Раде Јанковић: ГЕОПОЛИТИКА ПОСЛЕДЊИХ ВРЕМЕНА

У ваздуху се осећа напетост, нервоза, неко пригушено узбуђење – као у кафани пред општу тучу. Злокобно шкрипе столице, померају се столови, примичу се пепељаре и празне флаше. Светло само што се није угасило… Сви нешто ишчекују.

---

„Страхота и јама и замка пред тобом је,
становниче земаљски.“

Пророк Исаија

1.

Ово је прича о свету у којем живимо. Али није сасвим обична, у мери у којој приповедач заузима један сасвим другачији угао посматрања – необичан, кад се смисао појма „обично“ подведе под материјалистички поглед на стварност који доминира светом већ више од два века. Стварност света описује се појмовима и у релацијама који су у својој основи искључиво материјалне природе: нафта, новац, богатство, Волстрит, финасијска елита, олигархија, дубока држава, завера, тајне операције, политички естаблишмент, скривена моћ, борба елита… А у последње време, нарочито од пропасти Совјетског Савеза, и пре свега у Русији, у описивање стварности овога света уводи се и географија: реке и долине, брда и планине, шума и степа, копно и море… То се зове геополитика. Геополитика је поглед на стварност овога света из угла непроменљивих географских параметара, који, самим тим што су непроменљиви, детерминишу целокупно понашање људи и све односе међу народима и државама редукују на сукоб „Копна“ и „Мора“ – поморских сила и копнених сила („таласократије“ и „телурократије“).¹

Прича која следи, међутим, тежи да заснује једну другачију „геополитику“. Не на материјалној реалности света, него на оној коју све модерне и постмодерне приче, за разлику од древних, пре свега старозаветних и новозаветних предања, искључују – на духовној реалности. Ова прича је, дакле, геополитички дискурс само условно, само у мери у којој се духовна реалност шири и оваплоћује у географском простору савременог света. Као и све приче и она се темељи на извесним уверењима. Пре свега: верујем да је целокупна материјална стварност производ духовне реалности, чак и кад је сведемо на тако баналне појмове као што су идеја, замисао, представа. Духовна реалност претходи материјалној стварности, дакле, и не само да претходи, него јој и следује: кад материјално тело ишчезне, остаје дух да лебди у духовном простору стварности. Затим верујем: да постоји реално, стварно, истински нешто такво као последња времена, не као синоним за нешто друго, ни као парабола, ни као метафора, већ као истинско, стварно, реално саприсуство бивству – онај последњи догађај који се надвио над егзистенцијом савременог човека и претходи његовој радикалној трансформацији.²

Коначно, верујем: да пророчанства нису сновиђења, ни алегоријске приче, ни пуке „библијске нарације“. Додуше, нису ни готов сценарио за филм „Судњи дан“. Али, ако су пророчанства истина пројављена од Бога, онда је сасвим основано претпоставити да је могуће, ипак, да поруке пророчанстава кореспондирају са нашом стварношћу на један суптилан али довољно отворен и разговетан начин, који допушта да их дешифрујемо и ишчитамо као скривени садржај који, у основи, детерминише целокупно биће наше стварности, у оној мери у којој се биће стварности препознаје као Божји домострој на земљи. Ово је дакле та претпоставка: у основи, значи онтолошки, биће стварности је задато и непроменљиво, будући да није самоникло ex nihilo него је створено савршеном, тиме и непроменљивом вољом Творца. Непроменљиво савршенство, дакле, уграђено је у творевину. Зато Творац интервенише увек када кварење творевине дође до тачке из које би Кваритељ могао да боголикост творевине преокрене у њену супротност.

Матрица историјске збиље, у својој суштини, значи, задата је и непроменљива. Као појавност, међутим, она се манифестује са малим варијацијама: мењају се форме, место радње и протагонисти. Али суштина остаје заувек иста.³ Александар Македонски, Џингис Кан, Наполеон, то су само појаве које манифестују исту суштину: освајање; Картагина, Рим, Америка, и то су само појаве које манифестују исту суштину: поробљавање; камена секира, пушка, атомска бомба, и то су само појаве које манифестују исту суштину: убијање… Оно што зовемо „догађај“, дакле, само је делић у големом мозаику, који, кад се једном сложи, добија и своје име. На пример: Постмодерна, Умрежавање, Трансхуманизам, Глобализација, Империја, Нови светски поредак…

2.

Темељна поставка геополитичке школе мишљења, коју данас предводи неприкосновени ауторитет у овој области, Александар Гељевић Дугин, заснива се на опажању да је глобални светски простор, по својој физичкој, дакле материјалној природи, подељен на две географске целине: копно и море.⁴ Била би то, међутим, само банална тврдња кад из ње не би следиле извесне цивилизацијске, историјске, политичке и културолошке констелације. Темељна одредница те констелације, по Дугину, јесте непријатељство. „Та двојност – каже Дугин – исконски има карактер непријатељства, алтернативности њена два саставна пола, чији степен се мења од случаја до случаја.“ /…/ Та двојност се изражава у супротстављености између „телурократије“ (копнене моћи) и „таласократије“ (поморске моћи).“⁵

