…Шабатаизам је истинска авангарда модерне епохе. Идеју несталности Шабатај Цви је окренуо против постојаности која је била у корену европске традиције. Рационализам Запада поражен је рационализмом доведеним до крајње консеквенце – апсурда. Размере тог пораза видеће се тек у XX веку. Данас, на почетку XXI века, апсурд се живи и мишљење више није у стању да понуди неки рационални излаз, осим моралног релативизма…
Земун
Свака прича о ционизму започиње са именом Теодора Херцла (1860-1904) и са Првим ционистичким конгресом у Базелу, који је одржан од 29. до 31. августа 1897. Херцл је тада већином гласова од укупно 200 делагата из 17 земаља света, изабран за првог председника Светске ционистичке организације. Месец дана касније, у септембру исте године, Херцл је у свој дневник записао: „У Баселу сам утемељио жидовску државу. Кад бих то данас рекао наглас сви би ми се смијали. За пет година можда, а за педесет сигурно, сви ће то увидјети.“[1]
Не може се рећи да је Херцл био видовњак. Штавише, он није био чак ни следбеник рабинског вероучења. У младости га је више привлачио Лутер него Мојсије[2], више поезија него религија. Од њега се могло очекивати да ће постати песник, новинар, драмски писац или књижевни критичар, али не и пророк. Па ипак, он је са невероватном прецизношћу предвидео да ће тачно 50 година након Првог ционистичког конгреса настати јеврејска држава. И заиста, тачно 50 година касније, 29. новембра 1947. године, Уједињене нације су донеле резолуцију бр. 181 којом се јеврејском народу признаје право на државу у Палестини. Тако се визија Теодора Херцла претворила у стварност.
Шта је онда био Теодор Херцл, ако није био видовњак? Одговор на ово питање захтева да почнемо од његовог порекла. Он потиче из породице сефардских Јевреја који су се у XVI веку, након прогона из Шпаније, доселили у Сарајево. Писаних података о томе нема, али се зна да се породица средином XVIII века преселила у Земун, где је његов прадеда са својим братом отворио скромну трговачку радњу, довољну тек толико да прехрани многобројну породицу. Од тог скромног почетног капитала, Теодоров деда Шимун Херцл, направиће озбиљно трговачко предузеће са разгранатом мрежом у Пешти и Бечу. Биографи бележе да је Шимун био уважени земунски трговац и побожан Јеврејин. О томе сведочи и раскошна надгробна плоча на земунском јеврејском гробљу.
Шимун је био повезан дугодишњим искреним пријатељством са рабином Јехудом бен Алкалајем (1798-1878), кога сматрају претечом ционистичког покрета. Поштовање према старом Алкалају Шимун је пренео и на сина Јакоба Херцла[3], који се након очеве смрти, 1860. године, са супругом Жанет Дијамант преселио у Пешту. Ту им се исте године родио син коме су наденули име Теодор.
За разлику од оца, Јакоб и његова жена били су атеисти. Такав је у својој младости био и Теодор. Волео је елеганцију, отменост и углађеност. Вежбао је мачевање и пуцање из пиштоља, што је у то време била разонода отмених кругова. Носио је тамна грађанска одела са свиленим прслуком, лептир машну и филцане шешире. На фотографијама из тог времена видимо типичног европског бонвивана који се више интересује за удобан живот него за „јеврејско питање“. Круг људи којима се окружио, адвокати, новинари, писци, били су слични њему. Ништа необично. То је сумрак викторијанског доба (belle epoque) и људи су, као у смирај дана, сматрали својом обавезом да ново јутро дочекају у добром расположењу.
У мају 1884. године, након што је докторирао на правном факултету и постао судски практикант у Бечу, Херцл је добио понуду од бечког дневног листа Prese да буде њихов дописник из Париза. Прихватио је без двоумљења. У Паризу се бавио позориштем, Саром Бернар и Ренановим предавањима о псалмима. О тзв. „јеврејском питању“ имао је више него чудне идеје. Маштао је о „светском миру“ и носио се мишљу да затражи аудијенцију код папе и предложи покрштавање свих Јевреја[4]. „Једно стадо – један пастир“, била је његова мисао чак и 1894. Te године, у приказу неке Димине књиге, Теодор Херцл је писао: „Јеврејима не може да помогне њихова домовина. Детињасто је истраживати географски положај те државе… Па и ако би се Јевреји ’вратили кући‘, сутрадан би открили да већ одавно не спадају један уз другог. Столећима су они пустили корење у својим новим домовинама, одродили се, постали различити, а њихове карактерне сличности формирао је само притисак који их свуда окружава…“[5]
С правом се може претпоставити да његов живот не би био занимљив, да је наставио да иде овим путем. Али десио се изненадни преокрет који ће од овог бонвивана заљубљеног у позориште и лепу књижевност, начинити легенду; преокрет који ће му донети углед „оца модерне државе Израел“, а његовом имену једну лепу улицу у Земуну.
