Наш однос са Русијом не може се више градити на обожавању идола („љубави“), већ на критичком промишљању вредности које дефинишу наше и њихове интересе. Идоли су разорили Русију, идолократија разара Србију.
Постоји битна разлика између русофила и путинофила! Ја сам, на пример, русофил, али нисам путинофил. Већина Срба, међутим, оних који се јавно декларишу, па и размећу, као русофили, поистовећују заправо идолатрију према Путину са љубављу према „мајчици“ Русији. Зато и јесу путинофили а не русофили!
Потребно је, дакле, разграничити ова два појма. Путинофил, на пример, тврди да је Стаљин „велики руски државник“, и да је све у вези са његовим злочинима измишљотина Запада. Истовремено, он је уверен да су Ранковић и Крцун били „велики Срби“ и да их је Тито зато уклонио. Он не верује чињеницама, верује само својим предрасудама. Рецимо, да нам је Русија увек била пријатељ а Запад непријатељ.
Путинофил је онај који каже: „Више волим руско говно него америчку торту!“ Кад стварност покаже, као што се управо сада показује – да између америчке „торте“ и руског говна нема разлике – путинофил се нађе у когнитивној дисонанци: како у кохерентну логичку целину повезати антиамерички наратив са братским загрљајем Трампа и Путина? Из ове дисонаце путинофил излази тако што ће рећи: „Украјина је за све крива!“ И то каже са оном истом лакоћом и лежерношћу, са којом тврди да је сва српска опозиција која се залаже за грађанске слободе, демократију и поштовање љуских права – прозападна.
Путинофил је већи Рус од Руса, чак и онда када Путин отворено – и поштено! – каже да Руси не могу бити већи Срби од Срба! Он је толико велики Рус да ће руској тајној служби оцинкарити сваког Руса који не мисли као Путин. У нешто блажем облику, он ће фино, културно, како доликује „правом интелектуалцу“, просто прећутати чињеницу да међу српским „русофилима“ има и таквих који цинкаре његову „браћу Русе“. Ово громогласно ћутање, или прецизније, одобравање ћутањем, доводи га у везу са феноменом који је дубље укорењен у нашој прошлости. Информбировци, на пример, нису никада сматрали да је цинкарење недостојно за слободног човека – они су цинкарење осуђивали само утолико што је било уперено против њих. Међу српским „русофилима“ одувек се сматрало, дакле, да је сарадња са руским службама „патриотски“ чин – изајници су само они који сарађују са Западним службама.
Путинофил је директни идеолошки потомак ортодоксног комунизма стаљинистичког типа. Он воли „чврсту руку“ као што је његов идеолошки деда волео Стаљинову, Крцунову, Ранковићеву „чврсту руку“; он у Путину види човека „гвоздене воље“ или, што би рекао Стаљин, човека „посебног кова“. Путинофил је „русофил“ само зато што обожава руско самодржавље, које су руски бољшевици обновили након кратког периода Столипинових либералних реформи. Он и Карађорђа обожава само зато што је покушао да у Србију уведе самодржавље, чиме је допринео катастрофи из 1813. године. И у том погледу јасно се уочава историјска матрица. И титоисти, и стаљинисти, и путинофили имају у длаку исти однос према Милошу и Карађорђу – Карађорђе је „српски јунак“, а Милош је „турски слуга“.
Кад не би био политички инструмент, путинофил би био интересантан само писцима памфлета, психолозима и психијатрима. Оно што га чини политички интересантним јесте матрица идолопоклоништва која се у Србији, читав један век преноси са генерације на генерацију – од „краља“ Александра до Вучића, Трампа и Путина. У карактеру „русофила“ овога типа карактеристичан је константан и истоветан сентимент према диктатури као таквој – чак и када су њени протагонисти идеолошки апсолутно неспојиви. Идоли су сô сваке диктатуре! Оне постају бљутаве чим спласне обожавање идола. Идолопоклоништво у Србији данас у директној је вези са путинофилијом, и то се може готово егзактно доказати на примеру „Господара Вучића“. Док је његов однос са Путином био у успону и његова политичка репутација у Србији расла је; сада, када је њихов однос захладнео, и репутација „Господара Вучића“ је у опадању.
Ова нездрава политичка веза заснована на импресији а не на здравом државном разлогу, може се показати и на примеру односа према Трампу. Након еуфорије због Трампове победе на изборима, наступа хлађење страсти после изненадног приближавања америчке и руске спољне политике. Постаје јасно да је на помолу савез између Русије и Америке усмерен ка Европи и Кини. Овим се поменута дисонанца додатно усложњава. Српски „русофили“ сада морају да прогутају „краставу жабу“ (Америку), да сачувају своју љубав према Путину и да истовремено задовоље империјалне апатите Кине. Како се тренутак обрачуна све више и све брже приближава, тако се и српски путинофил све више врти у кругу. Тиме је национална и државна политика Србије доведена у позицију „Буридановог магарца“. Пошто је начинио низ погрешних избора – „Буриданов магарац“ се више не усуђује ни да приђе сену. Ако се ништа не промени, све су шансе да ће цркнути од глади.
