Званично, Трамп је још протестант – презвитеријанац. Као протестант, несумњиво дели општа уверења хришћанских циониста, да је повратак Јевреја у Палестину и стварање државе Изарел наговештај последњих времена и предуслов за други Христов долазак…
Москва
Ретки су туристи који су боравили у Истанбулу а да нису обишли Таксим сквер. Већина њих не обрати пажњу на монументлани споменик у средишту овог пространог трга, јер су занети бљештавилом излога и шаренилом изложене робе. Само они докони трагачи за бизарним детаљима од којих праве успомене замрзнуте у фотографијама које доносе са својих путовања, љубитељи праве турске кафе и баклаве, рецимо, заваљени у столице од лажног бамбуса, испод гумене тенде неког ресторана, док припаљују своју другу цигарету, између два гутљаја кафе, приметиће необичан детаљ на овом споменику.
Споменик републици, како се назива, изграђен је као група збијених људских фигура, надсвођена квадратним сводом који се ослања на четири камена стуба. У првом плану је лик Мустафе Кемала Ататурка, гологлав, у фраку до колена, кога следе фигуре исто тако одевене у фракове. Са његове леве стране, једна иза друге, извајане су фигуре двојице људи у војничким униформама, утегнути, до грла закопчани. Један је са танким брчићима и малим пиштољем на опасачу; други је са пунијим брковима, левом руком ослоњен на балчак сабље. Споменик је подигнут 1928. године по пројекту италијанског архитекте Петра Каноника.
Око идентитета ова два униформисана лика дуго се водила полемика. Чак и данас има оних који, у жељи да минимализују симболичко значење овог детаља, тврде да су то неки непознати турски официри. Међутим, сâм Ататурк је отклонио ову дилему када је изјавио: „Победа нове Турске над интервенционистима била би повезана са несравњиво већим жртвама и готово немогућа, да није било руске помоћи. Био би злочин ако би наша нација то заборавила.“[1] Зато већина аутора данас с правом узима као непобитну чињеницу да су на овом монументалном Споменику републици извајани ликови Климента Ворошилова (1888-1969) и Михаила Фрунзеа (1885-1925).
За време грађанског рата (1920-1925) обојица су били истакнути руководиоци Црвене армије на простору данашње Украјине, Донске и Кубанске области и Закавказја. Фрунзе је у својству изванредног опуномоћеника бољшевичке владе у Москви најмање једном тајно боравио у Анкари и са Ататурком преговарао о војној и политичкој сарадњи. Резултат ових преговора било је закључење Уговора о пријатељству и сарадњи између бољшевичке Русије и непризнате и кемалистичке Турске, 16. марта 1921. у Москви. По овом уговору бољшевици су Турској, без икакве компензације, уступили области које су некада биле у саставу царске Русије – целу Карску област, Ардахан и Артвин са светом планином Арарат, као и део Батумске области и део луке у Батумију – добар комад земље од око 26.000 кв. км. на којем је живело 492.000 становника – Грци, Јермени, Аџари, Лази и Грузини. Поређења ради, то је пространство мало веће од наше Војводине.
Осим овога, бољшевици су пружили још и војну и финансијску помоћ. Према званичним подацима, у периоду од 1920. до 1922. године, бољшевици су турској армији под командом Ататурка испоручили 10.000.000 рубаља у злату, 39.000 пушака, 327 митраљеза, 63.000.000 метака, 54 топа, 147.000 граната, опрему за две фабрике оружја и муниције и два ратна брода, торпедњаче „Живой“ и „Животний“.[2] Све ове испоруке ишле су преко команданта јужног фронта Климента Ворошилова. За ове заслуге Мустафа Кемал Ататурк се достојно одужио Ворошилову лично. На десетогодишњицу турске револуције 1928. године била је у Анкари приређена свечаност на којој је учешће узела и совјетска делегација предвођена народним комесаром војске и морнарице, Климентом Ворошиловим. Ворошилову је том приликом указана посебна част, да командује војном парадом. На свечаној трибини стојао је поред Ататурка и поздрављао ешалоне турских војника и војне технике. На растанку, Ататурк му је поклонио златни часовник и сребром украшену ловачку опрему.
Под изговором борбе против „империјалистичке интервенције“ са Запада, оружје које су совјети испоручили Турцима биће употребљено против Грчке војске, која је у силовитом налету дошла на 40 км од Анкаре. Па ни то није било све. Читава једна дивизија од 12.000 руских заробљеника, по наређењу из Москве, стављена је на располагање Ататурку. Грчка војска је поражена и била је принуђена да се повуче. То је турским националистима са Ататурком на челу одвезало руке на истоку, да доврше геноцид над хришћанима у Турској и Малој Азији, пре свега над Грцима и Јерменима, геноцид који је започет 1914. и 1915. године. Према прецизним подацима грчких истраживача, у покољу који је тада настао, страдало је: 289.698 Грка са Понта, 144.559 Грка из Мале Азије и 88.458 Грка из Источне Тракије.[3] Подаци о геноциду над Јерменима никада нису прецизно утврђени. Процене се крећу од 1.500.000-2.000.000 људи, жена, деце и стараца.
О свим овим злочинима бољшевици су били детаљно и на време извештени. О томе је посведочио први начелник ГРУ (војно-обавештајне службе Црвене армије) Семјон Иванович Аралов (1880-1969) у својим мемоарима. Аралов је мајор обавештајне службе царске Русије. По избијању револуције, будући члан бољшевичке партије, прикључио се Црвеној армији. Крајем 1921. био је у пратњи Михаила Васиљевича Фрунзеа, када је овај, под лажним именом „трговац Михајлов“, путовао у Анкару ради поменутих преговора са Ататурком. Идеја је била да се створи блок који би био противтежа западној алијанси, под називом „Источна Антанта“. У састав овог блока требало је да уђу: бољшевичка Русија, Турска, Афганистан, Бухара и Азербејџан. Као што смо горе видели, резултат ових преговора био је само делимично успешан, а у целости штетан за Русију.
На путу до Анкаре, сведочи Аралов, видели су стравичне сцене масовног злочина који су Турци извршили над православним Грцима. Аралов пише: „Водећи коња на поводцу, Фрунзе се одмакао у страну од својих пратилаца, аскера, и са великим гневом рекао да је на путу видео много разбацаних трупла зверски убијених Грка, стараца, деце и жена. Ја сам избројао 54 убијена детета, узбуђено је говорио. Грке гоне из својих места, војници их са задовољством убијају, али они и сами падају од исцрпљености и глади, те их тако и бацају. Страшна слика!“[4]
Али на путу до Анкаре ова страшна слика се негде загубила. У Анкари Фрунзе седа за дипломатски сто и са турском страном се саглашава: да је устанак Понтских Грка агресија на Турску! У том тренутку, каже Аралов, већ је било убијено 353.000 Грка. Бољшевици су једноставно зажмурили. Чак и онда када су ликвидирана петнаесторица оснивача КП Турске. На путу за Москву, а по наређењу Кемала Ататурка, били су заклани на спавању и бачени у море. Капетан брода је са двојицом морнара једноставно сишао у потпалубље и пререзао им гркљане. У том тренутку знало се и за доктора Мехмеда Решида, управника провинције Дијарбекир. Он је први почео да разапиње хришћане на крст и да Јермене поткива коњским потковицама на босим стопалима. У званичној Турској енциклопедији из 1978. године њега називају „прекрасни патриот“.