Легенда каже да је Теодор Херцл своје „просветљење“ – мада би по мени исправније било рећи преумљење –доживео под утицајем тзв. „афере Драјфус“. 19. септембра 1894. године француски официр јеврејског порекла оптужен је за шпијунажу у корист Немачке. Војни суд још није ни почео да заседа, а сви су у Паризу тврдили да је Драјфус невин. Том вапају „за правдом“ придружио се и Теодор Херцл. По легенди њега је овај случај толико потресао да је одлучио да се затвори у своју собу, из које ће изаћи тек после две недеље са рукописом драме Нови гето у рукама. Али бечка позоришта нису била заинтересована. Он, међутим, не одустаје. Он, заправо, тек почиње. Тих дана у свој дневник записује: „Јеврејска држава је светска потреба. Дакле она мора настати… Мислим да је за мене престао живот и да почиње историја.“[6]
Ову легенду прихвата сва европска либерална интелигенција. Необично је да је прихвата и један тврди англофил, следбеник рационализма Џона Лока, господин Богдан Поповић. Он се иначе грозио сваког мистицизма и сваке митологизације, понајвише српске и православне, али кад пише омаж Теодору Херцлу то му уопште не смета. „Грозничаво, скоро несвесно почиње да излива белешке за ’Judenstaaf‘. Као код свих јудејских пророка мисија је дошла нагло, чудесно озаравајућим привиђењем и духовним надахнућем. Одсад из његове душе ни за тренутак се није уклонила тежина привиђења. Сад је једино извршење мисије имао пред очима. Како? Шта? Планови се ређају филмском брзином и он приступа њиховом остварењу. С колико успеха – то је сваки пут посебно питање. Свестан своје историјске мисије, Херцл сматра важним све што по вишој инспирацији пише или ради.“[7]
Ове егзалтације не објашњавају ништа, а ипак се често провлаче кроз наш „научни дискурс“, нарочито када се говори о темама које су из неког разлога табуизиране. А тзв. „јеврејско питање“ је већ читав један век табу. У таквом једном дискурсу не само да је допуштена кичерскасладуњавост, него су допуштене и чињенично непроверљиве тврдње. Тако, на пример, уважени професор Богдан Поповић пише: „Теодор је несумњиво од мајке наследио љубав, ону љубав пуну обожавања према родитељима“, „а од оца је морао наследити чврстину и издржљивост“. Његов деда је и у својој 88. години „с лакоћом о Новој години дувао у празнични шофар“, а Теодор „дете бујне фантазије мора да је жудно слушао сваку дедину реч“. Он сам „био је онај изузетак кога су другови не само трпели већ можда и волели“ итд, итд…
Али стварност је ипак мало више профана него што би то хтели хагиографи. Качити Теодору Херцлу некакве пророчке визије о враћању Јевреја у Палестину и обнови Erec Jizraela, у ситуацији када се зна да су такви планови постојали читав један век пре њега, не само да је нетачно, него је и непоштено. Сам израз ционизам, на пример, није измислио Херцл него Натан Бирнбаум (1864-1937), и то читавих 5 година пре првог конгреса у Базелу. Натан је био учесник овог конгреса и један од чланова руководећег тела ционистичког покрета, изабран на том конгресу. Али о њему ционистичка историографија углавном ћути. Можда зато што се убрзо након конгреса у Базелу разишао са политиком коју је заступао Теодор Херцл, након чега је прешао у православље и постао – „православни ционист“.[8]
Али ни он није родоначелник ове идеје. Пре Херцла и Натана идеју о враћању Јевреја у „обећану земљу“ проповедао је већ поменути земунски рабин Алкалај, пуним именом и презименом – Јехуда Бен Шломо Хај Алкалај. Он не само да је заступао ову идеју већ је и активно радио на њеној реализацији. Срж његове идеје била је поновна колонизација Палестине. Али како? На територији тзв. Erec Jizraela већ 2.000 година живе Палестинци, Арапи, Бедуини, европски хришћани и други народи, у натпросечно високом уделу од преко 95%.[9] Како колонизовати земљу коју њихови власници не желе да отуђе?…
Јевреји су у својем дугом историјском памћењу имали већ готов образац колонизације, образац који су им завештали њихови преци. Он је детаљно описан у Старом завету (Књига Исуса Навина). У грубим цртама тај план изледа овако: „А Господ рече Исусу: ево дајем ти у руке Јерихон и цара његова и јунаке његове. /…/ А град да буде проклет Господу и што је год у њему; само Рава курва нек остане у животу и сви који буду код ње у кући, јер сакри посланике које бијасмо послали.“[10] /…/ И кад седми пут обиђоше око градских зидина, затрубише свештеници у трубе. Тако паде Јерихон. А „изабрани народ“ Божји упаде у град. „И побише као проклето оштријем мачем све што бјеше у граду, и жене и људе, и дјецу и старце, и волове и овце и магарце.“[11] /…/ „А град спалише огњем и што бјеше у њему; само сребро и злато и посуђе од мједи и од гвожђа метнуше у ризницу дома Господњег.“[12] /…/ Потом се опет јави Господ и рече Исусу: „устани и иди на Гај; ево предадох ти у руке цара Гајскога и народ његов и град његов и земљу његову.“[13] /…/ „И уста Исус и сав народ што бјеше за бој, да иду на Гај…“[14] „А они из града изидоше пред њих, те бијаху међу Израиљцима одовуд и одонуд, и побише их тако да ниједан не оста жив нити утече.“[15] /…/ „онда се вратише сви Израиљци у Гај, и исјекоше све што још бјеше у њему оштријем мачем.“[16] /..,/ „И Исус спали град… А цара гајског објеси на дрво и остави до вечера…“[17]
Али то је превише окрутно за ухо Европљанина који се управо спрема да ускочи у XX век! У основи то је један геноцидан план, дакле, неопходно је ретуширати га да би се прилагодио захтевима Новог Доба. Тог посла прихватио се Теодор Херцл. Пре свега он је исправно уочио да се Европа не саблажњава злочинима, пороцима и разавратом који се чине, већ изразима којима се они дочаравају; она воли да се у њеном присуству говори езоповски, у манирима суптилне софистике, а не грубим пророчким језиком. Управо то је Херцл понудио европској интелектуалној елити, када је 14. фебруара 1896. године из штампе излашла његова брошура (пре бих рекао памфлет!) под насловом Der Judenstaaf (Јеврејска држава). Циљ је био: убедити Европу да је Палестина пуста земља која жуди за Јеврејима. Тако је настала парола: „Дајте земљу без народа, народу без земље!“
То је, наравно, била лаж. Тзв. „обећана земља“ није била „земља без народа“. Чак ни пола века касније, то није била ненасељена земља! Према званичним подацима Уједињених нација, у време доношења резолуције о проглашењу државе Израел(1947), на територији Палестине, која је додељена Јеврејима, живело је 498.000 Јевреја и 497.000 Арапа и Палестинаца. (Према незваничним подацима Арапи, Палестинци и други народи чинили су више од 51% становништва.) Па ипак, Уједињене нације су одлучиле да 55% земље у Палестини доделе Јеврејима, упркос чињеници да је на престалих 45% Палестине живело 807.000 Палестинаца и Арапа и свега око 10.000 Јевреја.[18] Са становишта Палестинаца и Арапа, била је ово неправедна подела. Са становишта Јевреја бројчани однос становништва био је неповољан за Јевреје и требало га је изменити.
Обе стране биле су дакле незадовољне, и рат је био неизбежан. Само месец дана након проглашења Израела, то се и догодило. У мају 1948. избио је први арапско-израелски рат. Јевреји су овај рат дочекали као прилику да промене демографску слику у своју корист. Добро наоружани и организовани у одредима Иргуна (оружана формација јеврејских досељеника) Јевреји ће у наредним месецима протерати са својих огњишта око 800.000 палестинских и арапских староседелаца. У сећању Палестинаца овај догађај се памти као Накба (Катастрофа). Све јавне зграде, џамије и приватне куће на територији са које је становнштво протерано, порушене су, темељи ископани, а земљиште поравнато. На тако поравнатом земљишту избрисан је сваки траг претходног постојања и изграђена су нова насеља за ционистичке досељенике. Палестинцима су остављене само очи за плакање и тужне успомене – кључеви од њихових порушених кућа.