Али шта је разлог том исконском непријатељству? На то питање одговор је дао одавно, још почетком прошлог века, Халфорд Макиндер, један од „очева“ који су утемељили геополитику као научну дисциплину. Разлог је, каже Макиндер, овладавање „срцем“ Великог Континента. Велики Континент, то су Европа и Азија заједно, Светско острво по Макиндеру, или Евроазија, речено језиком савремене геополитике, а његово срце (heartland) је простор који обухвата „готово половину Азије и четвртину Европе“ и образује „велику, непрекинуту територију на северу и у средишту континента“. „Цела та територија – каже Макиндер – која се протеже од залеђених, равних обала Сибира све до жарких, стрмих обала Балуџистана и Персије, била је недоступна бродовима са океана. /…/ У том највећем равничарском региону на свету налазе се западни Сибир, Туркестан и басен Волге…“⁶ Срце континента, то је кључ за доминацију светом. „Ко влада срцем континента – каже Макиндер – влада Светским острвом; ко влада Светским острвом, влада целим светом.“⁷ Али то је уједно и место заплета светске историјске драме, по Александру Дугину. „Геополитичко виђење историје представља модел развоја планетарне двојности до крајњих размера. Копно и Море проширују своју исконску сучељеност на читав свет. Историја човечанства није ништа друго до израз те борбе и пут ка њеној апсолутизацији.“⁸

Тако то изгледа из птичије перспективе, кад стојите замишљени над генералштабном картом, негде у Москви, Берлину, Лондону, Вашингтону… Али је проблем са птичијом перспективом, чак и кад је птица соко који има оштро и бистро око, у томе што посматрач кад-тад дође до оне тачке кад му се поглед замути а разум заврти, те више не види ни Копно ни Море, ни границе, ни народе, ни државе, него само једну развучену модросиву мрљу преко које се развлаче сивкастобела повесма налик на дувански дим. Шта, дакле, да ради човек који ову чаролију простора види из духовне перспективе? Он види да постоје и другачије референтне тачке од те загледаности у географску мапу света; и појединци који јасно виде – јасновидци – чак и из оне тачке у којој се обичном човеку мути и поглед и разум. Тако сазнаје да постоје и релације другачије од односа Мора и Копна; и непријатељства која се не одвијају само по хоризонталној равни светског простора већ, пре свега, по његовој вертикали.

Тачно је да постоји антагонизам два супротна пола и невидљива али непрестана борба међу њима. Али то није само и једино борба између „копнене моћи“ и „поморске моћи“, између „седелаца“ и „номада“, између „колективизма“ и „индивидуализма“…⁹ То је борба, пре свега, између две опречне бестелесне силе: између Духа и Злодуха – Духа Светога и Господара таме овога света. „Јер не ратујемо против крви и тијела – каже Апостол Павле – него против поглаварства, и власти, и господара таме овога свијета, против духова злобе у поднебесју.“¹⁰ То мења положај посматрача и тежиште посматрања. Тако настаје једна другачија геополитика. Са њом и другачији наратив о политици.

3.

Измештањем тежишта из физичке равни у духовну вертикалу, мења се из основа концепт геополитике а да се не укида њен темељни онтолошки принцип „двојности“ – сукоб опречних сила као погонитељ историјских процеса. Само што сада те силе нису само телесне, само физичке моћи, него су присутне и подједнако активне и духовне, бестелесне силе. Овде се не ради о „преласку квантитета у квалитет“ – баш напротив! – ради се о томе да геополитика поново задобије своју есенцију (свој „квалитет“), а да не напусти поприште моћи, поље физичке стварности, своју супстанцију (свој „квантитет“). Овде имам на уму, наиме, значајну Генонову примедбу: да су и „моћ“ и „простор“ – основни појмови са којима барата геополитика – у својим појавним облицима подједнако еквивалентни и „есенцији“ и „супстанцији“ – „тако да је биће попут резултанте њиховог уједињења, или, да бисмо одређеније говорили, попут дејства које активни принцип или есенција извршава на пасивни принцип или супстанцију…“¹¹

Измештањем тежишта измешта се „Срце континента“, средиште глобалног геополитичког простора – heartland. Heartland, то више није само комад копна „недоступан бродовима са океана“, као каква тврђава снабдевена свим потребним ресурсима да преживи опсаду; heartland, то је оно место на којем су се укрстиле и сабиле до нивоа атомског језгра огромне духовне силе, на малом простору као што је, рецимо, простор од реке Нила до Еуфрата и од Средоземног мора до Персијског залива. То је оно „страшно место“ – „како је страшно мјесто ово!“ – близу Харана, на којем је стајао Јаков, и дрхтећи од страха и сновиђења шапутао: „овдје је доиста кућа Божја, и ово су врата небеска.“¹² То је оно место на гори Хорив, на којем је погнуте главе стајао и Мојсије, док му је глас Господњи говорио из „пламена огњеног“ у купини: „Изуј обућу своју с ногу својих, јер је мјесто гдје стојиш света земља.“¹³ Да постоје таква места, слажу се и неки академски образовани мислиоци, као на пример Мирча Елијаде. „Постоји, дакле – каже Елијаде – свети, и према томе, „јаки“, значајни простор, али постоји и други, не-посвећени и, дакле, без структуре и постојаности, једном речи: аморфни простор.“¹⁴

Једно такво место је и простор на којем се налази Јерусалим. Ево шта о томе кажу древна пророчанства. Књига пророка Захарије: „Ево, ја ћу учинити Јерусалим чашом за опијање свијем народима унаоколо, који ће опсједати Јерусалим ратујући на Јуду. У оно ће вријеме бити тужњава велика у Јерусалиму… Јер ћу скупити све народе на Јерусалим у бој, и град ће се узети, и куће оплијенити и жене осрамотити, и половина ће града отићи у ропство, а остали народи ће се истријебити из града. И у тај ћу дан учинити Јерусалим тешким каменом свијем народима; који га год хтједбуду дигнути, сатрће се, ако би се и сви народи земаљски сабрали на њ. И у тај дан неће бити видјело свијетло и мрачно; Него ће бити један дан, који је познат Господу, неће бити дан и ноћ, јер ће и увече бити свијетлост. И у тај дан тражићу да истријебим све народе који дођу на Јерусалим; А ово ће бити зло којим ће Господ ударити све народе који би војевали на Јерусалим: тијело ће сваком посахнути, и очи ће сваком посахнути у рупама својим, и језик ће свакоме посахнути у устима.¹⁵