Ако жели да преживи, Србија мора да баци „коцку“ (Alea iacta est), да пређе „Рубикон“ и учини радикалан судбински избор. То пре свега значи: мора да одбаци идолопоклоничку историјску матрицу! Наш однос са Русијом, на пример, не може се више градити на обожавању идола („љубави“), већ на критичком промишљању вредности које дефинишу наше и њихове интересе. Идоли су разорили Русију, идолократија разара Србију. Време је, дакле, да се парадигма наших односа обрне. Узмимо најпре чињенице и из њих изведимо вредносне судове. Ако чињенице покажу да међу нама владају блискост, несебичност и узајамно разумевање, онда заиста можемо говорити о љубави – али! – између наше „братске љубави“ и политике, посматрано у распону од два века, зјапи дубока провалија. У политици ми немамо ни један велики успон, али имамо много дубоких падова: Букурештански мир, Санстефански уговор, анексија Босне 1908, Информбиро, интервенција у Чехословачкој, санкције против СРЈ, одлазак руског војног контингента са Косова…
Једна школа мишљења, позната под називом геополитика, савршено одсликава ову дискрепанцу између илузије о „братској љубави“ и политичке стварности. У руској форми, чији је репрезент данас Александар Гаљевич Дугин, ова теорија се назива евроазијство. Тиме су Срби данас постали богатији за још једног идола. Путин, за прост свет („плебејце“) и Дугин, за префињену интелектуалну елиту („патриције“). Када се обраћа српском читаоцу, Дугин се топи од нежности и љубави према Србима, али кад говори о перспективи сукоба између „копна“ („телурократија“) и „мора“ („таласократија“) – Србије нема нигде на великој геполитичкој шаховској табли. Нова парадигма требало би да испуни управо ову празнину коју изазива поменута дискрепанца. Предпоставимо да се наши односи граде на геопоетици, а не као до сада, на геополитици. Под „геопоетиком“ подразумевам скуп материјалних и духовних вредности преко којих се формално исказује наша обликована стварност.
Предпоставимо даље, да смисао политике није умножавање и гомилање материјалних добара, већ подизање духовних вредности на виши ниво. Овде се пре свега пита: да ли су и колико Чехов, Јесењин или Достојевски, на пример, допринели подизању друштвене свести код Срба и обрнуто: шта Русима данас значи један Бора Станковић, Црњански или Његош, на пример? Какав је њихов однос према нашој епској народној поезији, према генералу Милорадовићу и Хајдук-Вељку, рецимо – јер се преко тог односа исказује поштовање нашем хероизму и нашој борби за националну и грађанску слободу! Ја не видим код обичног руског народа, политичара или културног радника да постоји такво интересовање. И овде се опет сусрећемо са дискрепанцом која нас доводи до „Рубикона“, или прецизније: до једног Керкегоровског „или-или“. Или ћемо заувек остати у овом инфериорном односу у којем је „братство“ психолошка компензација за комплекс инфериорности; или ћемо прихватити да постоје дубоке разлике међу нама, али и блискости, које би могле да буду копча повезивања у један квалитативно нови однос, заснован на бази реципроцитета. Једна таква копча могла би да буде Несторова хроника која је компатибилна са резултатима до којих долази наша аутохтонистичка историографија.
Исти принцип мора се применити и на односе са Европом и Америком. Након одлуке Трампа да подржи Русију у сукобу са Украјином, Европа је први пут од 1917. до данас у прилици да се ослободи од американизма који јој је наметнут као омча око врата. Ово је најглупља одлука једног америчког председника, након оне Вилсонове да одобри оснивање FED-a. Том одлуком Вилсон је омогућио америчкој финансијској олигархији да уништи америчку демократију и постане апсолутни господар Америке. Трампова одлука омогућиће Европи да поврати своју слободу и поново постане господар своје судбине. Радује што је Европа препознала ову епохалну шансу и што је одлучна да је не испусти из руку.
Први корак већ је учињен: ствара се језгро једне нове уједињене Европе од оних земаља које нису под утицајем руске криптокомунистичке пропаганде (закамуфлираних агената Штазија, КГБ-а и ГРУ-а). Други корак је наговештен: убрзано наоружавање и стварање једне заједничке одбрамбене структуре, која ће бити способна да преузме изворну улогу НАТО-а – да спречи најезду „Џингис-кана“ са Истока. Ко сумња да је овај израз прејак нека узме у обзир чињеницу: да већину руске војске која данас ратује у Украјини чине азијати (Тувинци, Калмици, Јакути, Алтајци и др.). Однедавно, њима су се придружили и Кореанци из Северне Кореје.