Данас су ти кључеви једина реликвија за око 3.000.000 Палестинаца који још живе у избеглиштву. Они који су се опирали протеривању масовно су убијани, као у Тантури и Деир Јасину[19]. Преостали Палестинци способни да носе оружје, сврстани су по веома слободним проценама ционистичких служби у категорију „сумњиви“, и затворени у концентрационе и радне логоре у којима су Британци за време рата држали немачке заробљенике.[20]
Како је старозаветна прича Исуса Навина готово до детаља истоветна са оним што се тренутно дешава, не могу а да се не запитам: ако очигледности побијају наше укорењене представе о „праведном решењу јеврејског питања“, смемо ли и даље да се држимо јавног наратива и научног дискурса који нас одржава у заблуди? Ако би се испоставило да је ционистички план о „мирном враћању Јевреја у обећану земљу“, ма колико био дотеран и „политички коректан“, у себи, као нешто што се подразумева, садржавао и протеривање Палестинаца и Арапа са њихове земље; ако би се једном показало да је то тачно, да је матрица догађаја који се тренутно дешавају на Блиском истоку скројена пре више од 2500 година – да ли је и тада допуштено да се истина жртвује божанству названом „Изабрани народ“?
Улцињ
Шабатај Цви је рођен у јеврејској породици из Смирне (данашњи Измир у Турској), 1626. године. Рано је напустио породични дом и лутао по свету у потрази за учитељем који би га посветио у тајне Кабале. Кажу да је био надарен („необично музикалан“), те да је, како тврди највећи познавалац јеврејског мистицизма, Гершом Шолем, волео да пева „и да слуша песму, а певање Псалама било му је посебно прирасло за срце”.[21] Али тренуци радости, испуњени музиком, весељем и певањем Псалама, код њега су се још од ране младости, додаје Шолем, смењивали тренуцима пропадања у дубоку депресију, испуњени мистичним визијама анђела и блиског присуства Бога.
У писму које је очигледно упућено неком симпатизеру Шабатаја Цвија у Курдистану, његов пријатељ и следбеник Шломо бен Абрахам Ланијадо из Алепа, пише: „Од године 1648. обузимали су га свети дух и велико ’просветљење‘; имао је обичај да изговара Божје Име слово по слово и да чини разна необична дела, јер му се чинило да је то из много разлога исправно и да доприноси делу тикуна које је наумио да оствари. Али, људи око њега нису се разумели у те ствари и сматрали су га лудаком.“[22] Такав је, на пример, био и Гершом Шолем, који пише: „Конституција му је била манично-депресивна, што значи да је припадао типу чији се мањак менталне уравнотежености испољава кроз наизменичне нападе најдубље учености и необуздане живости и претеране радости.“[23]
Шолем се притом позива на сведочанство Шемуела Гандора, још једног следбеника Шабатаја Цвија. „Прича се – писао је Гандор – да је Шабатаја Цвија петнаест година притискала оваква мука: прогони га осећање потиштености које му не даје ни тренутка спокоја, од којег не може ни да чита, а да сâм није у стању рећи каква га је то туга опхрвала. Тако он чека да потиштеност нестане и онда се с великом радошћу враћа учењу. Већ годинама пати од те болести и ни један му доктор није нашао лека, но тако је то с патњама које Небо шаље.“[24]
Али за младог, преданог занесењака и кабалисту Натана из Газе (1644-1680), Шабатај Цви није био болесник. До своје двадесете године Натан је проучавао Тору и, како је сам говорио, достигао је велики тикун „који Јицхак Лурија прописује свакоме ко за собом има велике грешке.“[25] Од своје двадесете године почео је да проучава кабалистичку библију Зохар и књиге Јицака Лурије. У лето 1665. године, у седмици после Пурима, након јутарње молитве коју је залио сузама, затворен у своју собу Натан из Газе је имао пророчко виђење. Окупан светлошћу чуо је глас који му се обратио речима: „Тако говори Господ!“ И тада га је, вели, походио дух; коса му се накострешила а колена заклецала – „и видех меркаву, и читав дан и читаву ноћ имах визије Бога“.[26] У том просветљењу Натан је видео лик Месије и чуо реч Божју, да је Месија дошао и да ће се ускоро појавити. О томе није говорио никоме док се није појавио Шабатај Цви.
У то време Цви је живео у Каиру. Чуо је за просветљеног кабалисту Натана из Газе и одлучио да га посети – али „не као месија или према неком тајном споразуму, већ ’како би својој души пронашао мир‘.“[27] Чим је ушао у собу и стао пред Натана, овај је одмах у њему препознао лик Месије из својег пророчког виђења. Није му требало много да убеди Цвија да је управо он најављени Месија којег Јевреји чекају већ 1600 година.[28] Цви је, без сумње, ово доживео не само као откривење него и као олакшање. Његовим мукама сада је дошао крај. Имао је поуздано сведочанство о својим натриродним моћима, али и објашњење да напади који су га годинама мучили нису болест, већ дар Божји.
Вест да је Шабатај Цви дуго и жељно ишчекивани Месија проширила се брзином ветра на све четири стране света, у сва села и све градове у којима су живели Јевреји. Настали су безгранична радост и одушевљење међу побожним Јеврејима „јер се чинило да су се најзад појавили опипљиви докази да оних 1600 година патње није било узалуд.“[29] Са свих страна света огромне масе Јевреја похитале су да поздраве Месију. Тако је настао јеврејски месијански покрет познат под називом шабатајство.
Од својег почетка шабатајство садржи у себи један проблем – антиномичност. Као што смо видели, Шабатај Цви је поцепана, двострука личност, што га доводи у позицију да истовремено поштује закон и да га повремено крши под притиском своје месијанске природе. Ово би га дисквалификовало у очима верника, да Натан из Газе није развио једно сложено објашњење засновано на Кабали. „Недефинисано стање полета и еуфорије, испољено кроз апсурдне, бизарне и богохулне поступке, он уздиже у ранг ’светог чина‘ којим се манифестује узвишена стварност: стање новог ’света тикуна‘.“[30] Захваљујући оваквом тумачењу Натана из Газе, Шабатај Цви је постао архетип „светог грешника“: светац који своју светост остварује повредом светог закона. Овакво тумачење омогућава гипкост у вери, што практично значи да антиномичност више није била препрека, него мост преко којег се лако прелазило са једне на другу страну.