У последњим временима Јерусалим ће, дакле, а не средиште Евроазије, бити „пупак“ света, историјско средиште историје. Ову геополитичку „аберацију“ која тако дрско искаче из шаблона „Копно-Море“ и прети да уруши читав тај лепо уређени геополитички врт саграђен на сибирском гасу и дијамантима, ни случајно није допустио себи да превиди, учени енглески ђак, г-дин Макиндер – што, нажалост, редовно чине г-дин Дугин и његови српски епигони. Макиндер нас најпре подсећа на једну стару, пожутелу географску мапу из времена крсташких ратова, која је настала негде око 1300. год. и данас се чува у Херефордској катедрали у Енглеској. На тој мапи Јерусалим је – каже Макиндер – означен као геометријско средиште, као „пупак“ света … И онда додаје, за ову причу значајну, примедбу: „Уколико нас наше проучавање географских реалности, које тек сада у потпуности познајемо, води исправним закључцима, средњовековни црквењаци нису били далеко од истине.“¹⁶ Са малим обртима ово би могло да значи: ако ме моје проучавање геополитичке реалности, коју тек сада потпуно разумем, не води погрешним закључцима, довођење савремене геополитичке мисли у везу са древним библијским пророчанствима – „са црквењацима“ – није далеко од истине.

4.

Простор од реке Нила до Еуфрата духовно је срце Континента, heartland једне другачије геополитике – геополитике последњих времена. „Обратимо се сада историји за помоћ – по савету г-дина Макиндера – јер ниједна практична идеја, ниједна која може да покрене људе на акцију, не може да се посматра у стању мировања; морамо да јој приђемо ношени интенцијом мисли, било да долазе из нашег сопственог искуства или из историјског искуства целе расе.“¹⁷

Тада видимо: простор од реке Нила до Еуфрата, то је библијски простор на којем су се одиграли сви најзначајнији догађаји од постанка света до данас. Југозападно од Јерусалима је Мисир, данашњи Египат, из којег су Мојсије и Арон извели свој народ у обећану земљу, након „четири стотине и тридесет година“ пребивања, по старозаветном предању. Овде је Мраморно море које Господ „расцијепи“, како вели то исто предање, да начини пролаз изабраном народу, да „иду синови Израиљеви посред мора сухим.“¹⁸ Овде је Синајска гора, на којој Мојсије прими десет Божјих заповести; и планина Морија на коју је Аврам повео сина Исака, јединца својега, одлучан да га жртвује Богу, али видевши његову одлучност Бог се обрадова и начини завет с њим: „кад си тако учинио и нијеси пожалио сина својега, јединца својега, заиста ћу те благословити и семе твоје веома умножити…“¹⁹

То је и свети простор – Света земља хришћана, муслимана и Јевреја. Овде су рођени Исус Христос и сви апостоли; по њој су ходали, ту боравили и проповедали Јеванђеље. Овде је света река Јордан у којој је Св. Јован Крститељ крстио Господа Исуса Христа; Маслинска гора, брдо Тавор и Голгота. Овде је место Преображења, Тајне вечере и Распећа. Овде су настале прве хришћанске заједнице и прве хришћанске цркве, у Јерусалиму, Тиру, Дамаску. Овде је Брдо Храма, џамија Ал-Акса и камен са којег је Мухамед, по исламском веровању, на крилатом белом коњу узлетео на небо. Овде је и Велика џамија у Дамаску где се, како тврде муслимани шиити, чува глава Св. Јована Крститеља. Овде је највећа јеврејска светиња – Зид плача – остатак некада славног Соломоновог храма, који, по јеврејском предању, треба да буде обновљен у последњим временима. И у којем треба, како вели пророк Данило: „да се помаже свети над светима“ – јеврејски цар и првосвештеник, јеврејски Месијах. Ево шта још каже пророк Данило: „Седамдесет је недеља одређено твоме народу и твоме граду светом да се сврши пријеступ и да нестане гријеха и да се очисти безакоње и да се доведе вјечна правда… Зато знај и разумиј: откад изиде ријеч да се Јерусалим опет сазида до помазаника војводе биће седам недеља, и шездесет и двије недеље да се опет пограде улице и зидови, и то у тешко вријеме. А послије те шездесет и двије недеље погубљен ће бити помазаник и ништа му неће остати…“²⁰

5.

Североисточно од Јерусалима налази се река Еуфрат. Макиндер уочава њен стратешки – „супстанцијални“ геополитички значај. „Клисура кроз коју Еуфрат истиче са Јерменске висије – вели – удаљена је више од 1.300 километара у правој линији од ушћа реке, али тек нешто више од 160 километара од североисточног угла Средоземног мора, у близини Алепа. /…/ Као што су Рајна и Дунав, које су браниле легије, представљале крајњи домет римског пробоја северно од Медитерана, тако је и горњи ток Еуфрата, на потезу где тече са севера на југ пре него што скрене ка југоистоку, означавао границу коју су браниле друге легије, са којима су се Римљани пробијали источно од Медитерана.“²¹