Знало се и за доктора Хамди Суата, који је, много пре доктора Јозефа Менгелеа, проводио експерименте на живим људима. Кад је турску војску захватила епидемија пегавог тифуса, наређено је да се под хитно пронађе вакцина против ове болести. За руководиоца пројекта одређен је др Хамди Суат, професор медицинске школе у Истамбулу. Експерименти су вршени на заробљеним јерменским побуњеницима. Крв заражених турских војника убризгавана је јерменским заробљеницима а потом је њихова плазма коришћена као база за производњу вакцине. По окончању рата др Хамди је изведен пред војни трибунал, али није осуђен, јер је утврђено да наводно болује од „акутне психозе“, те је упућен на принудно лечење у клинику за душевне болести. Данас се у Турској др Хамди Суат званично сматра оснивачем модерне турске бактериологије.[5]
Српски русофили ништа не знају о овоме, што није само њихова срамота, већ је и срамота наше етаблиране „историјске науке“. Она им ништа не говори, рецимо, о томе да су немачки лекари, који су у описаном раздобљу боравили у Турској, протестовали против оваквог екпериментисања на живим људима. Али не и совјетски!… Наша „историјска наука“ још није дошла до критичке оцене једног грчког историчара, рецимо Н. Псирукиса, који пише: „Пажљиво истраживање кемализма уверава нас, да се ради о дубоко антинародној и антидемократској теорији. Нацизам и друге реакционарне теорије појављују се као закономерни развитак кемализма.“[6]
У нашем јавном дискурсу, о Мустафи Кемалу Ататурку још доминира наратив усвојен у београдској штампи тридесетих година прошлог века, почев од 1926. године, а нарочито после посете Александра Карађорђевића Турској, 1933. године.[7] Углавном се истиче лично пријатељство двојице лидера, Александра и Ататурка, њихови бриљантни војнички успеси и заслуге за стварање две модерне државе, Југославије и Турске.[8] Данас се овај дискурс срозао до нивоа сервилности.
Имали смо прилике то да видимо, када је председник Србије на конференцији за штампу, приликом посете турског председника Ердогана, јавно похвалио Мурата као „великог вођу и стратега“, а није ни поменуо Обилића и кнеза Лазара! Овде препознајем исти модел који је примењен и тридесетих година прошлог века: од 1933. године београдска штампа престаје да опширно обавештава своје читаоце о прослави Кумановске битке![9]
Слична је ситуација и у Москви. Одговор на питање које се намеће – зашто се руска политика према Турској, од бољшевизма до данас, води на штету Русије? – креће се у распону од лаконских објашњења до геополитичких „теорија завере“. „По всей видимости, разгадка проста: большевики были идиотами.“[10] – сматра Јевгениј Политдруг.[11] Ова лаконска оцена можда не би била достојна пажње да је Политдруг није употпунио једном чињеницом: у време када су се дешавали сви наведени догађаји, на челу бољшевичког министарства иностраних послова налазио се Георгиј Васиљевич Чичерин (1872-1936). Оставимо ли по страни да је био хомосексуалац, који се у више наврата лечио у Немачкој, остаје факат да је Чичерин одрастао у атмосфери испуњеној верским мистицизмом, читањем Библије наглас и егзалтираним ишчекивањем апокалипсе, која је владала у његовој породици.[12] Касније ћемо видети да је оваква атмосфера карактеристична за све протестанске јереси, најпосле и за тзв. „хришћански ционизам“.
Насупрот Јевгенију Политдругу, Александар Гаљевич Дугин налази да разлози овако катастрофалне руске политике леже у сукобу унутар руске политичке и интелектуалне елите, између „атлантиста“ и „континенталиста“ („евроазијаца“). Тај сукоб је, каже Дугин, на површини видљив као сукоб између КГБ („атлантисти“) и ГРУ („евроазијци“).[13] Обојица, и Дугин и Политдруг, само су делимично у праву: нити су бољшевици били идиоти, нити је сукоб између атлантизма и евроазијства доминантна црта руске спољне политике!
У питању је, заправо, идеја коју је Лејба Давидович Бронштајн, познатији као Лав Троцки, промовисао 1922. године у памфлету Између империјализма и револуције, а која ће постати темељ совјетске спољнополитичке доктрине: „Ми не признајемо безувјетни морал попова, црквених или свеучилишних, из Ватикана или с ʼпријатних недељнх five oʼclock teaʻ. /…/ ми сматрамо могућим, допустивим и нужним склапати – у одређеним оквирима – споразуме с империјалистичким разбојницима, како Запада, тако и Истока. /…/ Може се бити лукав с непријатељима пролетаријата, али не и с њим самим.“[14]
Овим је бољшевизам у политичку доктрину унео елеменат хипокризије, а који је и у корену кетманства. Политика коју су бољшевици водили према кемалистима у Турској није била у интересу руског пролетаријата, као што ни данашња необољшевичка руска политика према Турској није у интересу руских грађана. Ако ту постоји нека лукавост, онда је она усмерена против самих темеља руског националног бића. То је константа спољне политике свих криптокомунистичкух режима данас, подједнако у Русији као и у Србији: обманути своје грађане у погледу њихових стварних националних интереса!
Зато, када следећи пут одете у Истамбул у шопинг, и када се после дуге шетње скљокате у неку удобну столицу испод сеновите тенде, пре но што у сласт сркнете добру турску кафу и припалите цигарету, сетите се да су Таксим сквер и Споменик републици подигнути на некадашем јерменском гробљу Сурб Акоп (Свети Акоп). Испод столице на којој седите, можда још леже кости неког јерменског мученика; можда сте ногом управо стали на неку лобању која вапи за правдом… Пријатна кафица!
Лондон
Године 1930. умро је знаменити британски политичар, државник и филозоф Артур Џемс Балфур (1848-1930). Тим поводом огласио се наш уважени професор права, др Слободан Јовановић, једним дирљивим омажом у славу Артуру Балфуру – једном „од најлепших примерака енглеског џентлмена“.[15] Амбиције његовог огледа превазилазе границе пуког некролога. Био је то, заправо, покушај да се дȃ коначна оцена, један summary, целокупног живота и дела Артура Џемса Балфура. Описујући у грубим цртама живот и дело покојника, професор Јовановић налази да је Балфур највеће заслуге стекао у спољној политици, као минитар иностраних дела, те закључује: „Највећи свој диполматски успех, и уопште највећу меру свог државништва, Балфур је достигао 1922 на вашингтонској конференцији за поморско разоружање“.[16]
Гротескно је и жалосно, истовремено, када један академик, који се и данас котира веома високо на нашој интелектуалној лествици, закључи да је највећа заслуга Артура Балфура некакво „поморско разоружање”, о којем ни поморци ништа не знају – а не „Балфурова декларација“! – чије последице трпи читав свет више од једног века. „Рука Артура Џејмса Балфура – пише један поштени истраживач са Запада – потписала је један од најзапаљивијих владиних аката документованих у глобалној историји“.[17] Те исте, 1930. године, и један очајни Енглез, управник британског протектората у Палестини, захтевао је од своје владе да поништи „Балфурову декларацију“[18] – јер је стање, како је тврдио, на терену неподношљиво и прети да угрози светски мир.