Међу истраживачима шабатајског покрета нема неслагања: тумачење Натана из Газе утемељено је на кабалистичким основама. Али, мени се чини, да претерано инсистирање само на Кабали замагљује један други, не мање важан утицај – кетманство. За израз кетман (ketmān), као и за читаву филозофију која се под тим подразумева, Европа је први пут сазнала 1876. године, када је француски писац и дипломат Жозеф Артур де Гобино (1816-1882), објавио обимно дело у два тома под насловом Nouveles asiatiques (Азијатске новеле).[31] Гобино је био расист те је у XX веку, после свега што се десило у Европи током Другог светског рата, био готово заборављен, док га пољски нобеловац литванског порекла, Чеслав Милош, није поново актуализовао педесетих година прошлог века, у књизи Заробљени ум.
Наводећи речи Гобиноа, Чеслав Милош пише: „По мишљењу људи на муслиманском Истоку, ʼонај ко поседује истину, не треба да излаже себе, своју имовину и своје поштовање заслепљености, лудости и пакости оних које је Бог радије увео у заблуду и држао их у заблудиʽ. Треба, дакле, ћутати о својим правим уверењима ако је то могуће. ʼПа ипак, вели Гобино, има случајева кад ћутање није довољно, кад оно може да пролази као признавање. Тада се не треба колебати.”[32] Шабатај Цви је један од оних који се нису колебали!
Врхунац своје славе Цви је доживео знамените 1666. године. Идући за гласом који се ширио о њему дошао је у Цариград, где је већ имао огроман број својих следбеника. Турске власти, међутим, имајући у виду армагедонско значење (666) које су Јевреји и хришћани придавали 1666. години, нису желеле да ризикују фанатичне гомиле на улицама престонице, те је Цви, уместо свечаног дочека, био одмах ухапшен и утамничен. У тамници се према њему поступало коректно и са извесним поштовањем. Могао је да се слободно креће, да наручује храну коју жели и да излази кад год пожели. О томе је европске читаоце известио дописник амстердамског листа Courante uyt Italilen en Duytsland, из Измира 28. августа 1666. године. „Месија је – вели – уједињен са Јеврејима, још увек у Дарданелима, где се Турци достојанствено понашају према њему… Он ужива велики углед. Излази кад год пожели, а прате га 12 јањичара, који му у свечаним униформама праве друштво.“[33]
За то време на султановом дивану озбиљно се размишљало: шта да се ради са овим јеврејским занесењаком? У коначници, превладао је типично оријенталистички образац. Цви је изведен пред султана Мехмеда IV и стављен пред избор: или ће прихватити ислам, или ће му глава бити одрубљена. Он се ни једног тренутка није колебао. У положају у којем се нашао, доктрина кетманства му је налагала: „Не само што се тада треба јавно одрећи својих погледа него се препоручује и коришћење свих лукавстава, само да се противник завара. Тада ће се исповедати сва признања вере која му се могу допасти, вршиће се сви обреди који се сматрају најглупљима, кривотвориће се сопствене књиге, искористиће се сва средства навођења у заблудуʽ.“[34]
Цви је пао на колена, изјавио да се одриче јудаизма и прихватио ислам.[35] Добио је ново име (Мехмед Ефендија), титулу капиџи-баша (чувар дворске капије), место диздара (управника градске куле) у Улцињу и плату од 150 пијастера дневно. Овде, на трећем спрату у „Кули Балшића“, Шабатај Цви је проживео своје последње године, у миру, изучавању Кабале и медитацији. Повремено се дописивао са Натаном из Газе, а дружио се није ни са ким. Са куле је силазио само до оближње џамије, па и ово ретко, будући да је клањао у својој соби. На зиду окренутом према истоку још и данас се, поред полумесеца, налази уклесана у камену и „Давидова звезда“. Нема ту ничег чудног, рекао би неки модерни неоплатоничар. Сенке на зиду, ето шта је наш свет и живот у њему.
Али за дописника хајделбершких новина Wochentliche Ordinari Postzeitung, био је то скандал. „Из Измира је преко Ливорна стигла вест – објављено је у овом листу 16. септембра 1666. године – да се вајни јеврејски Месија због султанових претњи одрекао јеврејске вере да би спасио сопствени живот. На тај начин он је за вечна времена натоварио немилост и срамоту на свој народ.“[36] Али било је то време када се и на Западу још увек више ценила постојаност карактера од сналажљивости. Један век касније, међутим, Запад је дошао до „лукавости разума“, а са њим и до сазнања да је предаја најподмуклије оружје Истока, како се једном приликом изразио Артур Шопенхауер.
Тим оружјем Исток је поразио Европу. Из ове перспективе посматран, шабатаизам је истинска авангарда модерне епохе. Идеју несталности Шабатај Цви је окренуо против постојаности која је била у корену европске традиције. Рационализам Запада поражен је рационализмом доведеним до крајње консеквенце – апсурда. Размере тог пораза видеће се тек у XX веку. Данас, на почетку XXI века, апсурд се живи и мишљење више није у стању да понуди неки рационални излаз, осим моралног релативизма.
Овај правац следиле су наука и философија. Најдаље у тој декаденцији разума отишли су „најразумнији“, прагматисти и утилитаристи, изникли из протестантског, лутеранског и калвинистичког семена. Али како је протестанстки дух срастао са учењима која су отпала од рабинског јудаизма – то захтева посебно објашњење. Кантов „чисти ум“ нашао је данас своје уточиште у јудео-хришћанској есхатологији, а Хајзенбергов „квантни ум“ у потрази је за химером – „божјом честицом“.Ова декаденција европског ума од Паскаловог хришћанског рационализма до савременог хришћанског ционизма, има своју рефлексију у „практичном уму“, утолико што „морални закон у нама“ више не утиче на формирање ни појединачне ни колективне свести савременог човека.