Не чуди ме што Макиндер превиђа „есенцијални“ значај реке Еуфрат, јер он је био исувише модеран, исувише веран материјалистичком научном духу онога времена, али ме чуди што то чини и Александар Дугин – традиционалиста! – староверник који себе представља, између осталог, и као мислиоца некаквог „езотеријског православља“.²² Јер, тајновидац са Патмоса јасно и разговетно говори: „И шести анђео затруби, и чух глас један од четири рогља златнога олтара, који је пред Богом, гдје говори шестоме анђелу који имаше трубу: одријеши четири анђела који су свезани код ријеке велике Еуфрата. И бише одријешена четири анђела који бијаху приправљени на сахат, и дан и мјесец, и годину да побију трећину људи.“²³ Један истински езотерик и традиционалиста, као Генон на пример, не би никада дозволио себи да превиди једно овакво указање, ако ни због чега другог, оно зато што г-дин Дугин припада народу који већ више од две године ратује управо овде „код велике реке Еуфрата“. Као Јаков пре више од две хиљаде година, и руска војска се данас бори овде – „на овом страшном месту“ – са „Неким“; хрвају се у помрчини и није сасвим јасно: да ли је тај „Неко“ заиста само ИСИЛ – шака терориста и страних плаћеника? Да ли треба да сачекамо да „сване зора“ па да видимо да се руски војник, као и Јаков – „јуначки борио и с Богом и људима“? И да ли ће одолети само са „ишчашеним стегном из зглавка“?²⁴

Али шта ако је зора већ почела да свиће? А ми то не видимо јер смо заслепљени материјализмом; јер слушамо учитеље који „здраве науке“ не подносе него нас „чешу по ушима“ кривотворином профане географије.²⁵ Четири „анђела“ већ стоје свезани „код велике реке Еуфрат“. То су четири духовне силе материјализоване у облику Русије, Турске, Ирана и Америке. Можда се тренутак када ће бити „одрешене“ мери данима или месецима, а нама певају успаванке и чешају нас по ушима причама о Евроазији и њеном срцу које куца у Сибиру, о атлантизму и Империји коју ствара, о сукобу цивилизација који тобоже тиња. Као да је читав тај механизам моћи и престижа сачињен само од зупчаника и каишева; као да све те процесе не покреће нека есенција, нека невидљива – нематеријална, али делотворна енергија.

Да је геополитика резултанта „супстанције“ и „есенције“, како би рекао Рене Генон – материјална и духовна синтеза простора и моћи – разумео је више него други, Освалд Шпенглер. По Шпенглеру, читав овај простор од Нила до Еуфрата је „простор магијске културе.²⁶ Његова морфологија историје није проста конструкција, него – напротив! – жива реалност која настаје на сасвим одређеном тлу и траје у сталној вези са тлом, али се обликује као духовна моћ која испуњава одређени простор, на неки необјашњив начин у вези са другим сличним просторима, са којима води невидљиву, али учинковиту борбу, чинећи тако consensus²⁷ – јединствени и глобални простор света. Унутар овог глобалног простора, дакле, читав простор од реке Нила до Еуфрата можемо да дефинишемо као магијски простор.

6.

Овде израз „магијско“ може да се схвати у дословном смислу, као гатање, чарање, враџбина. Јер, овде су настале: и јеврејска Кабала, и Тарот, и халдејска астрологија и хороскоп, и вавилонска црна магија, и арапска ал-хемија – све са циљем да се проникне у судбину света и да се на њу утиче преусмеравањем духовних енергија које покрећу историју. Пророчанства су језгро овог магијског простора, а апокалиптички осећај – зеница кроз коју се преламају слике које из стварности улазе у свест човека. „У том јутарњем сутону магијске свести о свету – каже Шпенглер – која је била заплашена, неизвесна, сама себи тамна, отворио се нов поглед на блиски крај света. То је прва мисао којом је свака култура до сада постајала свесна себе. Сваку дубљу природу обузимало је осећање страха пред откровењима, чудесима, последњим заглéдањима у праоснову ствари. Мислило се, живело се само још у апокалиптичким сликама. Стварност је постајала привид.“²⁸

Ово би морао да има на уму свако ко ногом крочи на ово тло. Узмимо, рецимо, Сирију. Дамаск се налази приближно на пола пута између Јерусалима и Еуфрата. Са гледишта геополитике „Копно-Море“, сасвим је идеално место за један војни аеродром, одакле се контролишу сви копнени путеви према Алепу, Еуфрату и Мосулу, на северу, и према Јерусалиму и Суецском каналу, на југу. А и Средоземно море вам је на дохват руке све до Крита, на северу, и Александрије, на југу. Али са тачке гледишта геополитике последњег времена ствари изгледају мало другачије: Дамаск би могао да буде и замка! Погледајмо шта каже пророк Исаија: „Бреме Дамаску. Гле, Дамаск ће се укинути да не буде више град, него ће бити гомила развалина. Нестаће градова Јефремовијех и царства у Дамаску и остатку Сирском, биће као слава синова Израиљевијех, вели Господ над војскама. Јер ће бити као кад жетелац сабира жито и руком жање класје… Али ће се оставити у њој пабирци као кад се отресе маслина…“²⁹ Слично говори и пророк Јеремија: „Дамаск клону, обрати се да бјежи, дрхат га подузе, туга и болови освојише га као породиљу. Како се не остави славни град? град радости моје? Зато ће попадати младићи његови на улицама њиховијем, и сви ће војници његови изгинути у онај дан, говори Господ над војскама.“³⁰