Оцена др Слободана Јовановића, о Балфуру као једном „од најлепших примерака енглеског џентлмена“, морала би, дакле, да претрпи радикалну рецепцију, када се у обзир узму последице тзв. „Балфурове декларације“. Јер, оно што је Балфур потписао 1917. године није било нимало џентлменски![19] У писму својем наследнику у Форин офису, лорду Керзону, те исте 1917. године, Балфур пише: „Јер ми у Палестини не намеравамо да идемо кроз форму консултовања са жељама садашњих становника… Четири велике силе су посвећене ционизму, а ционизам, био он исправан или погрешан, добар или лош, укорењен је у вековној традицији, у садашњим потребама, у будућим надама, од далеко већег значаја од жеља и предрасуда 700.000 Арапа који сада насељавају ту древну земљу.“[20]
Био је то, без сумње, расисистички став. Балфур га је први пут јавно обзнанио 1906. године, у обраћању британском парламенту, поводом расправе о колонијалној политици владе у Јужној Африци. Том приликом рекао је: „Морамо се суочити са чињеницама. Људи се не рађају једнаки, бела и црна раса се не рађају са једнаким капацитетима: они се рађају са различитим капацитетима које образовање не може и неће променити.“[21]
Упркос свему, ово гледиште било је толико распрострањено у британској културној и политичкој елити, да су га с правом назвали „Балфуров манир“. То је став ума, како вели новинар Харолд Бегби, убеђеног у супериорност британске беле расе, који инсистира на потпуном одвајању од било каквог заноса за тзв. „човечанство“, а, са друге стране, ипак не одустаје да тзв. „прост свет“ држи надохват руке. „Постојао је општи став тог времена у парламенту – каже аутор књиге Балфурова декларација, новинар Бернард Реган[22] – став империјалне ароганције и расне супериорности. Сматрало се да су западни Европљани на врху и да су Јевреји део тога, док се на аутохтоне људе попут Арапа гледало презриво.“[23]
На формирање овог става код Артура Балфура, одлучујућа су била два чиниоца. Знамо да је рођен у породици шкотских презвитеријанаца и да је слично Лојду Џорџу, председнику владе, одгајан у снажном евангелистичком духу калвинистичке оријентације. Тежиште свих протестанских доктрина, па и ове калвинистичке, непрестано се врти око есхатолошких питања „последњих времена“ и улоге Јевреја у њима. Зато се нагласак ставља на Стари завет и Откривење. Протестанти, а нарочито калвинисти, високо цене улогу Јевреја у светској историји и глорификују њихов значај у „последњим временима“, идући дотле да верују како спасење свих хришћана зависи од њиховог односа према јеврејском народу. То је окосница онога што се данас назива „хришћански ционизам“.
Балфурова мајка, леди Бланш Гаскојн-Сесил, сестра чувеног британског премијера лорда Солзберија, који је Балфура и увео у политику, била је фанатична евангелисткиња. Није се устручавала да, упркос својем аристократском пореклу, недељом дели пропагандне брошуре путницима на железничкој станици у Источном Лотијану. Ово се редовно превиђа када се говори о британској политици према тзв. „јеврејском питању“. Историчари готово увек превиђају чињеницу да су већина британских политичара у то доба, пред Први светски рат и након њега, били евангелистички протестанти. Свесно или несвесно, губи се из вида утицај протестантске доктрине, пре свега оне која се тиче есхатологије, на формирање свести код англо-америчке политичке елите. Овај утицај био је пресудан у обликовању британске и америчке политике према јеврејској држави на Блиском истоку, када су младићи, стасали под утицајем протестанске етике, преузели кормила власти у две најразвијеније земље Запада, у Америци и Великој Британији.
Балфур је један од њих. Он је већ сасвим добро био припремљен за „јеврејску ствар“, када је у његов кабинет ушао ционист Хаим Вајцман (1874-1952). Вајцман је наследник Теодора Херцла на месту председника Светског јеврејског конгреса и долази са идејом да британску владу придобије за стварање јеврејске државе у Палестини, што му неће бити тешко, јер већина британских политичара већ размишља о замени „простачког домородачког становништва“ једном „супериорном расом“.[24] Хаим Вајцман се, дакле, појавио у правом тренутку. Империја је већ увелико разрађивала планове, како да се удене на Блиском истоку између Турске и Француске, две силе које вековима доминирају на овом простору. Вајцман, дакле, само треба да увери Балфура да су управо Јевреји та „супериорна раса“ која Британији гарантује безбедан, уз то и краћи пут до Индије. А овај пут одвајкада води преко Балканских планина, долином реке Мораве и Вардара. То је чувена рута која ни данас није изгубила значај – Београд, Ниш, Скопље, Солун, Истанбул.
Теодор Херцл је најпре покушао да овај план оствари уз помоћ Немачке. У томе му је помогао капелан британске амбасаде у Бечу, велечасни Вилијем Хехлер (1845-1931). Он је некада био учитељ деце великог војводе од Бадена, Фридриха I, и тако упознао његовог нећака, немачког кајзера Вилхелма II. Велечасни Вилијем Хехлер је припадао британској реформистичкој протестанској цркви, што је значило да је загрижени евангелист, као што је била и мајка Артура Балфура. Бескрајно је мрзео антисемитизам и фанатично веровао у месијанску улогу јеврејског народа. Понудио се да Теодору Херцлу отвори врата немачког двора. То је управо оно што је Херцлу недостајало: потпора великих светских сила за његов план. Зато су се лако и брзо договорили: Хехлер ће уговорити састанак са Фридрихом I, а Херцл ће сносити трошкове аудијенције. Након првог састанка, Херцл је у свој дневник забележио: „Хехлер проглашава мој покрет ’библијским‘, иако поступам рационално у свим тачкама“.[25]
Херцл је примљен у аудијенцију код кајзера 15. октобра 1898, и добио је допуштење да укратко изложи свој план. Идеја је била да се од султана затражи издавање повеље којом би се Јеврејима гарантовао повлашћен положај у Палестини – али под заштитом и патронатом Немачке! Султан је схватио да би то у пракси значило: аутономија Јеврејима и ограничење његовог суверенитета у Палестини. Енергично је одбио овај предлог, чак и врло примамљиву понуду коју су ционисти били спремни да плате – откуп целокупног државног дуга Турске. Другог новембра увече, на пријему у кајзеровом логору недалеко од Јерусалима – који је подигнут на земљишту у власништву фамилије Ротшилд! – Херцл је из краћег разговора са Вилхелмом II схватио да је његов план пропао, и да Немачка више није заинтересована за ционистичко решење „јеврејског питања“. Херцл је био разочаран, али не и обесхрабрен. Он је крај себе још увек имао оданог и фанатичног хришћанског ционисту Вилијема Хехлера, што му је омогућавало да пређе на „резервни план“. Ако не може Немачка, може Велика Британија!