Солун
Шабатај Цви је умро 1676. године у Улцињу. То је све што се поуздано зна о његовој кончини. Остало је мистерија и место где је и сахрањен. Верује се да је турбе, које се налази на земљишту у поседу једне муслиманске породице у Улцињу, његово. Породица, међутим, пориче да је то гроб Шабатаја Цвија, мада гомиле Јевреја из целог света долазе сваке године да се поклоне на овом гробу. Мештани ово турбе називају „Турбе Мурата Дедаја“, мада нико живи у Улцињу не зна ко је био тај Мурат Дедај.[37]
Цви, који је читавог живота скривао свој прави лик, уместо својих земних остатака, како доликује правом кетману – оставио је својем потомству само загонетку. Тиме као да је свима поручио: „Никада ме нисте упознали! Онај кога сте познавали, нисам био ја. Не трудите се зато да сазнате, ко сам у ствари био“. Ово дубље, метафизичко разумевање кетманства, нису нам дали ни Чеслав Милош ни Гобино. Они су се задовољили да нам дају само детаљан опис спољашњих манифестација кетманства, а ради се о томе да кетманство није само пуко прерушавање и прикривање – кетманство је дубока чежња за немогућим: за потпуним нестанком, дематеријализацијом, губитком вечног трајања, исчезавањем…
Натан из Газе, који је за себе тврдио да је васкрсли Илија, те да отуда има право да најави Месију, што је и учинио, није за собом оставио чак ни загонетку. Натан је за собом оставио ништа. Пошто је протеран из Сирије и Турске, лутао је по Балкану између 1668. и 1680. године. 1668. боравио је у Дубровнику, где је постојала једна мала заједница присталаца Шабатаја Цвија. 1680. борави у Софији, а исте године сели се у Скопље где ће се упокојити. Био је петак, али Натан је умро пре почетка Шабата, пошто је претходно наредио да му се ископа гроб, тако да су све погребне формалности обављене пре Шабата. За време Другог светског рата, да ли од Бугара или Немаца, Бог зна, ископан је његов гроб, а земља поравната. Тако Натан из Газе нема чак ни скривено почивалиште.
Могло би се рећи да је то врхунац кетманства: ишчезавање, не само из бивства него и из самог Бића! У сваком случају, декадентни европски дух који је већ кренуо путем распадања, учитао је у реформизму (renovatio), од ренесансе до високог барока, управо ту идеју о вечној несталности, и преко модерне уметности пренео је у културу Новог Доба. Нихилизам који разједа Европу у последњих два века, а сада, на почетку трећег миленијума доживљава своју метастазу као нихилизам разарања, дошао је у Европу са Оријента, преко Шпаније и Турске, у облику гностичког тумачења Старог завета (Торе) о једном окрутном Богу, рушитељу, осветнику, уништитељу; с тим у вези и једним учењем о узалудности саваког појединчног напора да се очува променљива структура света и наше стварности у њему.[38] У шабатајству једина трајност је променљивост, и зато кажем да је покрет Шабатаја Цвија био истинска авангарда модернизма. Јер, када се каже „модерно“, мисли се пре свега на несталност, на одсуство сваке трајности.
Као организовани друштени покрет, дакле не само као религиозни, шабатаизам ће своје најтврђе упориште наћи у Солуну. Солун је град у којем је Шабатај Цви започео своје проповедање, не случајно, јер је Солун, узме ли се у обзир да је у то време јеврејска заједница у овом граду, са више од 22.000 душа и 30 синагога, била највећа на Леванту па и шире, на читавом Средоземљу. У почетку Цви није инсистирао на својем месијанству. Трудио се да упозна што већи број рабина и виђенијих Јевреја, и да се представи као учен човек и добар познавалац Талмуда и јеврејске традиције.[39] Једнога дана, ипак, дошао је тренутак да објави своје учење. Учинио је то на некој прослави. Позван да одржи проповед, он је свој наступ започео извођењем мистичне церемоније венчања са Тором, што је на језику Кабале значило да себе види као сина божјег, Месију, који је дошао да се венча са Тором.
Овим је Цви разоткрио себе као претендента на статус Месије, што је разљутило рабине и правоверне Јевреје. Био је изопштен из заједнице и прогнан из Солуна. Тако се Цви, после дужег пребивања у јеврејским заједницама на Криту и у Јерусалиму, 1666. године коначно обрео у Цариграду. Када је исте године објављено да је „лажни јеврејски Месија“ прешао у ислам, за њим су следили и чланови 250 највећих и најугледнијих јеврејских породица, пре свега из Солуна и Истанбула. Међу њима били су Илија, брат Шабатаја Цвија, и Јаковеда, жена Шабатаја Цвија, по преласку у ислам названа Ајша. Од овог, релативно малог братства преобраћеника, временом ће настати покрет под именом Денме (Dӧnmek), што у преводу са турског језика значи отпадник.
Поменута Јаковеда, пре но што ће постати Ајша, била је супруга Јозефа Философа, са којим је имала сина Јакова. Тај Јаков је 1687. године прихватиo ислам и добио ново име Јакуб Челебија. До тада, шабатајски покрет је читаву једну деценију био без правог религиозног и идеолошког вође, јер се веровало да је „Месија“ само привремено одсутан и да ће се ускоро поново појавити. Можда би се све завршило на том ишчекивању да Јаков, сада већ као Јакуб Челебија, није био реалистичнији: одлучио је да не губи време чекајући! Прогласио је себе за реинкарнацију Шабатаја Цвија и тако преузео вођство покрета. Следбеници Шабатаја Цвија су га прихватили и његовом имену додали суфикс „Вољени“.
Управо он је заслужан што је шабатајски покрет добио своје догматско утемељење. Јакуб је сакупио темељна начела веровања које је утемељио Шабатај Цви и објавио их под именом Осамнаест заповести, којих се и данас придржавају сви припадници Денме. Прва и основна заповест гласи: сваки припадник покрета дужан је да чува веровање у месијанство Шабатаја Цвија. Следећа по рангу била је заповест: сваки припадник покрета дужан је да уредно извршава све верске обавезе које прописује Кур’ан: да клања у џамији, да чита суре, да даје милостињу сиромашнима, да плаћа порез држави, да се одазива на позив у џихад, да пости рамазански пост… Углавном, то су биле заповести које су се тицале тзв. „званичнае објаве“.
Али осим ове, постојала је и друга – тајна објава. Сваки следбеник Шабатаја Цвија био је дужан да рамазански пост свакога дана оконча 10 минута пре званичне објаве мујезина! У ових 10 минута сажета је сва доктрина шабатајства. У тих 10 минута следбеник Шабатаја Цвија имао је обавезу да се сети своје старе јудаистичке вере и да изговори молитву „Шема Израел“(Чуј Израеле), која гласи: „Шема Израел, адонаи елохеин, адонај ехад“.[40] Ову молитву дужан је да упражњава сваки припадник Денме. По сведочењу Итмар Бен-Авиа[41] ову молитву упражњавао је и Мустафа Кемал Ататурк (1881-1938).