О пророчанствима можемо мислити овако или онако али, да се послужим Шпенглером, она „никако и нипошто нису „песништво“.³¹ У праву је Шпенглер: стварност у којој живимо заиста је постала привид. Са овим се слажу и готово сви значајнији хипермодерни мислиоци данашњице. Жан Бодријар, на пример, каже: „Свет је, дакле, радикална илузија. /…/ живимо у свету у којем је највиша функција знака брисање реалности и у исто време прикривање њеног нестанка.“³² Пре њега нешто слично је тврдио и Ги Дебор: „Све што се изравно проживљавало, удаљило се у представу. /…/ Конкретан живот свих нас деградирао се у спекулативни универзум.“³³ Ово неочекивано слагање модерног и постмодерног дискурса са „магијском свешћу“ традиционалног човека, поучно је и знаковито: апокалиптички наговештај краја, краја времена – „краја историје“ – није само осећај, варљив, непоуздан, него стварна чињеница, свима видљива, готово опипљива реалност овога света. И данас, као и пре два и пô миленијума, мисли се и живи у апокалиптичким сликама. Додуше, са једном малом, али фундаментално значајном разликом: данашњи човек изгубио је оно осећање страха „пред откровењима, чудесима, последњим загледањима у праоснову ствари“ – о којем је говорио Шпенглер – без чега није могуће изградити било какву културу, нити свест о њеном сопству. Зато је сваки напор да се стварност измени изнутра, променом парадигме, јалов и узалудан. Ту не помаже никаква политичка теорија, макар била и „четврта“.³⁴ Промена може да дође само озго, са Неба, једним наглим замахом. И све ће се променити. „Сви нећемо помријети, а сви ћемо се промијенити. Уједанпут, у трену ока, при посљедној труби…“³⁵

7.

Коначно, ово је и есхатолошки простор – место где ће се одиграти сви догађаји последњег времена. У ваздуху се осећа напетост, нервоза, неко пригушено узбуђење – као у кафани пред општу тучу. Злокобно шкрипе столице, померају се столови, примичу се пепељаре и празне флаше. Светло само што се није угасило… Сви нешто ишчекују. Хришћани чекају Други Христов долазак и Нови Јерусалим са Неба; Јевреји чекају Месију (Месијах), цара и првосвештеника, да га устоличе у Новом Храму који ће изградити на темељима старог Соломоновог храма, на месту где се сада налази џамија Ал-Акса, друга по значају међу светињама у исламском свету; муслимани-шиити чекају дванаестог имама Махдија – „имама епохе“ (imam’i asr) – који ће изаћи у сусретање „Иси“ (Исус Христос) испред Велике џамије у Дамаску, где се наводно чува глава Св. Јована Крститеља, и одатле ће у „судњем дану“, заједно са Њим, повести „свети рат“ против Деџала (Антихриста). Да ли је онда гужва коју видимо на простору од Нила до Еуфрата, која сваким даном постаје све жешћа и опаснија, само у вези са нафтом и тероризмом? Мени се чини да су и нафта, и тероризам, и људска права, и мигрантска криза само изговори; ратови који се тамо воде и све што се у вези са њима догађа, у вези је са оним коначним есхатолошким питањима – „последњим загледањима у праоснову ствари“ – како каже Шпенглер. Геополитичка вредност овог простора, дакле, није у његовим материјалним богатствима, већ у његовој есенцији – јер је квалитативно различит од других делова глобалног светског простора.

Ово сазнање није резултат научне анализе, него созерцања. Оно, дакле, није научно, него религиозно. Тако долазимо до темељних поставки ове приче о свету у којем живимо: модерна геополитика је профанација, кривотворина за „чешање ушију“, једне истинске и древне науке – Свете географије. Првобитно искуство човека је сакрално. То је полазна основа. Зато се темељно двојство простора изражавало теолошком парадигмом: „Свето-Профано“. Или, да парафразирам Карла Шмита: сви прегнантни појмови модерне геополитике „јесу секуларизовани теолошки појмови.“³⁶ Модерна геополитика профанизује првобитно искуство и мења темељно двојство простора секуларизованом парадигмом: „Копно-Море“ или, да опет парафразирам Карла Шмита: модерна геополитика наступа с једном митологијом „која чудо протерује из света и у чуду садржано прекидање природних закона“.³⁷ При томе, „Копну“ се придају атрибути „Светог“ (светли, соларни, позитиван пол), а „Мору“ атрибути „Профаног“ (тамни, месечев, негативан пол). Зато што, како каже Мирча Елијаде: „Ма какав био ступањ десакрализације Света до којег је доспео, човек који је одабрао профани живот не успева да у потпуности уништи религиозно понашање.“³⁸

Геополитика последњег времена има намеру да профану геополитику врати у њен сакрални оквир из којег је на тренутак искочила непажњом њених чувара; да врати чудо у простор света, како каже Карл Шмит – „и у чуду садржано прекидање природних закона“.³⁹ Са ове тачке гледишта, глобални простор света није хомоген. Он је испрекидан. Природни закони простора не важе у сакралној географији. То измештање духовног средишта из профаног у сакрални простор, што уочава и Карл Шмит, захтева и промену дискурса.⁴⁰ Постоје делови простора који неким необјашњивим „магнетизмом“ – који није физички, зато и јесте под наводницима – снажније привлаче него неки други делови. То су сакрална средишта; као ово од Нила до Еуфрата, као Балкан, као Кавказ, на пример. Ова средишта су међусобно повезана невидљивим нитима и чине једну светску мрежу, или јединствену целину светског сакралног простора. Све изван те целине је профани свет. Унутар тог профаног света делују духовне силе – „духови злобе у поднебесју“ – које желе да покидају фине нити од којих је саткана сакрална мрежа света; да премреже свет још гушћом и непрозирнијом мрежом, али профаном, као што су Facebook, Twitter, MTV, CNN, World Wide Web…

Идеја је, што је пре свих уочио Карл Шмит, да се створи један неутрални простор у којем би човечанство у оквиру једног профаног света постало јединствено, у основи већ измирено друштво без конфликта; где би дојучерашњи непријатељи требали да постану партнери који „ћаскају“ и „цвркућу“ о разликама али безлично, без емоција и без жара. На линији те тенденције јесте и идеја о мултиполарном свету Александра Дугина, где би народи и појединци као на некој големој пијаци размењивали своје културне и цивилизацијске понуде, а политичке елите за неким округлим столом, на неком посвећеном езотријском месту, као што је оно у Астани, рецимо, уравнотежавали и уједначавали полове као што се пакују „рогови у врећи“. Ова тенденција ка неутрализацији захватила је данас све, па и оно што је најважније: последња, есхатолошка питања.

