Лудост кроз уста Боре Чорбе учи како је лепо бити глуп и не бавити се политиком, а Љигавост, напротив, показује да неко ко је по научним мерилима глупак може да буде прави паметњаковић у пракси, при чему је препоручљиво да се баш политиком и бави
Кажу да се Еразмо Ротердамски залагао за право народно хришћанство, свима доступно, без подвајања и прављења ужих кругова „посвећеника“. Много тога је обухватио својом Похвалом Лудости, исказујући храброст да ироничним приступом исмеје све наводне поборнике Мудрости руковођене здравим разумом, а у ствари огрезле у славољубљу, завидне и подложне ласкању. Наравно да је у време писања свог чувеног дела, имајући у виду „владајуће прилике“, иронију заодевао плаштом хумора, и допуштао извесну релативизацију исказа и схватања исказаног, мада су се великодостојници, и црквени и световни, свакако морали осетити погођенима. Ипак, његово дело остаје да у вечности стигматизује необразованост и глупост.
За разлику од Еразма, Раде Јанковић је разобручио све обзире, пошто и нема оних према којима би обзира требало имати. Иронија је прерасла у цинизам, често и сарказам. Његова Похвала Љигавости је свесно лишена философских претензија, и пред нама је Љигавост у свој својој огољеној ружноћи, нискости, лажљивости, прилагодљивости, заразности и пријемчивости. Као мера данашњег времена, Љигавост се показује непобедивом и неотклоњивом, спремном да апсорбује све што треба, јер је њена тежња окренута вечности. Чим постане преко потребна, чему непрестано стреми, постаје све више прихватљива, пожељна, препоручљива. Док је Еразмова Лудост праћена одабраним пратиљама (помоћницама), Радетова Љигавост је себи довољна, њеној делотворности помоћ не треба иако јој се непрестано нуде услуге и подршка. Она чини главно обележје властодржаца и Првог међу њима. Она чини главни садржај пројекције тих истих властодржаца према властитом народу. Народ треба да се преобрази у пужа голаћа, слузавог, неумног и окренутог прождирању свега што је култивисано, добро и морално. Издајство постаје родољубље. Лаж постаје Истина. Корупција (квареж) постаје трајни квалитет. Слепа послушност постаје молитвено созерцање. Порази постају победе. Духовна нискост постаје највиша морална особина.
Тако Љигавост постаје свемоћна и неискорењива. Она вишеструко надјачава Еразмову Лудост, чинећи је сувишном у финалном заокруживању ствари. Ако Лудости и њеној слушкињи Лакомислености имамо да захвалимо због продужења људске врсте, Љигавости треба да смо захвални због претежних одлика те врсте. Лудост кроз уста Боре Чорбе учи како је лепо бити глуп и не бавити се политиком, а Љигавост, напротив, показује да неко ко је по научним мерилима глупак може да буде прави паметњаковић у пракси, при чему је препоручљиво да се баш политиком и бави. Пошто се Ласка и Претворност у тој сфери много боље слажу са Љигавошћу, не чуди што су Лудости отказале пратилаштво. Та прилагодљивост „здравом разуму“ (леле, шта се све ту не подразумева!) је, по нашем писцу, и „допринела да љигавост порази врлину, и да поврх свега своју победу објасни убедљивим рационалним аргументом“. Еразмова Лудост је изокренута Мудрост, која за разлику од праве Мудрости не ствара страшљивце, јер својим луђацима отклања сметње за долажење до сазнања: стид („којим се заслепљује дух“) и страх („који у свему види опасност и обесхрабрује човека у његовој делатности“). Луђак нема стида, а о опасности не размишља, па га ништа не омета у спровођењу намере. Љигавац је ту већ мало деликатнији односно напреднији – он такође нема стида, али уме да заобиђе опасност (које је и те како свестан) управо својом љигавошћу.