Истанбул
Статус највећег јеврејског града у Европи, Солун је задржао све до почетка XX века. Самим тим и заједница Денме била је најбројнија у Солуну. Британски амбасадор у Турској, сер Џерард Лаутер, даје нам прецизне податке о томе. Он 29. маја 1910. године извештава своју владу из Истанбула, да: „Становништво Солуна чини приближно 140.000 људи, од којих су 80.000 Јевреји и 20.000 из секте Шабатаја Цвија, или криптојевреји који привидно исповедају ислам.“[42] Зато је Солун у то време, у европској штампи, добио епитет „Балкански Јерусалим“.
Следбеници Шабатаја Цвија из заједнице Денме бавили су се најуноснијим пословима, трговином и банкарством, што ће им омогућити да постану једна од најбогатијих заједница у Турској царевини. Ревносно су извршавали све исламске верске обреде и живели као прави муслимани. Нису се споља разликовали од осталих муслимана, осим једног детаља који им је заветовао њихов „Месија“: не ступати у брак са другим муслиманима! Осим тога, још једна особеност издвајала их је од других заједница: припадници Денме били су склони учењу, за разлику од Турака рецимо, посебно учењу страних језика. То им је омогућило школовање на престижним европским универзитетима. Нагомилано богатсво и образовање прокрчиће им пут ка највишим државним функцијама у култури, војсци, државној управи, високом школству и влади.
Припадници заједнице Денме имали су своју општину, своју самоуправу, своје гробље и своју џамију, једно пространо и раскошно украшено здање изграђено 1902. године, у којем се данас налази солунски археолошки музеј. Солунска општина Денме била је од састављена од три кварта: Јакубилар (Yakubilar), Каракаслер (Karakasler) и Капанчилер (Kapanciler). Сваки од њих имао је своју школу: Јакубилар (Fruz-I-Ati), Каракаслер (Feizie), Капанчилер (Jadigari Teraki). Мустафа Кемал Ататурк похађао је школу Феизије. Учитељ и руководилац ове школе био је Шемси Ефенди, за кога се поуздано зна да је био припадник Денме. То је навело многе истраживаче да посумњају, додуше без чврстих доказа, да је Ататурк – „отац модерне турске државе“ – био криптојеврејин из заједнице Денме.[43]
Тридесетих година прошлог века, када је Бен-Ави објавио поменуту аутобиографију, постало је сасвим јасно да су ове сумње биле оправдане. Он описује свој сусрет са Ататурком у једном ресторану у Јерусалиму 1911. године. Бен-Ави је био новинар у то време, а Ататурк турски официр који је дошао у Јерусалим с намером да се бори у рату који је управо избио између Турске и Италије. Ресторан је био препун свакаквог света, авантуриста, пробисвета, шпијуна и пословних људи жељних брзе и лаке зараде; бучан на типичан оријентални начин, загушљив од дима цигарета и наргила, испуњен звуцима лаких музичких комада који су се једва чули и дискретним мирисима источњачких зачина који су голицали ноздрве.
У једном сепареу седели су Бен-Ави и Ататурк. Прошла је поноћ, каже Бен-Ави, Ататурк је био већ сасвим добро загрејан, у опуштеном расположењу, окренуо се изненада ка Бен-Авију, и без неког видљивог повода рекао: да кући још има један веома стари примерак књиге Танах[44], штампан у Венецији у XVII веку. Кад је имао десет година, наставио је, отац га је послао учитељу који га је научио да чита и тумачи ову књигу… Овде је застао, мангупски намигнуо и додао: „неколико речи још је остало у сећању“. Затим је заколутао очима по ваздуху као неко ко се присећа, и изговорио: „Шема Израел, адонаи елохеин, адонаи ехад.“[45] Господине капетане, рекао је Бен-Ави, то је наша величанствена молитва. „Такође и моја тајна молитва, драги господине“ – рекао је Ататурк, и налио чаше обојици.[46]
Предност у богатству и образовању чланова заједнице Денме долази до изражаја тек са тзв. „младотурском револуцијом“. Након 1908. учешће криптојевреја из групе Денме у јавном животу Турске постаје упадљиво. Закључак који је 1973. године у књизи The Secret Jews (Криптојевреји), извео један правоверни Јевреј, рабин Јоахим Принц, не може се побити ни једним аргументом. „Исувише се много младотурака у новом револуционарном Кабинету молило Алаху – каже Принц – али њихов истински пророк био је Шабатај Цви, Месија из Смирне. /…/ Међу вођама револуције који су у Турску увели савремену владавину, били су Џавид-бег и Мустафа Кемал. Обојица су били убеђени денмеци.[47]
Осим њих припадници Денме били су: Талат-паша, министар унутрашњих послова који је осмислио и извео геноцид над Јерменима 1915; Рефик-бег, уредник листа Младотурци и Револуционарна штампа, и публицист Емануел Квасоу, главни пропагандист Младотурака. Џавид-бег је први министар финансија у новој младотурској влади, кроз чије руке су прошле све Ротшилдове паре намењене финансирању младотурске револуције, а Мустафа Кемал је први председник скупштине и владе коју је изабрала Велика народна скупштина 23. априла 1920. године, у којој су Џавид-бег и Рефик-бег били министри.
Каријера трупног официра Мустафе Кемала текла би готово рутински – средња војна школа у Битољу (тадашњи Монастир), војна академија у Истанбулу, генералштабна школа у Истанбулу, служба у Дамаску, Солуну и Алепу – да се 1909. године није прикључио Покрету за уједињење и прогрес. Суморну војничку рутину Ататурк је прекраћивао картањем, пићем и дружењем са женама сумњивог морала, што ће му на крају доћи главе. Од претеране употребе алкохола добио је цирозу јетре, а од неке заражене проститутке сифилис.
Као способан официр истакао се у Првом светском рату успешном одбраном Галипоља и Дарданела од британских трупа. Пошто је спречио покушај њихове флоте да се пробије кроз Босфор, Британци су били принуђени да се искрцају и прихвате борбу на копну. У низу битака у Галипољу (1915-1917), Ататурк је са својом XIX дивизијом однео низ победа. Тада се прославио наредбом: „Не наређујем вам да нападате, већ да умрете!“ Резултат: 253.000 мртвих турских војника и официра.
