Година 1610. била је готово најстрашнија и најбезнадежнија за сав период Смуте: изненадна смрт кнеза Михаила Скопина-Шујског, за кога је народ везивао своје наде у ослобођење земље […]
Категорија: ЛѢТОПИС
Андреј Тјуњајев: СТАРИ ПЕЧАТИ КАО СТАРЕ КАРТЕ
Објављујемо један мали одломак из богато уређене књиге „Руски Китај: извоз цивилизације (мултидисциплинарна истраживања)“, која је штампана у издању издавачке куће „Мирослав“ и у преводу […]
Ф. М. Достојевски: КОНСТАНТИНОПОЉ МОРА БИТИ НАШ
Пишчев дневник, март 1877. I ЈОШ ЈЕДНОМ О ТОМЕ ДА КОНСТАНТИНОПОЉ, ПРЕ ИЛИ КАСНИЈЕ, АЛИ МОРА БИТИ НАШ Прошле године, јуна месеца, у јунском броју […]
Андрѣј Л. Шемјакин: УБЕЂЕЊА (одломак из књиге “Смрт грофа Вронског”)
Наведене чињенице више него очигледно потврђују ту дубоку мотивисаност и свесност избора, који је учинио Рајевски девет година касније (1876.), када је у односима између […]
Раде Јанковић: ПОУКЕ ЈЕДНОГ РАСКОЛА
После свега што смо овде утврдили, читав историјски процес који нас је увео у тзв. „Ново доба“ треба посматрати из другачије перспективе. Врхунац сарадње са […]
Драган Буковички: ПРИЧА О ДВА ПИСМА, БЛАЖЕНОСТИ КАРДИНАЛА СТЕПИНЦА И ПЛОДОВИМА ЊЕГОВЕ СВЕТОСТИ
Злочинци су најпре, на смену, силовали учитељицу Српкињу (име јој је Стана Арнаутовић) и онда је пред децом убили. Силовали су и девојчице од осам […]
Драган Буковички: РАССКАЗ О ДВУХ ПИСЬМАХ, БЛАЖЕННОСТИ КАРДИНАЛА СТЕПИНАЦА И ПЛОДАХ ЕГО СВЯТОСТИ
Предлагаем вниманию читателя два письма того времени, прямо и косвенно красноречиво говорящих о том, каким образом Степинац, пользуясь словами Иоанна Павла II из той же […]
Александар Јесински: ОПЛЕНАЦ КАО ПОСЛАНИЦА НАМА, ЉУДИМА XXI ВЕКА (Из српског дневника руског уметника)
Опленац је сав устремљен ка будућности, он нам обзнањује њен скори долазак, ако се само мало пажљивије загледа у његова писмена…
Вјачеслав Мањагин: ОПЕРАЦИЈА „БЕЛА КУЋА“ – ХАЗАРИ У РУСКОЈ ИСТОРИЈИ
Сетимо се да је Саркел за Јудејце био символом господарства „изабраног народа“. Данас многе земље имају свој „Саркел“. Сједињеним Америчким Државама управља се из Беле Куће. Енглеска има свој Уајт Хол. После краха соц-логора, велике и мале „Беле Куће“ почеле су у разним земљама расти као печурке после кише. Најупадљивија, дакако, у Москви. И у осталим руским градовима појавила се чудна навика називати управна здања Белим Кућама. Чак и у Србији владина резиденција од почетка 90-их налази се у „Белом Двору“.
О ЦРКВЕНОЈ УМЕТНОСТИ, РАЗМИШЉАЊА УМЕТНИКА
Представљамо читаоцу размишљања мајстора Александра Јесинског (радионица „Светлост Невечерња“) о прошлости и садашњости иконописачке уметности. Овај разговор сматрамо правовременим, јер – савремено иконописање погођено је […]