Вајцман је, дакле, само наследио већ готово сасвим разрађен план. Идеја додуше није била његова, али његова заслуга тиме није ништа мања. Он је непогрешиво нањушио правог човека, почетком 1914. године Вајцман се зближио са Балфуром. У неку руку, постао је његов интимус. Често су шетали по Вајтхолу, углавном вечером, и разговарали „о томе како ће јеврејска домовина служити, по вољи судбине, интересима историјске правде и британске моћи“. О томе пише Том Сегев, јеврејски историчар, колумниста листа Хаʼарец и писац значајне и провокативне књиге Седми милион.[26] Зато што износи компромитантне детаље из јеврејске ближе прошлости, Сегев није популаран међу ционистима. Једне пријатне вечери обасјане јарком месечином, каже Сегев за Arab News, Балфур и Вајцман су пуна 2 сата шетали тамо-амо, а након шетње отишли су на вечеру. После вечере Балфур је дошао на седницу кабинета и изјавио: „Ја сам ционист“.[27]
Њујорк
Пета авенија дели њујоршки Менхетн на западни и источни део. Између 52. и 53. улице Западног Менхетна налази се пословна зграда висока 40 спратова. Њен број је 666. Власник ове зграде, Џаред Кушнер, потиче из богате банкарске породице јеврејских досељеника из Белорусије. Зграду 666 Кушнер је купио 2007. године за фантастичних 1.800.000.000 $. Две године касније Кушнер се оженио ћерком Доналда Трампа. До удаје, она се звала Иванка Трамп. Исповедала је протестантизам и припадала тзв. презвитеријанској цркви, као и њен отац Доналд Трамп.
Од проглашења америчке независности 1776. године до данас, сва америчка финансијска, политичка и индустријска елита регрутује се из редова протестанских досељеника који су колонизовали Северну Америку у XVII и XVIII веку. Макс Вебер (1864-1920) наводи податак да су почетком XX века, тачније 1906. године, у САД апсолутну већину (94%) чинили људи и жене, тзв. „верујући“, који су припадали некој протестансткој деноминацији (адвентисти, баптисти, мормони, пентакосталци, методисти, презвитеријанци и др.). Свега 6% становништва изјашњавало се као „лица без конфесије“, што није било нимало пожељно ако се желео успех у друштву. „Пословно су се дизали – каже Вебер – само они (и, углавном, само они) који су припадали методистичким или баптистичким, или, пак, другим сектама (или на секте налик конвентикулама).“[28] Ови пионири „америчког сна“ називали су себе „евангелистички хришћани“, и били су ништа мање ревносни ционисти него Балфурова мајка леди Бланш. Данас се називају „хришћански ционисти“.
Оно што опредељује етику капитализма, по Веберовом мишљењу, јесте протестантски дух, а оно што опредељује етику свих протестнтских деноминација јесте учење о тзв. предестинацији. У најкраћем, ово значи: постоје појединци, народи и расе које Бог воли и који су зато предодређени за спасење и постоје они други (увек су „други“) који су само „пропадљиви материјал“ у функцији изабраних. Учење о предестинацији у целини је подударно са учењем талмудиста и кабалиста који разликују две врсте људске душе („виша“ или „божанска“ и „нижа“ или „демонска“), што резултира поделом човечанства на „цивилизоване људе“ и „нецивилизоване подљуде“.[29]
Ово није од јуче, то је константа која се повлачи бар 5 векова уназад.[30] Од самог почетка колонизације преци данашњих хришћанских циониста у Америци држали су се рабинског тумачења Библије о супремацији „изабраног народа“ у односу на све друге народе. Све протестанске деноминације проповедале су да су поред Јевреја, управо њени чланови део тог „изабраног народа“. Вера да ће се стање у свету погоршавати док се Христос не врати да успостави видљиво хиљадугодишње царство на земљи (миленаризам), и данас доминира у веровању свих „евангелистичких хришћана“ у Америци. Али, почетком XVIII века ово веровање је запало у кризу. Прошло је 1.800 година ишчекивања и… Ништа се није догодило!
Из перспективе „евангелиста“ ситуација је била или-или: или мењати веру, или спасавати протестанску доктрину. Велечасни Џон Нелсон Дарби (1800-1882) определио се за ову другу могућност – реформу евангелистичке доктрине. Тиме је ударен темељ евангелистичком фундаментализму, који је у крајњој линији идентичан ултрарадикалном расизму јеврејских фундаменталиста.[31] Будући да су ове две фундаменталистичке доктрине идентичне у својој есхатолошкој равни, то је и прелазак са једног учења на друго једноставан и готово неприметан. Тиме је олакшан и прелазак из „хришћанског ционизма“ у јеврејски фундаметализам.
То можемо видети на примеру Трампове ћерке Иванке. Она је била нормална америчка тинејџерка, ћерка богатог оца, студенткиња, заинтересована за моду и помало протестанткиња, тек толико да се удовољи конвенцијама које налаже припадништво вишој класи. Све се то променило када је упознала Џареда Кушнера и одлучила да се уда за њега. Али, удати се за Јеврејина није баш сасвим једноставно. Иванка је морала да прође кроз обред очишћења, тзв. giur, да би могла да прихвати јудаизам. Преласком у нову веру, 2009. године, добила је ново, јеврејско име – Yael.[32] На венчању добиће и ново, јеврејско презиме – Kushner.
Из неких разлога, међутим, она се и даље представља као Иванка Трамп. Штампа и телевизија упорно подупиру ову збрку, и тако сви знају за Иванку Трамп, али нико не зна за Yael Kushner – јер нико не говори о Yael, сви говоре о Иванки. А Yael Kushner је, по сопственом признању, једна ортодоксна Јеврејка, као и њен супруг Џаред Кушнер. Они не крију да исповедају хасидски јудаизам и да припадају секти Хабад-Љубавич.
Сâм израз хасидизам значи „благородно учење“, што долази од речи хасид која означава човека утемељеног у вери, ученог, благочестивог и истинољубивог. Хасидизам је настао у првој половини XVIII века у Југозападној Украјини, у Волињској и Подолијској области, након пропасти месијанског покрета Шабатаја Цвија и погрома против Јевреја за време козачког устанка Богдана Хмељницког. Оснивач хасидизма је чувени јеврејски мистик Јисраел Баал Шем (1698-1760). Хасиди су привржени јеврејској традицији и строго поштују све јеврејске обреде. Једу само кошер храну, држе шабат и редовно посећују синагогу. Делују као група окупљена око својег духовног учитеља, те према његовом пребивалишту одређују и назив своје верске општине. Верују да су Јевреји једини истински чувари Божје речи, зато нико од њих не може отпасти од Бога ако се строго држи закона, традиције и обреда. Присуство Бога на Земљи налазе у мистичком молитвеном заносу и екстатичним доживљајима у песми и плесу. Врхунац мистичног доживљаја Бога хасиди доживљавају у обреду девкут, који се увек окончава обилним ручком, уз музику, вино и плес.
Као Слободан Јовановић, тако и већина посматрача данас превиђају ову везу између политике и верских убеђења политичара. Између осталог, разлог је делимично и тај што хасидизам ставља акценат на личној исправности верника и личном доживљају Бога, чиме се формално прикрива дубљи слој веровања у спаситељску улогу харизматског вође, духовног учитеља цадика, што значи праведника, чиме се сваки припадник покрета обавезује да помаже цадику и даје му материјалну потпору. Хасиди верују да између припадника покрета и њиховог духовног учитеља постоји мистична веза: цадик је посредник између припадника покрета и Бога. Захваљујући томе, Бог награђује припаднике покрета децом, здрављем и благостањем.
Али, ако је припадник неке хасидистичке заједнице, рецимо Хабада, као у овом случају, политичар, то онда значи да је реч цадика за њега „месијанско послање“ – „откривење“ – и да има снагу „божјег закона“. Осим Торе и Талмуда ови закони су изложени и у књизи Танија која у Хабаду има значај свете књиге.