8.

Управо овде, на овом скученом простору богатом традицијом, истинском духовношћу и њеним кривотворинама; величанственом, фасцинантном и у исто време кобном месту – одиграће се завршни чин светске историјске драме. Светска ционистичка алијанса више од једног века протежира план да се на овом простору изгради једна нова јеврејска држава, такозвани Велики Израел – Eretz Yisrael Ha-Shlema.⁴¹ Један од истакнутих оснивача ционистичког покрета, Теодор Херцл, изјавио је 1904. године: „Подручје Јеврејске државе простире се од реке Нила до Еуфрата.“.⁴² У исказу специјаном комитету за истрагу Уједињених Нација, рабин Фишман је 9. јула 1947. год. изјавио: „Обећана земља се протеже од реке Нила до Еуфрата, обухвата делове Сирије и Либана.“ Честитајући Јеврејима нову 5773. год. (16. 09. 2012.) рабин Авраам Шмулевич је подсетио да је њихов „главни национални задатак ослобађање читаве територије Земље Израиља, од Нила до Еуфрата, завештаном нам Свевишњим, изградња Храма и стварање праведне државе сагласно законима свете Торе…“⁴³

Као што видите: они раде стрпљиво и полако, step by step — са упорношћу која је својствена само Јеврејима. Била би то, међутим, само још једна „теорија завере“ да овај план није и јавно објављен. Најпре је објављен на хебрејском, у часопису за јудаизам и ционизам Kivunim (Упутства), у Јерусалиму, фебруара 1982. године, под насловом: Стратегија за Израел у осамдесетим годинама.⁴⁴ Текст је потом превео и објавио у Јерусалиму 17. јуна 1982. Израел Шахак, професор хемије на Хебрејском универзитету у Јерусалиму и тадашњи председник Израелске лиге за људска и грађанска права. У краћем уводу професор Шахак истиче: (1) „Следећи есеј представља, по мом мишљењу, тачан и детаљан план садашњег ционистичког режима (Шарона и Ејтана) за Блиски исток, који се заснива на подели целог подручја у мале државе и разградњи свих постојећих арапских држава; (2) Идеја да све арапске државе треба да се разграде у мале јединице, понавља се изнова и изнова у израелском стратешком размишљању; (3) Јака веза са нео-конзервативним мишљењем у САД је веома значајна; (4) План верно следи геополитичке идеје које постоје у Немачкој од 1890. до 1933. године, које су Хитлер и нацистички покрет прогурали у целини и одредили своје циљеве за Источну Европу. Ови циљеви, посебно подела постојећих држава, спроведени су 1939-1941. године, а само савез на глобалном нивоу спречио је њихову консолидацију у одређеном временском периоду.“⁴⁵

Сâм план се састоји од 31. тачке у којима је детаљно разрађено политичко, културолошко и социолошко стање у свету и на Блиском истоку, као и њихова перспектива у будућности. За ову анализу битно је следеће: (1) план предвиђа да Израел мора да постане доминантна империјална сила на Блиском истоку; (2) да би то постао, Израел мора да разори све околне арапске државе на мале, и по могућности, међусобно супротстављене јединице. У том смислу план се посебно фокусира на Сирију и Ирак: „Потпуно разарање Либана у пет провинција служи као пример за цео арпски свет, укључујући Египат, Сирију, Ирак и Арапско полуострво и већ прати тај пут. Разарање Сирије и Ирака, касније, у етнички или верски независна подручја као у Либану, дугорочно је примарна мета Израела на источном фронту, а распад војне моћи тих држава служи као примарни краткорочни циљ. Сирија ће се, у складу са етничком и религиозном структуром, распасти у неколико држава попут данашњег Либана, тако да ће се на њеној обали појавити шиитска Алавитска држава, сунитска држава на подручју Алепа, још једна сунитска држава у Дамаску, непријатељска према својем северном суседу, и Друзи који ће успоставити државу, можда чак и на нашем Голану… У Ираку је могућа подела у покрајине дуж етничких и верских линија као у Сирији током османлијског времена. Дакле, три (или више) држава ће постојати око три главна града: Басра, Багдад и Мосул и шиитске области на југу ће се одвојити од курдског севера.“⁴⁶

9.

Супротно значају теме, у јавном дискурсу етаблираних геополитичара, оних који су „на гласу“, о питањима која се овде покрећу упадљиво се ћути. Или се, у најбољем случају, простор од Нила до Еуфрата потискује на периферију светског Копна – у такозвани rimland. То је велика мистерија времена у којем живимо! Она збуњује озбиљне аналитичаре какав је, без сумње, и Емануел Тод. „Кисинџер се детаљно бави израелско-палестинским питањем – примећује г-дин Тод – али са огорчењем присталице „реализма“ који је принуђен да се носи са ирационалним народима који се боре за посед неке обећане земље. Хантингтон, са своје стране, поставља Израел изван сфере западне цивилизације, коју настоји да конституише у стратешки блок. Бжежински о Израелу и не говори, баш као ни Фукујама…“⁴⁷ Додајмо том попису, па да буде комплетан, и Александра Гељевића Дугина. Сви они ћуте – не виде? – да је већ извршено померање средишта геополитике на простор Великог Израела и да је Јерусалим поново постао „пупак света“. Не мислим да је разлог томе некаква „ционистичка завера“. Ради се просто о неразумевању. Или, да кажем то другачије: да ли је строго рационализовани, картезијански начин размишљања, уопште способан да разуме логику дешавања у простору којим доминира енергија духовних сила?