Две године касније, међутим, британске трупе су ипак ушле у Истанбул, и то без борбе, будући да је Турска, као савезник Немачке, била принуђена да капитулира. Огромна турска империја буквално се распадала те 1919. године. Војска и државни апарат били су у расулу. Почело је черупање територије… Грци су се искрцали у Анадолију и заузели Измир (Смирну), родно место Шабатаја Цвија. Националисти схватају да једино човек јаке воље и безобзиран, са диктаторским овлашћењима, може спасити Турску од потпуне пропасти. Таквог човека Велика народна скупштина пронашла је у лику Мустафе Кемала.
Изабран на место председника владе и председника скупштине, он најпре премешта престоницу из Истанбула у Анкару, затим окупља расуте и обезглављене јединице турске војске и добровољачке одреде, и успоставља чврсту војничку структуру и дисциплину. Са овим снагама отпочиње рат против Грчке, за ослобођење и уједињење (1920-1923). Овај рат, међутим, Турци ће, предвођени Мустафом Кемалом, искористити да доврше геноцид над Јерменима и Грцима, који су започели 1914. и 1915. године.
Под командом Нусредин-паше, који је био потчињен Мустафи Кемалу, турска војска је 9. септембра 1922. године ушла у Смирну. Исте вечери почели су да пљачкају, убијају и силују хришћанске жене. Сутрадан ујутру ухапсили су митрополита Крисостомоса, и пре но што ће га јавно погубити, одсекли су му нос, уши и руке, а очи ископали ножем. Ујутру, 13. септембра, бензином су полили рубове јерменског кварта и запалили га. То исто урадили су и са грчким квартом. Да се крици људских буктиња не би чули, наређено је да војне музике свих пукова непрекидно свирају свечане војничке маршеве.[48]
За Ататурка ово није био геноцид, већ „борба за национално ослобођење“. „Пред нама је знак – рекао је тим поводом – да се Турска очистила од издајника и странаца. Од сада ће Турска припадати Турцима.“[49] Коментар Винстона Черчила на дешавања у Смирни, био је више налик на опис него на осуду: „Кемал је отпразновао свој тријумф претварањем Смирне у пепео и истребљењем целокупног тамошњег хришћанског становништва.“[50]
Када се тридесетих година прошлог века поставило питање одговорности Нусредин-паше, Ататурк је једноставно забранио било какву расправу о томе. И више нико никада није поменуо суђење Нусредин-паши.
[1] www.povijest.hr – Završio prvi svetski cionistiki kongres u Baselu (1897.)
[2] Што је исказао у поеми од 26. јануара 1875. У једном стиху ове поеме пише: „из дуге ноћи/ Кроз Лутерове огромне моћи/ Пробудио се немачки дух/ и златно сунце слободе/ осветљава ликове пробуђених“. – Богдан Поповић: О Теодору Херцлу – стр. 3 (PDF).
[3] Тако је Јакоб 1878. године у Пешти помогао објављивање Алакалајеве књиге Божја судбина.
[4] Исто, стр. 118.
[5] Исто, стр. 121.
[6] Исто, стр. 122.
[7] Исто, стр. 122.
[8] www.en.wikipedia.org: Nathan Birnbaum
[9] На територији данашњег Израела 1917. године живело је свега 56.000 Јевреја, углавном у Хаифи и у Јерусалиму. Сасвим поздано се може закључити да их је 1897. године било мање. Чак и 1948. године, када је проглашена држава Израел, однос је био у корист Арапа и Палестинаца. На територији Палестине живело је 600.000 Јевреја и 1.380.000 других народа, дакле два пута мање него Арапа и Палестинаца.
[10] Књ. Ис. Нав. 6: 2, 17.
[18] У Јерусалиму однос је био још неповољнији за Јевреје: 100.000 Јевреја према 105.000 претежно Палестинаца и Арапа. Укупан однос био је дакле: 608.000 Јевреја према 1.409.000 Арапа и Палестинаца!
[19] Дер Јасин је било палестинско село са око 600 житеља. 9. априла 1948. око 130 припдника Иргуна упали су у село и насумице стрељали 107 житеља. Ово се поновило и у Тантури, селу близу Хаифе, у којем је живело 1.500 Палестинаца. У ноћи између 22. и 23. маја 1948. године у село су упали борци Иргуна из тзв. „Александринске бригаде“. После краћег окршаја, Палестинци су се предали. Тада су ционисти издвојили известан број житеља и стрељали их. Процењује се да је убијено најмање 50 људи. Неке процене иду и до 200!
[20] Сарафанд, Тел Летвински, Атлит, Иџлил и Ум Калид. Израелска држава признаје постојање ових логора, али има истраживача који тврде да је постојало још 17 таквих логора који су радили све до 1955. године, што израелске власти поричу.
[21] Гершом Шолем: Главни токови јеврејског мистицизма – Медијска књижара Круг, Београд-Чачак, 2006, стр. 266.
[22] Исто, стр. 265.
[23] Исто, стр. 263.
[24] Исто, стр. 264.
[25] Исто, стр. 267.
[26] Исто, стр. 267.
[27] Исто, стр. 268.
[28] Исто, стр. 268. („Натан је био тај који му је распршио сумње и који га је, после неколико недеља заједничког путовања по светим местима у Палестини, наговорио да се прогласи за месију.“)
[29] Исто, стр. 262.
[30] Исто, стр. 268.
[31] Израз nouveles на француском значи вести, новости али и новела у смислу књижевне форме. Имајући у виду да је Гобино своје дело писао са очигледним литералним претензијама (као belles-letteres) а не као пуки новинарски извештај, усудио сам се да наслов Nouveles asiatiques преведем као Азијатске новеле а не као „Азијатске новости“. Напомињем да стручни превод овог изванредног дела на српски језик не постоји!
[32] Чеслав Милош: Заробљени ум – БИГЗ, Београд, 1985, стр. 66-67.
[33] Публицитет који је тадашње јавно мнење у Европи посветило Шабатају Цвију био је огроман и за данашње прилике, што се не може објаснити само интересовањем читалаца. Пре би се рекло да је реч о агресивној пропаганди која је оркестрирана из неког скривеног центра (или више њих!) негде у Европи (или изван ње!). У периоду између 1665. и 1667. године објављено је најмање 100 опширних извештаја о Цвију. Неки од тих извештаја били су на 5 па и више новинских страница. У Бечу су објављена 22 извештаја, у Венецији 20, у Хамбургу 11, у Амстердаму 8, у Риму 5, у Лондону 3, у осталим већим градовима по један.
[34] Исто.