Данас је Хабад најбројнији у САД и у Русији. У периоду од 1993. до 1996. године укупан број њихових чланова увећао се са 40.000 на 200.000, тако да су данас присутни у свих 50 савезних држава Америке, где су дошли између 1881. и 1915. године. У овом периоду из Европе и царске Русије иселило се близу 1.000.000 Јевреја, део у Аргентину и Бразил, а део у САД и Канаду. Са собом су донели свој хасидизам и своју сасвим изграђену организацију Хабад (Љубавич). Од 1951. године до своје смрти, на челу ове организације налазио се рабин Менахем Мендел Шнеерсон (1902-1994).
Захваљујући њему Хабад је прерастао у утицајну политичку мрежу на глобалном нивоу. Тренутно их има у више од 1.000 градова у 80 земаља света. Под њиховим директним утицајем налази се више од 3.600 институција – верских, социјалних, хуманитарних и образовних. Међу њима је и синагога Шул (Shul) у Вашингтону, чији чланови су Џаред и Yael Kushner.
Београд
Култ Менахема Мендела Шнеерсона посебно се цени и негује у синагоги Шул. Њега припадници Хабада сматрају највећим духовним ауторитетом модерне епохе. Они верују да је Менахем Мендел Шнеерсон био Месија (Mashiah) који није умро, и који ће поново доћи да успостави „Царство Израиља“, кад на Храмовној гори буде изграђен „Трећи храм“. Веровање да је Шнеерсон „могући Месија“ („behezkat Mashiat“) потврдила је и рабинска конференција, која је одржана 14. априла 1992. године у Њујорку.
Чини се да нам се историја понавља, само што се овога пута све дешава обрнуто: ако је месијанизам Шабатаја Цвија била фарса, онда би оно што објављује Мендел Шнеерсон могло да буде истинска светска драма! Шнеерсон се својим следбеницама, по угледу на посланице старозаветних пророка и новозаветних апостола, обраћао углавном писмима[33]. У једном од тих писама („посланица“), он између осталог пише:
„1. Наша нарочита тактика у борби са црвено-смеђима (а СВИ СЛОВЕНИ су црвено-смеђи), услед своје затворености, представља Тајно Знање. Главну оштрицу борбе ми упиремо против СЛОВЕНСТВА, изузев отпадника који су се сродили с Јеврејима истим интересима. Истина, ми ћемо те ’сроднике‘, пошто их искористимо за наше циљеве, одстранити из нашег друштва… Словена, Руса, можеш уништити, али га никада не можеш покорити. Ето зашто ОВО СЕМЕ ПОДЛЕЖЕ ЗАТИРАЊУ, а у прво време – наглом смањењу своје бројности.
2. Наше методе борбе нипошто неће бити војне, већ ИДЕОЛОШКЕ и ЕКОНОМСКЕ С УПОТРЕБОМ СТРУКТУРА СИЛЕ… Овде ћемо се послужити нашим старим методом: ЗАВАДИ ПА ВЛАДАЈ… Све то ћемо радити под изговором разних суверенитета, борбе за своје националне идеале. Истовремено, нећемо дати ниједној страни да се САМООПРЕДЕЉУЈЕ НА ОСНОВУ НАЦИОНАЛНИХ ВРЕДНОСТИ И ТРАДИЦИЈЕ…
3. Тупави словенски етнос не разуме да су најстрашнији фашисти они који о томе никада и нигде не говоре наглас, него све уређују по тобоже НАЈДЕМОКРАТСКИЈИМ НОРМАМА. Напротив, ми ћемо и сáму реч ’фашиста‘ учинити погрдном… Ниједном национализму нећемо дозволити да се уздигне, а оне националистичке покрете који теже да народ изведу испод нашег диктата уништићемо огњем и мачем, као што се то ради у Грузији, Јерменији, Србији.
4. Многобројну популацију СЛОВЕНА МИ ЋЕМО ЛИШИТИ НАЦИОНАЛНЕ ЕЛИТЕ… Зато ћемо снизити образовни ниво – већ у наредних 5 година ћемо затворити половину њихових института, а у другој половини учићемо ми… Нећемо дозволити развој науке у тим земљама, а језгро научника (Академија наука) чиниће наши људи. Нећемо дозволити никакву високу технологију, што ће довести до потпуног пропадања индустрије… Лишићемо ваше друштво младежи, кварећи је сексом, несрећом, алкохолом, пушењем, наркотицима, то јест лишићемо ваше друштво будућности… Посејаћемо страх у народу. Страх за живот који ће постати безвредан, страх за радно место које сваког тренутка може бити одузето, страх за будућност ваше деце. СТРАХОМ ЋЕМО УПРАВЉАТИ.
6. Да бисмо извршили све ове за нас изузетно важне подухвате, под плаштом „демократских преображаја“ ћемо словенској марви дати монархију. Сваком – марионетског председника.“[34]
Шнеерсонов план се за сада одвија постојаним током. Тренутно се налазимо у фази војног решења „словенског питања“: словенско „говедо“ убија се сопственим рукама! До јуче Срби, Хрвати и исламизирани Словени („Бошњаци“), данас Руси и Украинци убијају једни друге („затиру“) по методу „завади па владај“. Бројчано смањење је застрашујуће. Уз преко 1.000.000 убијених, укупно на обе стране, ту је и преко 2.500.000 расељених Руса и близу 10.000.000 Украјинаца (тач. 1 и 2). Готово потпуно смо лишени националне елите, а научне академије су постале масонске ћелије, које се не баве ни једним питањем од националног значаја (тач. 4). Под видом „тобоже најдемократскијих начела“, у Србији и Русији нарочито, влада се силом и страхом (тач. 3). Династичко начело (непотизам) обнавља се у свим сферама друштва, а монархија, у облику лажних краљева, куца на врата у Србији, Белорусији и Русији (тач. 6)[35].
У проповеди Мендела Шнеерсона верују, наравно, Yael и Џаред Кушнер. Нема, међутим, доказа да и Доналд Трамп верује у оно што Шнеерсон проповеда, као што нема доказа да верује у постојање „ционистичке завере“. Али чим се уселио у Белу кућу наредио је да се у њеном дворишту постави огромна лимена менора, 5 метара висока, коју рабин редовно пали на сваки јеврејски празник. Убрзо затим признао је Јерусалим као главни град Израела и преселио је америчку амбасаду из Тел Авива у Јерусалим. Очигледно да је Доналд Трамп наклоњен Израелу. На ционистичком новоговору то значи – „Великом Израелу“ (Great Israel) од Нила до Еуфрата.[36] Речено језиком Хабада, то значи владавину „изабраног божјег народа“ на глобалном нивоу, када ће сваки припадник јеврејске расе имати по 2800 робова – „гоја“ (од речи goyim) – што значи неверника (нејевреја).[37]
Званично, Трамп је још протестант – презвитеријанац. Као протестант, несумњиво дели општа уверења хришћанских циониста, да је повратак Јевреја у Палестину и стварање државе Изарел наговештај последњих времена и предуслов за други Христов долазак. То укључује захвалност према Јеврејима за „пружање теолошког основа хришћанству“; кајање за антисемитизам и холокауст; уверење да ће Бог благословити оне који бране Израел и проклети оне који га нападају; страх да ће се на крају времена судити народима према начину на којем су поступали према Јеврејима; став да је јеврејска држава заштитник западне цивилизације од ислама; непријатељство према исламу и попустљивост према израелској окупацији палестинских територија.