Мени се чини да је разлог, пре свега, у оном „ирационализму“ због „неке обећане земље“ са којим се, како сведочи г-дин Тод, сударио софистицирани „реалиста“ Кисинџер, и који га је тако дубоко озлоједио. Јеврејска „политика“ се просто не уклапа ни у једну рационалну политичку доктрину. Код њих је све „ирационално“. Кад један народ вековима гради своју историју на „сну“ о повратку у Обећану земљу, па се тај „сан“ после 2000 година и оствари – шта да ради један строго рационалистички образовани геополитичар? А шта ће тек да ради кад се оствари и „сан“ о поновној изградњи Храма и устоличењу Месије?… Кад чита Стратегију за Израел у осамдесетим годинама рецимо, један „реалистички“ геополитичар, образован на строго рационалистичким принципима, ако му при том још није сасвим понестала машта, имаће утисак да чита сценарио за документарни филм под називом „Велики рат за Велики Израел“. Али упркос напору разума, он ипак неће моћи да разуме: одакле долази надахнуће за један такав сценарио? Да би се то разумело, треба знати: да сваки учени Јеврејин од своје десете године па до краја живота пролази кроз „школу“ изучавања Талмуда, а тамо га уче: да је разумевање стварности, заправо, целина рационалног и ирационалног.

Проучавајући Халаку, Јевреји су научили да рационализују чињенице: „Расуђивање се навикавало на строгост, а мисао на логику, интелект се, најкраће речено, развијао у дубину.“⁴⁸ Проучавајући Хагаду, дошли су до сазнања: „Али, чињеница није све, далеко од тога. Испод чињенице се скрива идеја која њоме управља, као што витална снага покреће животињски скелет. Ова идеја која се, међутим, тако тегобно ослобађа из склопа чињеница, јавља се у својој чистоти у легенди.“⁴⁹ Ствар је, дакле, у овоме: „Читалац тек на крају сазнаје да разликује два моћна тока у тој књизи, тока који понекад иду паралелним смером, а повремено се наизглед укрштају и противрече један другом; један од њих извире из главе, а други из срца; први је проза, а други поезија; први претпоставља све интелектуалне моћи које се исказују у аргументацији, продубљена поређења, излагања у којима се хиљаду ствари доводи у везу с једном једином, а та једина с хиљаду других ствари. Други ток проистиче из царства фантастике, маште, осећања и хумора…“⁵⁰ Зато профана геополитика промашује своју тему. Јер не разуме да и у „књизи живота“ постоје два моћна тока који се повремено укрштају: један „рационални“ („који извире из главе“) и други „ирационални“ („који извире из срца“). А то је, на други начин речено, оно двојство темељних принципа постојања, по Генону, на које сам већ указао: двојство „супстанцијалног“ и „есенцијалног“.

10.

Неразумевање темељних принципа постојања није непромишљени инцидент; оно је сасвим свесно трасирано секуларизацијом научног мишљења. Главни токови нововековног рационалистичког мишљења ишли су, нажалост, у правцу неразумевања – супротно од темељних принципа, ка све већем удаљавању од суштине која осмишљава постојање. Тако је истинско разумевање потиснуто на маргине историје; постало је приватна својина и баштина усамљених појединаца, интелектуалних пустињака и чудака „с десна“. Тајна је, међутим, која је та моћ која одржава овај консензус да се не распадне.

Геополитика последњег времена долази управо са тих историјских маргина. За њу „ничег новог нема под капом небеском“; зато „Пројекат Велики Израел“ разуме само као модерну адаптацију једног древног сценарија, који је написан још у библијско време. Узимам у руке Прву књигу Мојсијеву која се зове Постање и читам: „И рече Господ Авраму: иди из земље своје и од рода својега и из дома оца својега у земљу коју ћу ти ја показати. И учинићу од тебе велик народ, и благословићу те, и име твоје прославићу, и ти ћеш бити благослов. /…/ Тај дан учини Господ завјет с Аврамом говорећи: сјемену твојему дадох земљу ову од воде Мисирске до велике воде, воде Ефрата, Кенејску, Кенезејску и Кедмонејску, и Хетејску и Ферезејску и Рафајску, и Аморејску и Хананејску и Гергесејску и Јевусејску.“⁵¹ Чак су и границе овог простора прецизно одређене пре више од три хиљаде година.⁵² За једног постмодерног геополитичара, прагматичног, софистицираног, ово је само легенда. Али зар није и голема Римска империја настала на легенди о вучици која је отхранила Ромула и Рема? За натпросечну већину Јевреја, дакле, ово је таква „легенда“ – она која онтолошки утемељује њихово постојање.

Руска војска налази се „свезана“ на простору „Обећане земље“. Поставља се питање: са којим циљем? Да ли да осујети „Пројекат Велики Израел“ или да га подупре? Претпоставимо да је намера Русије да осујети овај пројекат. Мислите ли да ће ционисти одустати? Они никад не одустају. Само ће потражити неки други начин реализације. Можда онај који је успео 1917?… А шта ако би намера Русије била да подржи „Пројекат Велики Израел“? Како ће онда реаговати милијарду муслимана у свету? Са њима и оних 30.000.000 колико их живи у Русији?… Али ово су грубе верзије расплета до којих још нисмо дошли. Зато морамо да замислимо и један суптилнији сценарио у којем све изгледа као да се супротстављамо – док на терену све иде у корист „Великог Израела“. То се постиже по принципу акције и реакције. А он је по својој природи окултног карактера: видљиви су само физичка тела и учинци на њима, али покретачке силе су скривене, јер импулси који их стављају у погон долазе из једног невидљивог, бестелесног језгра. И тако, најпре су настале ударне терористичке бригаде које својом бруталном акцијом, клањем пред камерама, изазивају панику код локалног становништва. Настаје егзодус – „мигрантска криза“. Тада наступа сила реакције: долећу стратешки бомбардери и крстареће ракете. То појачава панику и егзодус се увећава. Резултат: Сирија је разбијена на пет делова; четири од њих држе „четири анђела који су свезани код ријеке велике Еуфрата“; огромна пространства су почишћена; читави градови и села су напуштени и чекају нове становнике. Можда Јевреје?

