваљаним аргументима, без устручавања тврдећи да су сви покушаји накнадне ијекавизације, „и кад су потицали од Ујевићевих редактора и кад су дело самога Ујевића“, заправо били „ствар чистог формализма и, не ретко, насиља над строгом законитошћу версификације и метрике Ујевићевог стиха“. Константиновић је навео и неке драстичне примере, попут стиха: „грле се бесно до две хемисфере“ (Колајна, тринаеста песма), „где је ово до преузето из народне песме очито ради достизања једанаестерца“, али је стих након ијекавизације (бијесно, двије) постао тринаестерац, „у чему није само чистота музичке фразе изгубљена него и сваки даљи смисао овога спасавајућег Ујевићевог до“.

Константиновић је на екавицу вратио само песме из Лелека себра и Колајне, док је у свим осталим задржао ијекавицу, чак и код оних које су у периодици биле објављене екавски а доцније ијекавизоване за збирку Ауто на корзу, тако да текст Константиновићевог издања „одговара тексту оригиналних Ујевићевих књига“ (уствари, идентичан критеријум већ је био примењен у Задругином издању 1937). Приређивач је, ипак, сматрао својом дужношћу да укаже на то колико је и сâм Ујевић губио „јединство своје музичке фразе“ правећи ијекавизацијом од дванаестераца тринаестерце, па и четрнаестерце.[2]

Служећи се искључиво естетско-метричким аргументима, Константиновић је целом проблему дао научно-уметнички легитимитет, а донекле је својим ауторитетом унапред скинуо етикету национализма и језичког унитаризма са сваког будућег приређивача који би хтео да задржи изворну екавицу у свим Ујевићевим песмама.

Најзад, и Ујевићеви политички ставови могу бити од помоћи не би ли се још боље разјаснио песников контроверзан поступак ијекавизације сопствених текстова, јер није без значаја за уметнички рад кад један старчевићанац постане југословенски оријентисан, а доцније се и сâм разочара у остварење југословенске идеје, па новинарску каријеру оствари у држави којом влада Анте Павелић.

Није наодмет запитати се какав је то карактер кад најпре без проблема објављује чланке у српском националистичком листу Пијемонт, да би се доцније малтене одрицао ћирилице и екавице само зато што симболишу Београд и Србију. Карактеристично је да Ујевић, представљајући се читаоцима недељника Правица 1940, у аутобиографској белешци просто заобилази своје париске и београдске године, као да је и на тај начин хтео да из сећања (и свог и колективног) заувек затре сваки помен југословенства које је тако здушно заступао.

Тин Ујевић јесте био боем и бунтовник који се нигде није уклапао, то није спорно, али ипак је ту и тамо пристајао на компромисе, макар и привремене, ако би му била угрожена егзистенција.

Пишући о боемији и правећи од ње читаву науку (најбољи је пример есеј „Боема и модерна умјетност“), Ујевић је тиме, уствари, правдао сопствену лењост и неспособност за зрели живот.

Без обзира на околину која га није разумела, а често и осуђивала, без обзира на сву малограђанштину, на репресивни шестојануарски режим, на ауторитативну усташку власт, на комунистичку диктатуру –  без обзира на све те објективне околности, Ујевић је и као човек био несталан, недоследан и непринципијелан: лако је мењао политичке и све друге ставове, знао је да нападне издавача али и да узме хонорар, знао је да искаже бунт али и да прихвати какав-такав посао у било ком режиму.

Наравно да у томе нема никаквог греха, јер свако би зарад голог опстанка пристао на разноразне услове, али ипак се овде ради о песнику чије се име већ деценијама безрезервно узима као синоним бунта, боемије, принципијелног и бескомпромисног живота – а види се да није увек било тако.

Чак је и књижевни изговор песников неретко зависио од тренутне политичке оријентације или од извора егзистенције: Ујевић на екавици пише док је одушевљен српским ратним победама и док добија хонорар из Београда, а на ијекавици штампа чак и некадашње екавске текстове кад га загребачке институције рехабилитују као песника.

Тин Ујевић јесте био хрватски песник и то ће увек остати, без обзира на то што му је добар део радова објављен екавицом на српској ћирилици (или ћирилицом на српској екавици), а све и да Ујевићеве песме на екавици буду уврштене у књижевност српског језика, то опет ништа не мења, баш као што је Иво Андрић српски писац, премда је своје песме штампао у зборнику Хрватска млада лирика (где су се такође нашле и ране песме Тина Ујевића), а докторску дисертацију написао и одбранио на немачком језику.

Закључна реч нека буде дата Миљенку Јерговићу (jergovic.tin-ujevic-nas-pesnik/), да би се бар мало ублажила слика о Тину као лењом и недоследном боему који пристаје на свакојаке компромисе: „А чији је на крају био, којој је књижевности припадао, у кога се и у што све разочарао Тин Ујевић, допустит ћете да не можемо сасвим поуздано ни знати. Гробни је камен пао преко уста која су на таква питања била надлежна одговарати. Из Београда су Ујевића протјерали према полицијскоме налогу […], из Сарајева је бјежао пред наиласком зиме, јер није имао новца за огрјев, а у Загребу је умро као задњи сиромах, изложен вјечном презиру и порузи, који трају и данас… Које ли величанствене југославенске судбине!“

_____________________________________

[1] Аугустин Ујевић, Изабрана дела (Приручни Ујевић). За штампу приредио Предраг Палавестра. Народна књига, Београд 1963.

[2] Тин Ујевић, Лелек себра, песме. Избор и предговор Радомир Константиновић. Просвета, Београд 1968.