Џаред Кушнер и његова супруга Yael Kushner спадају међу највеће донаторе Хабада у САД. У периоду од 2003. до 2013. године обдарили су своју синагогу са 342.000$. У истом периоду и Доналд Трамп се уписао у листу приложника са скромних 11.550$. Осим њих, у круг најиздашнијих приложника спадају Феликс Сатер, Тамир Сапир и Тефик Ариф. Ариф је рођен и одрастао СССР-у. У совјетско доба радио је у Министарству трговине, а након распада СССР-а постао је „бизнисмен“ повезан са руском мафијом. Ухапшен је од стране турских власти 2010. године, на јахти која је некада припадала Мустафи Кемалу Ататурку. Истрага је утврдила да Ариф руководи међународном мрежом која се бави подвођењем малолетних проститутки и девојчица из Украјине и Русије, по цени од 3.000$ до 10.000$ за ноћ. Међу ухапшенима били су и Александар Машкевич, члан Светског јеврејског конгреса, руско-јеврејски бизнисмени Тељман Исмаилов и Карим Масимов, помоћник председника владе Републике Казахстан.
Упркос доказима, турски суд је Арифа ослободио кривице. Тим поводом израелска штампа је писала: „Турска полиција је добила информацију о криминалној групи која се бави трговином људи и изнудом. Организацију је предводио, по информацији, турски магнат Тефик Ариф, бизнис-партнер Доналда Трампа, власник завода за производњу метала у Казахстану и многих других компанија у САД и Великој Британији.“[38]
У тренутку хапшења на јахти Кемала Ататурка, Ариф је био сувласник у компанији Bayrock-Sapir, са уделом од једне половине укупног капитала, тиме и активни сарадник Доналда Трампа, Иванке Трамп и Феликса Сатера у пројекту Trump SoHo. Сатер је рођен у Москви, у јеврејској породици, као Феликс Михајлович Шеферовски. У пројекту Trump SoHo био је извршни директор, и као такав обезбеђивао је удео Тамира Сапира, јеврејског емигранта, рођеног у Грузији 1976. године. Након распада СССР-а, Сапир је дошао у Њојорк и отворио продавницу електричне опреме, за коју је FBI утврдио, како је писао New York Times, да је била само фасада иза које се скривао обавештајни пункт КГБ-а.
Доналд Трамп није скривао познанство са Сапиром, чак га је једном приликом назвао својим „великим пријатељем“. Када је Сапир удавао своју ћерку 2007. године, Трамп је младенцима организовао свадбу у својој приватној вили Мар-а-Лаго у Палм Бичу на Флориди. Госте су на свадби увесељавали Лајонел Ричи и група Пусикет. Пет месеци касније младенци су организовали прославу поводом обрезивања њиховог новорођеног сина. Церемонија је обављена на гробу раби Менахем Мендел Шнеерсона.
Као извршни директор, Феликс Сатер је блиско сарађивао са Иванком Трамп (док је још била Иванка!), на изградњи пословног центра Trump SoHo на Менхетну. Године 2007. био је осумњичен за берзанску проневеру, али то није сметало Доналду Трампу да Сатера именује за вишег саветника у компанији Trump Organization, и да му повери своју децу, Иванку и Доналда јуниора, да их одведе у Москву на туристичко путовање. Други пут, сада већ као госпођа Yael Kushner, Трампова ћерка боравила је у Русији на позив Дарије Жукове, супрруге Романа Абрамовича, руског богаташа јеврејског порекла. У фебруару 2014. године госпођа Yael Kushner је на својем инстаграм профилу објавила фотографију снимљену у неком елитном руском ресторану. На столу је флаша вина, а око стола седе Дарија Жукова, Yael Kushner и Венди Денг, жена Руперта Мардока. Испод фотографије Yael је написала: „Хвала ти – мислећи на Дарију – за незаборавна четири дана у Русији“.
Те исте, 2014. године, центар Хабадове јеврејске општине у Вашингтону, где спада и синагога Шул, прогласио је Сатера за „човека године“. Претходно, он је изабран за члана Хабадове управе у Вашингтону и у још неколико Хабадових центара у Америци и у иностранству[39]. Али све то му није донело славу, већ афера са прањем новца и препродајом станова у Trump SoHo центру, која је избила следеће, 2015. године. Истрага је утврдила да је Сатер помогао Виктору Харпунову из Казахстана, бившем градоначелнику Алма Ате, да у Америци опере 40.000.000$ прљавог новца, од којег 3.100.000$ у пројекту Trump SoHo. На суду Сатер је под заклетвом тврдио да је у блиским пословним односима са Доналдом Трампом, што је посведочио и један заштићени сведок. Он је изјавио да су Трамп и Сатер често виђани у ресторану Kiss&Fly на Менхетну, где су заједно ужинали. Доналд Трамп је, међутим, изјавио да не познаје Феликса Сатера![40]
Док се све ово дешавало, Џаред Кушнер је само три блока јужно седео у својем кабинету на Петој авенији, број 666, и кројио планове за предузеће које се бави прометом некретнина, Cushner Companies, на чијем челу се нашао изненада, мада не и неочекивано, након хапшења оца, власника тог предузећа, због утаје пореза. Џаред је рођен и одрастао је у Ливингстону у Њу Џерсију, заједно са две сестре и братом. Његови деда и баба преживели су холокауст и дошли су у САД 1949. године. Његов отац Чарлс се обогатио као трговац некретнинама у Њу Џерсију, што је младом Џареду отворило пут ка Харварду. Упркос лошим оценама успео је да се упише, након једне издашне очеве донације универзитету од 2.500.000$, како тврди Данијел Голден у књизи Цена пријема: Како владајућа класа Америке купује свој пут до елитних колеџа[41].
Данас је Џаред Кушнер успешан пословни човек. Млад, згодан, насмејан, у беспрекорно скројеном сивом оделу, показује фине манире у контакту са новинарима и плени симпатије публике, чему доприноси својим изгледом и елеганцијом и лепушкаста Трампова ћерка Yael Cushner[42]. У априлу 2008. она и њен брат Доналд јуниор за длаку су избегли хапшење. Није било сумње да су обманули купце када су тврдили да је у згради Trump SoHo на Менхетну купљено 31% станова. У јуну исте године Доналд јуниор и тада још увек Иванка, заједно са братом Ериком, на конференцији за штампу објавили су да је 60% станова већ продато. „Ми смо у веома срећној позицији – рекла је Иванка – имамо довољно продаје и сада стратешки циљамо одређене купце“.