Традиционална, конзервативна Европа, има право и обавезу да се заштити од руског необољшевичког империјализма, а истовремено, и од америчког корпоративног – културног и финансијског хегемонизма – нарочито сада када постаје јасно да њихово приближавање циља Кину. То се може окончати само на два начина: стварањем „Тројног пакта“ (Русија, Кина, Америка) који ће коначно и заувек поробити свет и изнедрити Антихриста, или: глобалним ратом двоје против трећег у којем ће изгинути трећина човечанства, док ће остатак изнедрити Антихриста. Песимистима који углавном ни у шта не верују, као православни хришћанин који говори у нади и ишчекивању Другог Христовог доласка, могу да поручим: „Није свеједно!“ Није свеједно да ли ћете бити на страни Антихриста или „онога који сада задржава“ (Павле: II Солуњанима: 2, 7).
Готово сви наши путинофили улогу „онога који сада задржава“ виде у стварању тзв. „мултиполарног света“. Али они не виде да тзв. „мултиполарни свет“ није ништа друго до „десет царстава“ чије стварање види Св. Јован Богослов у Откривењу – „И десет рогова, које си видио, то су десет царева, који царства још не примише, него ће област као цареви на једно вријеме примити са звијери“ (Откривење: 17, 12) Зато Трамп хоће да припоји Мексико, Канаду и Гренланд – то би требало да буде део његовог царства; зато Путин жели да припоји све земље бившег Варшавског пакта – то ће бити његово царство! Многи ће се на овом месту запитати: зашто мешам предсказање са реалполитиком? Зато што, ако неко данас жели да се бави политиком – уместо новина треба да чита Откривење!
Обојица су, и Путин и Трамп, са много финих нити повезани са догађајима описаним у Откривењу. Путин са својим јудејским пореклом и кабалистичким кругом Хабада око њега; Трамп преко своје верске припадности презвитеријанској деноминацији и преко своје ћерке (Иванке) и зета (Џареда) који су чланови Хабада. Хабад и хришћански ционисти у Америци (презвитеријанци) главна су карика између Путина и Трампа. И једни и други одобравају изградњу Трећег храма у Јерусалиму. Али пре тога треба срушити џамију Ал-Акса и Златну куполу на стени. Зато Трамп жели да расели све Палестинце из Израела!
Србија у овом тренутку мора да одлучи: да ли ће бити на страни оних који припремају терен за долазак Антихриста или на страни „оних који задржавају“ његов долазак. Ово је судбински избор: ко данас погреши, погрешио је заувек! Поправке више неће бити. Притом, треба потиснути емоције и узети у обзир само оне чињенице које одређују наш положај у свету који настаје. Географски, ми смо на Балкану, а он је део Европе. Али, услед извесних историјских околности, Балкан је 5 векова био турска периферија. Он би зато опет могао да постане интересна сфера неког Новог турског калифата („Исламско царство“). Не треба се, дакле, поигравати са нашом европском перспективом. Од праисторије, од Лепенског Вира, Винчанске и Старчевачке културе до данас, ми припадамо Европи.
Наши највећи домети у средњевековној култури, уметности и градитељству постигнути су на романским и ромејским обрасцима (Грачаница и Дечани); наши краљеви нису се женили руским књегињама него млетачким и франачким принцезама; витезови на двору цара Душана нису били руски бољари већ немачки и швајцарски најамници; законик цара Душана настао је на темељима римског права, а не на руском обичајном праву… Утицаји у новијем времену били су још богатији и разноврснији: у књижевности (роман), у поезији (романтизам), у образовању (факултети), у музици (клавир), у сликарству (уље на платну), у комуникацији (телефон)… Можемо се с правом спорити о користи или штетности понеког од тих утицаја, али није нимало паметно порећи да живимо у реалности која је обликована под дејством ових утицаја.
Данас, када се Европа спрема да са себе збаци лудачку кошуљу американизма и руског необољшевизма, која јој је навучена у облику НАТО-а и Европске уније, Србија не би смела да остане по страни. Ако успе у овом епохалном подухвату, Европа ће морати да се врати својим духовним коренима, антици и средњевековној хришћанској екумени. Биће то њена друга Ренесанса! – јер, и прва је дошла као искорак ка антици! Таква Европа биће нужно конзервативна и традиционалистичка. У њој ће поново оживети већ заборављени принципи: породичне вредности, поштовање различитости, хероизам, високи домети у уметности и култури, рангирање народа и појединца према доприносу општем циљу, хијерархија на темељу доказаних духовних вредности… Таквој Европи ми још увек имамо шта да понудимо. Тиме ће се и јаз између нас и Европе смањити.