[35] У Амстердаму 8. априла 1666. године лист Courante uyt Italilen en Duytsland објавио је следећу вест: „Венеција 8. априла. Из Цариграда је пристигла вест да је тамо стигао јеврејски краљ, али је одмах био ухапшен: још се саопштава да је након саслушања признао да је сиромашак и да не може да ствара никаква чуда, како се погрешно тврди и да такође не намерава да заведе Јевреје или било кога другога. Најзад су га пустили на слободу и на улици је био виђен без икакве пратње.“
[36] Михаел Студемунт Халеви: Шта се догађало у Смирни – www.academia.edu
[37] Тихомир Ђорђевић, у књизи Наш народни живот,забележио је: „На крају махале Мераје, идући из Улциња за поље, налази се турбе у којем је укопан неки Мурат Дедај. Мурат је био родом из Анадолије. Имао је још једног брата. Обојица су били побожни људи. Брат му је отишао на Родос. Тамо је и умро и на гробу му је подигнуто велико турбе. Мурат је дошао у Улцињ. Ту је живео као проповедник, а после себе је оставио кућу и три рала земље, с тим да се приход од тога даје сиротињи. На гробу му је озидано турбе, које свет поштује, долази му на поклоњење, пали свеће на Муратову гробу ради здравља и покрива га пешкирима.“ Професор Зечевић, пошто констатује да конкретни подаци о Мурату Дедају нису познати, с правом поставља питање: зашто би народ поштовао и клањао се човеку о о коме нико никада није ништа забележио? Зар, отуда, није логично претпоставити да је прича о Мурату Дедеју измишљена само да би се прикрио гроб Шабатаја Цвиа? – Никола Зечевић: Медијске интерпретације деловања Шабатаја Цвија и крипто-јеврејске заједнице Dӧnmeh на Балкану PDF
[38] Просечно образовани Јеврејин никада неће признати овај допринос европској култури и цивилизацији. Само понекад, понеки од њих усудиће се да призна: „Ми јесмо уљези. Ми јесмо узнемиритељи. Ми јесмо рушитељи. Ми смо окупирали ваш природни свет, ваше идеале, вашу судбину, и играмо се рушења тога. Ми смо били у позадини не само прошлог великог рата већ и скоро свих великих ратова, не само руске него сваке друге велике револуције у историји. Ми смо унели несклад, конфузију и фрустрацију у ваш лични и јавни живот. Ми то још увек радимо. Нико не може да каже колико ћемо ми то дуго наставити да радимо.“ – Маркус Ели Равејџ, 1928, у чланку који је објављен у часопису „XX век“, под насловом Прави докази против Јевреја (A Real Case Against the Jews)
[39] Типично кетмански. Гобино то описује на примеру Хаџи Шеик Ахмеда. „Кад би стизао у неки град, водио би рачуна о том да се покорно представи свим месним муџтехедима или докторима. Седао би у угао њиховог салона, њиховог талара, претежно ћутао, говорио скромно, слагао се сваком речју која би падала из њихових достојних уста. /…/ а када би најзад закључио да може да иступа отворено, уклањао би застор, одбацивао Ислам, и показивао се једино као логичар, метафизичар и онај који је одиста био.“ – Заробљени ум, стр. 68.
[40] Чуј Израеле! Господ је наш Бог, Господ је један!
[41] Итмар Бен-Ави (1882-1943), рођен као Итмар Бен-Зион (син Сиона), син Деборе и Елијезера Бен Јехуде, познатог ционистичког борца, новинара и издавача. Бен-Ави је је познат као новинар и лексикограф који је стандардизовао хебрејски језик и увео га, упркос противљењу рабина, у свакодневну упоребу као говорни језик Јевреја. За собом је оставио мемоаре под насловом Im shachar Atzmʼuten, што се преводи као Са зором нашег буђења, мада је сам Бен-Ави објаснио да је на уму имао „аутономију“ а не само „буђење“.
[42] Ара Папян: Некоторые факты по поводу происхождения Ататюрка – www.novostink.net (Папјан пише да су шпекулације о Ататурковом пореклу почеле још двадесетих година прошлог века. Агенција The Associsted Press писала је 3. јула 1920. год: „Мустафа Кемал (турски национални лидер), кога велики везир представља као Јевреја, родио се као Турчин, а његови родитељи били су из Солуна и били су денме, то јест отпадници од вере као и родитељи Талата и Џавида.“ Амерички часопис The Literary Digest писао је 1922. год. о Ататурку „као шпанском Јевреју по пореклу, и као правоверном муслиману по рођењу и васпитању.“
[43] Међу њима чувени историчар Арнолд Тојнби, Харолд Армстронг (британски војни Аташе у Анкари после Првог светског рата), новинска агенција The Associated Press и Јоахим Принц (председник Америчко-јеврејског конгреса). Агенција The Associated Press рецимо, писала је 3. јула 1920: „Mustafa Kemal, (Turkish nationalist leader) whom the great vizier presents as a Jew, was born a Turk and his parents were from Saloniki and were Deonmes, that is converts, as were the parents of Talat and Djavid.“ По наводима Папијана, Јоаким Принц је писао: «Среди руководителей революции, в результате которой в Турции появилось более современное правление, были Джавид-бей и Мустафа Кемаль. Оба были убежденными дёнме. Джавид-бей стал министром финансов, Мустафа Кемаль стал руководителем нового режима и взял себе имя Ататюрк. /…/ Слишком много младотурок в новом революционном Кабинете молились Аллаху, но их настоящим пророком был Шабтай Цви, мессия из Смирны».
[44] Збирка светих списа. Састоји се из три дела: Мојсијево петокњижје (Тора): Књига пророка (Неви’им) и Књига списа (Кетувим).
[45] Молитва се изговара сваког дана, ујутру и увече.
[46] Ара Папян: Некоторые факты по поводу происхождения Ататюрка – www.novostink.net
[47] Светлана Волкова: Современая Турция – тайное сионистское государство, контролируемое дёнме – www.sofia1444.livejournal.com
[48] Геноцид понтийских греков – www.ru.wikipedia
[49] То је став који и данас доминира у Турској. Али, има и оних који се не слажу са Ататурком. Један од њих је историчар Attila Tuygan, који пише: „Убеђење у то, да је турска национално-ослободилачка борба вођена против империјализма није основана ни на чему. Напротив, како примећује професор Танер Акчам, ослободилачка борба ’била је вођена не против агресора него против мањина‘.“ (Геноцид понтийских греков – www.ru.wikipedia)
[50] Елена Костандис: Кровь и память Понта – www.pravoslavie.ru