Ништа од тога није било тачно! До марта 2010, скоро две године након поменуте конференције за штампу, према изјави коју је државном тужиоцу Њујорка под заклетвом дао један Трампов партнер, у поменутом тренутку било је продато само 15,8% стамбених јединица. Купци који су се осетили превареним, јер су лажним приказивањем чињеница били подстакнути да купе станове по цени већој од стварне вредности, поднели су грађанску тужбу Савезном суду у Њујорку. Након подношења ове тужбе и окружно тужилаштво Менхетна отворило је кривичну истрагу. Али, ствар се отегла уз много правничких обрта, смицалица и перипетија. Коначно, 3. августа 2012, државно тужилаштво града Њујорка обавестило је заступнике оштећених да одустаје од истраге.[43]
Однедавно Џаред Кушнер је власник лепог комада земље у Београду, на атрактивној локацији у улици Немањиној, са зградама бившег генералштаба Војске Југославије које су тешко оштећене у бомбардовању 1999. године. И све то огромно богатство добио је без икакве накнаде, од српских власти, одлуком коју је потписао министар саобраћаја и грађевинарства Горан Весић. Џаред намерава да доврши рушење оштећених зграда и на њиховом месту изгради два ружна хотела са мноштвом коцкарница – а где су коцкарнице, ту су и „анимир даме“! – без обзира што су ове зграде заштићено културно добро. За то се побринула влада Србије и служба државне безбедности. Влада је неовлашћено, кршећи закон, укинула одлуку Завода за заштиту споменика културе која се односи на поменуте објекте, а БИА је обавила службени разговор са особљем завода, након чега је директорка поднела неопозиву оставку.
***
Хабад је у Србији основан 2008. године од стране рабина Јехошуе Каминецки и Мири Каминецки. Седиште Хабада је у Београду, у улици Kneza Miloša 61. У јавности Хабад се рекламира преко сајта www.chabad.rs, где можете прочитати: „Код нас можете поручити кошер оброке. Са задовољством вас позивамо да нам се придружите да славимо јеврејске празнике на најлепши и најдостојанственији начин. Осим тога код нас можете пронаћи микве за жене, центар јеврејског образовања и образовни програм за децу“. Просечном српском читаоцу непознато је оно што хебрејска реч „миква“ означава. Опширно објашњење смисла речи „миква“ може се наћи у књизи Јудаизам Василија Розанова, руског писца јеврејског порекла из епохе тзв. „руског сребрног века“ (крај XIX и почетак XX века).[44]
Оснивачи Хабада у Србији дошли су из Израела, где су и рођени. За рабина Јехошуу наводи се да је завршио верску школу (jешива) Tomhei Tmimim у Израелу и Њујорку, те да је похађао и Високи институт за рабине у Форд Лаудердалу на Флориди. За рабина га је рукоположио секретар Хабадовог рабинског суда у Израелу Јицак Јехуда Јерославски, који је истовремено и рабин у месту Киријат Малахи у Израелу. За рабиницу Мири Каминецки каже се да је завршила колеџ Беит Ривка у Израелу и основне студије за специјално образовање и негу деце са посебним потребама.
О Менахему Мендел Шнеерсону пишу: „Овај рабин је описиван као најфеноменалнија личност нашег доба. За стотине и хиљаде његових следбеника и милионе поштовалаца и симпатизера на свету – он је ʼРабиʻ, најдоминантнија фигура у Јудаизму и несумњиво човек који је, више од било кога другог, заслужан за подизање свести и духовно буђење светског јудаизма.“[45] Под овим се, наравно, подразумева свест о потреби „оштрог смањења (српске и словенске) бројности“ пре свега, затим српске „националне свести и традиције“, и коначно „националне елите“ и „образовног нивоа“. Такође, подразумева се дословно прихватање сваког слова из књиге Танија, у којој је изложена доктрина Хабада која се темељи на премиси да су „сви нежидови („гоји“, прим. аут.) у целини сотонска бића (дакле и Срби, прим. аут.) ʼу којима нема апсолутно ничега доброгʻ.“[46]
[1] Исто.
[2]Варткез Арцруни: К истории Советско-Турецких отношений и дружбы большевиков с Ататюрком – www.noev-kovcheg.ru
[3] Елена Костандис: Кровь и память Понта – www.pravoslavie.ru
[4] Василий Ченкалидис: Понтийские греки в воспоминаниях первого советского посла в Турции – www. korny.today
[5] Геноцид армян – www.ru.wikipedia
[6] Геноцид понтийских греков – www.ru.wikipedia
[7] Сава Д. Ђурђевић: Мустафа Кемал Ататурк и Турци у српској јавности током тридесетих година двадесетог века – часопис БАШТИНА, Приштина-Лепосавић, св. 61, 2023, стр. 333-355. (У закључку Ђурђевић пише: „Београдска штампа кроз своје писање тридесетих година ствара известан култ Мустафе Кемала Ататурка у српској јавности, што је допринело његовој великој популарности у тадашњој Краљевини Југославији. Услед прављења тог култа, мењао се и наратив о њему у односу на период рата са Грчком, када је та иста штампа у њему увиђала новог турског и муслиманског освајача са Истока.“ – стр. 354).
[8] Чини се као да је сам Александар Карађорђевић наметнуо овакав дискурс о Ататурку. Он је, како пише Мештровић у својим Мемоарима, високо ценио Ататурка као „турског Петра Великог“ због чињенице да је Свету Софију претворио у музеј. Заправо, ради се о томе да су овај дискурс наметнули масони међу научницима и новинарима, а Александар и Ататурк, као масони, били су дужни да се придржавају овог наратива и да о себи и својим делима говоре само похвално.
[9] Сава Д. Ђурђевић: Мустафа Кемал Ататурк и Турци у српској јавности током тридесетих година двадесетог века – часопис БАШТИНА, Приштина-Лепосавић, св. 61, 2023, стр. 352.
[10] „По свему судећи, одгонетка је проста: бољшевици су били идиоти“.
[11] Евгений Политдруг: Ататюрк и большевики – www.sputnikpogrom.com
[13] Александар Дугин: Конспирологија – Логос, Београд, 2008, стр. 106-143.
[14] Лав Троцки: Из револуције (Сабрана дела) – „Отокар Кершовани“, Ријека, 1971, стр. 305, 348, 349.
[15] Слободан Јовановић: Политичке и правне расправе III – Геца Кон, Београд, 1933, стр. 417.
[16] Исто, стр. 425.
[17] www.arabnews.com: “It was Arthur James Balfourʼs hand that signet one of the most incendiary governement letters documented in global history.” – Who was Arthur James Balfour?
[18] Исто.
[19] То, заправо, и није била „декларација“ у пуном смислу, већ обично писмо упућено лорду Ротшилду које гласи: „Драги лорде Ротшилде. Имам част да вам у име Владе Његовог Величанства пренесем следећу декларацију, којом се изражавају симпатије према ционистичким тежњама Јевреја, поднету Кабинету министара и од њега одобрену: ʼВлада Његовог Величанства са одобравањем разматра питање успостављања у Палестини националног дома за јеврејски народ, и учиниће све напоре да унапреди постизање овог циља: изричито се подразумева да се неће предузети никакве радње које би могле да ометају грађанска и верска права постојећих нејеврејских заједница у Палестини или права и политички статус који Јевреји уживају у било којој другој земљи“. Био бих вам веома захвалан ако бисте скренули пажњу Ционистичкој федерацији на ову Декларацију. С поштовањем, Артур Џејмс Балфур. Форин офис, 2. новембар 1917ʻ“.
[20] www.balfourprojekt.org: Key players and events by Mary Grey
[21] www.en.wikipedia.org: Arthur Balfour
[22] Bernard Regan: The Balfour Declaration: Empire, the Mandate and Resistance in Palestine – Werso Books, London, 2017.
[23] www.arabnews.com: Who was Arthur James Balfour?