Симбол и умножавалац Љигавости, Деспот, уздигао ју је „на виши вредносни ниво, вратио јој достојанство и углед, лепоту и привлачност“, постајући највећи добротвор (боље речено: добро-твор), превазишавши и Цара и Господара. Док Еразмова Лудост гледа себе као извор надахнућа, Радетова Љигавост се промовише као уметничка вештина. Ту вештину спремно и доследно практикују љигавци из блиског Деспотовог окружења, али њоме брзо овладавају и они из бројних спољних прстенова у чијем је центру Деспот. При свему томе, Љигавост боље чува морал од лудости, а тек од чедности! Она нас ослобађа тежине властитих порока. Огромна је њена заслуга за битисање целог човечанства, и при томе стојички трпи омаловажавање, морално жигосање и гађење које изазива. Ако јој домете сведемо на границе Деспотије, спознаћемо да лаж и апсурдност политичара, посебно Деспота, бивају обогаћени неслућеним дометима Љигавости, при чему је дијапазон уверљивих манифестација заиста широко постављен од бескичмењачког пузања и гмизања до ратоборног подизања тона и прста. Јанковић саркастично сагледава све што се предузима у циљу спречавања нереда и хаоса, посебно последични рад мотке у циљу стабилизације ситуације, као и уједињење љигавих политичара са љигавим новинарима (медијским стручњацима), критичарима и аналитичарима.
Љигавост као најефикасније средство заштите и „најбоља камуфлажа“, утемељена на обмани, блиско је повезана са Мудрошћу, за разлику од храбрости и јунаштва. Само тако је могуће објаснити да народ поверује како га Деспот самопожртвовано штити управо од тог народа, те да народ као целина постане издајнички настројен, да чак наговара власт на поступке прожете издајством. Да није свемогуће Љигавости, зар би то уопште било остварено? Тако је и Деспот свему ономе наученом од Вебера, Сун-Цуа, Макијавелија и Шопенхауера придодао властита, аутентична достигнућа незабележена у историји Деспотије, али и целог света. По степену љигавости у стопу га прати и вајно правосуђе, и официрски кадар са све позивањем на светлу традицију и јуначке претке. Ресурси Љигавости су обилни и обновљиви, њене резерве су енормне, не прете јој ни суша ни поплава, природне и друштвене непогоде, катастрофе и револуције.Тржиште љигавости је најразвијеније и најслободније, ту су куповина и продаја прилагођене личним и општим потребама и могућностима. Сјајно је Јанковићево запажање да „суверенитет извире из љигавости народа, а потврђује се љигавошћу народних представника“. На страни Љигавости су нарављивост, мирољубивост, друштвеност, целовитост, међусобно разумевање људи, емпатија…
Док разум не поставимо на здраве и исплативе основе, Љигавост је принуђена да прибегава обмани уверавајући нас да није љигава, служећи се захватима који се практикују у „Ружичастој клиници“. Све смо ближи познаји о љигавости као природном стању човека. Дигресије којима аутор често прибегава, најчешће у виду историјских и садашњих дешавања у Деспотији, примера значајних личности из прошлих времена и савременика, не утичу на кохерентност штива, и поред препознатљивости догађаја и њихових учесника. Љигавост се тако и историјски потврђује, а гледајући на глобалној равни, посматрајући Еразмову „светску позорницу“ на којој се људски живот одвија попут комедије, са додељеним али и променљивим улогама, Раде Јанковић исправно закључује да оно што Еразмо нештедимице приписује Лудости, заправо припада Љигавости. Ротердамски сликовито приказује задовољство и срећу разних тупсона и глупсона, а посебно оне „који међу смртним чувају изглед мудрости“: граматичаре, песнике, познаваоце права, дијалектичаре, софисте, филозофе, теологе, сколастичаре, редовнике монахе; посебну пажњу посвећује својим верним поштоваоцима краљевима и кнезовима, као и њиховим дворанима, подлим пузавцима, затим црквеним поглаварима… Имајући у виду домете Љигавости на које је указао, Раде Јанковић сасвим основано „замера“ Еразму што је из свог видокруга изоставио политичаре.
Када се све измеша и промеша, супротности престају, разлике постају невидљиве, не постоји више потреба да се врши подвајање: Исток – Запад, црно – бело, ропство – слобода, добро – зло… Почиње тај толико дуго прижељкивани и призивани „бољи свет“ и „златно доба“, јер је напокон сцена „уређена и драма написана само за љигавост“. Остаје да само уместо Радета, а са позивом на Еразма, на крају поручим: Стога остајте здраво, славни поклоници Љигавости, држите дланове на готовс попут младог напредног љигавца и пљескајте кад год се укаже прилика коју ће Деспот скромно препоручити, живите дивећи се Деспоту „ментално и физички“, пијте црно вино уз паризер сервиран од Деспота!
(Поговор књиге ПОХВАЛА ЉИГАВОСТИ, стр. 113-117)
.- . .