Све се, дакле, догађа управо онако како је и предвиђено ционистичким планом из осамдесетих година прошлог века: „Дисперзија становништва је стога домаћи стратешки циљ највишег ранга… ако не постанемо већина у планинским областима, нећемо владати у земљи и ми ћемо бити попут крсташа који су изгубили ову земљу… Ребалансирање земље демографски, стратешки и економски је највиши и најважнији циљ данас.“⁵³ То је навело Дајану Џонстон да се запита: није ли можда масовно исељавање Јевреја из Француске, које је у току, у вези са неким планом који користи Израелу?⁵⁴ То је навело и Мајкла Чосудовског да закључи: „У том смислу, пораз терориста спонзорисаних од стране САД (ИСИС, Ал-Нусра) од стране сиријских снага уз подршку Русије, Ирана и Хезболаха представља значајан помак за ционистички пројекат.“⁵⁵

11.

Са овим неочекиваним закључком могла би и да се оконча ова прича, јер је њен геополитички аспект готово исцрпљен. За разлику од профане геополитике, која је једна досадна сага о „Копну“ и „Мору“ и њиховом бесконачном сукобу, геополитика последњег времена има свој епилог, тиме и свој крај. Надам се, дакле, да неће бити сувишно ако за тренутак одложим њен крај, и у грубим цртама укажем на оне аспекте епилога који још задржавају извесне геополитичке референце. Да бих то објаснио, послужићу се оним што се у модерној физици назива „ефекат лептирових крила“. То је модел који описује како мале промене, мултипликујући се временом, могу да изазову огромне поремећаје у комплексним системима какав је, рецимо, и глобални простор света. Ово поређење узима за претпоставку да је геополитички простор света инхерентно хаотичан. Лепршање лептирових крила у Африци, на пример, може да изазове торнадо у Аризони. Али у геополитичком простору ефекат лептирових крила може да изазове, рецимо, и покушај неутрализације претходно успостављене неравнотеже. Интервенција Русије у Сирији била је један такав покушај: да се неутралише неравнотежа изазвана појавом Исламског калифата. Одмах се, међутим, јавља и ступа у дејство сила контра-акције која тежи да поништи тако успостављену неутрализацију. Јер, у глобалном простору света делују истовремено: и закон ентропије – који је чиста сила Сатане; и закон стабилног поретка – који је чиста енергија Божјег домостроја.

Свако померање „лептирових крила“ у средишту изазива потрес у глобалном светском простору. То је логика овог процеса: „У дијалектику таквог развоја – каже Карл Шмит – спада то да се премештањем централног подручја стално ствара ново поље борбе.“⁵⁶ Верујем да је управо то сазнање навело пензионисаног пуковника Главне обавештајне управе (ГРУ), Андреја Девјатова, да, након објављивања одлуке да Русија војно интервенише у Сирији, свим државним и војним органима упути драматичан апел: „Зауставите се!“⁵⁷ Једном другом приликом он је ситуацију упоредио са казином. „Тамо седе партнери и играју карте на добитак! – каже – А вама су, драги Руси, рекли да се игра шах, да је около геополитика добра и зла, да постоје противници. Зато Русију не пуштају да игра – тамо она нема са чиме да игра. Ми немамо карте, немамо „меку силу“ и зато се наша земља појављује у том казину као избацивач, као обезбеђење. Зато су сви потези везани за то како да се Русија навуче на ту улогу, да се њој што више подебља батина и да она њоме што јаче маше.“⁵⁸ Али против кога? – поставља се питање.

Кад наступи онај „сахат, и дан, и мјесец, и година“ да буду „одријешена четири анђела“ код велике реке Еуфрат – шта ће тада Русија да учини са својом „дебелом батином“? Да ли ће се тада наћи у коалицији са онима који су „приправљени да побију трећину људи“?⁵⁹ – како нам открива тајновидац са Патмоса. „И сабра их на мјесто, које се Јеврејски зове Армагедон.“⁶⁰ – каже. Сабра их – али против кога? Против Бога, каже пророк Језекиљ. Ево, каже: „овако вели Господ Господ“ (не говори дакле он, Језекиљ, него Бог проговара кроз њега): „И доћи ћеш из свога мјеста, са севернога краја, ти и многи народи с тобом /…/ и извешћу те из сјевернијех крајева и довешћу те на горе Израиљеве. /…/ И подигнућеш се на мој народ Израиља као облак да покријеш земљу; у пошљедње вријеме довешћу те на земљу своју да ме познаду народи кад се посветим у теби пред њима, Гоже. /…/ А кад дође Гог на земљу Израиљеву, говори Господ Господ, онда ће се подигнути јарост моја у гњеву мом. /…/ И реци: овако вели Господ Господ: ево ме на тебе Гоже… И вратићу те натраг, и метнућу ти жвале у чељусти, и извешћу тебе и сву војску твоју… С њима Персијанце, Етиопљане и Путеје… И судићу му помором и крвљу; и пустићу на њ и на чете његове и на многе народе, који буду с њим, силан дажд, камење од грàда, огањ и сумпор. /…/ На горама ћеш Израиљевијем пасти ти и све чете твоје и народи који буду с тобом… И у то ћу вријеме дати Гогу мјесто за гроб ондје у Израиљу, долину којом се иде на исток к мору… ондје ће бити погребен Гог и све мноштво његово и прозваће се долина мноштва Гогова. И укопаваће их дом Израиљев седам мјесеци, да би очистили земљу.“⁶¹

---