[24] Хаим Вајцман, први председник државе Израел након оснивања 1948. „Иако га већина сународника и других сматрају беспрекорном личношћу историје модерног јеврејства – пише др Владимир Димитријевић – има и другачијих ставова: рецимо, у књизи америчког рабина Шонфелда ʼЖртве Холокауста оптужују: Документи и сведочанства о јеврејским ратним злочинцимаʻ, објављеној у Њујорку 1977, о њему се пише као о немилосрдном типу човека, спремном да жртвује свој народ ради стварања државе Израел. Поједини јеврејски историчари тврде да богати амерички Јевреји и Вајцман нису желели (а наводно су могли) да из Источне Европе у Јужну Америку и другде бродовима пребаце своје сународнике, и тако им спасу живот од Хитлеровог ʼконачног решењаʻ. Чињеница је да је Вајцман 1937. отворено изјавио: ʼПитам се можете ли ви да преселите шест милиона Јевреја у Палестину? И одговарам – не. Из трагичне провалије ја хоћу да избавим два милиона младих… А стари нека ишчезну… Они су – прах, економска и духовна прашина у суровом свету… Само ће млада грана наставити животʻ.“ – www.pecat.co.rs: Владимир Димитријевић: Још једна тајна се открива.
[25] www.en.wikipedia.org: William Hechler
[26] Tom Segev: The sevent Milion: The Israelis and the Holocaust – Picador, London, 1995 (Књига углавном говори на који су начин Јевреји успели да на простору Палестине, за веома кратко време, преокрену бројчани однос становништва у своју корист. Посебно је провокативно што аутор разоткрива сарадњу циониста и нациста на пресељењу Јевреја из Немачке у Палестину.)
[27] www.arabnews.com: Who was Arthur James Balfour? (У том тренутку, тврди америчка историчарка Мери Греј, у Палестини је живело око 700.000 Арапа и Палестинаца. Број Јевреја био је мањи од 60.000, од чега је око 40.000 Јевреја могло да се окарактерише као аутохтоно становништво, са коренима на земљи који сежу најмање 2.000 година уназад, а преосталих око 12.000 били су ционистички досељеници који су живели у раштрканим, али добро заштићеним јеврејским насељима. – www.balfourprojekt.org: Key players and events by Mary Grey
[28] Max Weber: Protestanska etika i duh kapitalizma – „Veselin Masleša“ – „Svijetlost“: Sarajevo, 1989, str. 197-198.
[29] То смо управо и видели ономад, када је израелски министар одбране Бен Јашир назвао Палестинце „људске животиње“. У овој тачки амерички хришћански ционисти спајају се с јеврејским ултранационалистима, а овај кобни спој одређује тон америчкој политици на Блиском истоку.
[30] Хауард Зин: „Колумбови напади на Индијанце правдани су самим њиховим статусом полу-људи. Отимање Тексаса и великог дела Мексика од стране Сједињених Држава пред сам почетак грађанског рата, обављено је на основу истих расистичких принципа. Први гувернер Тексаса, Сем Хјустон, обзнанио је и ово: ’Англосаксонска раса мора да превлада у читавом јужном пограничном делу овог огромног континента. Мексиканци нису ништа бољи од Индијанаца и не видим ни један једини разлог што им не би узели земљу‘.“ (Историјски есеји о Америчкој демократији – Светови, Нови Сад, 2004, стр. 95.
[31] Последњих деценија отишло се и корак даље. Амерички хришћански ционисти данас пружају најтврђу потпору јеврејским фундаменталистима у захтеву да се изгради „Трећи храм“. Пензионисани амерички новинар Стенли Голфут основао је седамдесетих година прошлог века у Јерусалиму Фондацију за изградњу Трећег храма на Храмовној гори. За господина Голфута се тврди да је главни човек за везу између јеврејских фундаменталиста у Израелу и хришћанских циониста у Америци. Поред Голфута, помињу се још и Чак Смит и Пет Робертсон. Смит је финансирао археолошко испитивање локације на којој се налазио „Соломонов храм“, али је због протеста муслимана израелска полиција забранила даља истраживања, па је на крају прихваћен став израелских архитеката да се храм налазио између џамије Ал-Акса и „Златне куполе на стени“. Поред тога, хришћански ционисти су данас најактивнији трагачи за „Заветним ковчегом“ и најзаслужнији су за одгајање расе црвених крава од којих потиче црвено теле – без иједне беле длаке! – које треба да буде жртвовано кад „Трећи храм“ буде изграђен. Све у свему хришћански ционисти и јеврејски фундаменталисти се сасвим озбиљно односе према библијским пророчанствима и заједно раде на њиховом остварењу. Њихова парола гласи: Доста је било чекања! Треба убрзати долазак Месије!
[32] Што у дословном преводу на хебрејски значи „горска козица“. На српском би се ово име могло превести као „Лана“ или „Срна“.
[33] Што би могло да се протумачи као облик перфидне подвале, имајући у виду да се Шнерсон првенствено обраћао протестантским и јеврејским фундаменталистима.
[34] В.М. Єрчак: Слово и Дело Ивана Грозного – Москва, 2009, стр. 560-563 (превод мој).
[35] Детаљније у књизи: Раде Јанковић: Корак ка Антихристу – Духовни луг, Крагујевац, 2022.
[36] Детаљније о томе: Геополитика последњих времена, у књизи Доба раз-ума (ЦАРСА, Шабац, 2018).
[37] www.youtube.com: Рабин Даниел Булочник: 2800 гоев.
[38] www.zavtra.ru: Александр Никишин: Как Хабад управляет Россей.
[39] www.slava-rusi.com: Дональд Трамп, Хабад-Любович и олигархи: www.youtube.com: Dismantling Russian. Transnational Crime Organizations.
[40] www.OCCRP.org: Docuentary Explores Dodgy Financial Ties of Trump Associate.
[41] www.forbes.com: Exlusive Inteview: How Jared Kushner Won Trump The White Hous.
[42] www.propublica.org: Ivanka and Donald Trump Jr. Were Close to Being Charged With Felony Fraud.
[44] Препоручујем га због његовог поштеног, објективног и критичког приказа. Ево шта каже Розанов: „Такозвана миква је купељ. У квадратну јаму дужине и ширине од око 4-5 сежања, ископану дубоко у земљи, спуштен је на гвозденим ланцима дрвени сандук… чије је дно пробушено ради сакупљања подземне, бунарске воде… у просторији изнад ове купељи смештена је пећ… (из које се, прим. аут.) …по потреби, пушта врела, кипућа вода. Ка њој, самој купељи, води уско степениште од око 15-20 степеника…“ Розанов затим цитира извесног г-дина Литвина, православног руског етнолога. Ево шта он каже о микви: „Суштина ствари је у томе што се из ове купељи шири тако несносан смрад, да несвикли човек не само да не може да се у њој опере, већ не може ни да прође крај ње не запушивши нос.“ /…/ „без обзира на све ово, тј. на ужасан смрад, Јевреји се с особитим уживањем перу у овој микви, зарањајући по неколико пута главу у мрску влагу, изговарајући сваки пут с особитим осећањем и паузама – лековед шабес, тј. у част суботе.“ /…/ „Јеврејка – додаје Розанов – урањајући, мора обавезно да урони тако да јој се у води сакрије врх носа… овога ради она мора ниско да чучне и потпуно се отвори…“ – Василиј Розанов: Јудаизам – Логос, Београд, 2016, стр. 42, 43, 44.
[46] Israel Shahak: Židovska povijest, židovska religija, tri bremenita tisućljeća – Naklada Jesnski i Turk, Zagreb, 2006, str. 53.
